Ових један одсто чине главни извршни директори мултинационалних корпорација, банака или инвестиционих фондова. То су тзв. титани Силицијумске долине и прволигаши са Волстрита. У данашњој Америци је просјечна плата извршних директора 296 пута већа од просјечне радничке плате. Милионски бонуси које ови први одређују самима себи не улазе у ову рачуницу.

Америка, заиста, биљежи изванредне резултате у информационим технологијама, производњи све бољих персоналних рачунара, паметних телефона, програму вјештачке интелигенције, у медицинској технологији… Овакав би напредак морао да резултира повећањем општег нивоа богатства, али се дешава потпуно супротно. Обичан човјек бива све сиромашнији, будући да су сви ти производи скупи, па се могу набавити једино из кредита. А кредити имају ђаволску особину да са собом носе камату која временом, али неумитно, корисника претвара у дужничког роба.

Ипак, главни извор америчког богатства је у области финансијске алхемије.

У циљу превладавања кризе из 2008. године, америчка влада годинама ствара „лаки новац“, односно емитује доларе без икаквог покрића. Тај новац иде директно на рачуне ових један одсто. Они га не користе за иновације и подстицаје у области реалне економије, већ за коцкање на берзама. То доводи до пораста општег нивоа цијена акција и стварања нових финансијских балона.

Према најновијим подацима саме Њујоршке берзе, 513 милијарди долара су вриједне акције које су купљене „на почек“ (с одложеним плаћањем), а купци на рачунима са којих треба да обаве исплату имају свега 154 милијарде. Дакле, на сваки реални долар долазе три долара непостојећег новца. Односно, неког новог дуга који ће морати да буде направљен да би се санирао постојећи. Ових 500 милијарди неће бити употријебљено да се развије неки нови производ или освоји ново страно тржиште. Прецизније, оне уопште не постоје, али се третирају као доказ да се америчка привреда опоравља јер берзански индекси расту.

Тај непостојећи новац Волстрит сматра својим (закони му дају право на то), увећава га „полугом“ на начин да га помножи са бројем три и опет га враћа у трговину путем позајмица својим клијентима. Он контролише и тржиште финансијских деривата тренутно вриједно 8 билиона (хиљада милијарди) долара. Његов најинтересантнији дио су обвезнице везане уз студентске кредите. Износ дуга Американаца по студентским кредитима је готово 1,5 билиона, а њихова посебна привлачност је у високој каматној стопи и гаранцијама државе. Под паролом омогућавања школовања што већем броју Американаца уведене су државне гаранције за ове кредите. Оне готово никако нису помогле студентима, али представљају идеално средство за финансијске манипулације.

Све се дешавало на потпуно исти начин у сусрет финансијском слому из 2008. године. Тада су у основи финансијских деривата биле обвезнице везане уз хипотекарне зајмове за куповину кућа. Балон је пукао када је стопа ненаплативих кредита из ове области дошла до четири процента, а свијет је гурнут у економску кризу.

Ненаплативи студентски кредити у Америци су достигли стопу од 11,5 одсто. Када се то финансијски ефектуира, онда оних 8 билиона у које су они уткани једноставно нестају, будући да никада стварно ни нису постојали. Десило се то много пута у историји капитализма, усљед чега се зна да се мора десити и сад.

Ворен Бафет, легендарни амерички инвеститор, то изгледа зна прије и боље од свих. Он је престао да тргује на берзи, своје богатство је претворио у новац и чека. Кажу да сједи на гомили од 109 милијарди долара „у кешу“ и да, будући да не оплођава новац, трпи потенцијални губитак од пет милијарди годишње. За такав „губитак“ мора да постоји ваљани разлог. И постоји. Знање да се у предстојећем слому може изгубити све. Да берза мора да крахира, да дугови нису новац и да привид не може довијека да надвладава реалност.

Када се то деси, Ворен Бафет ће се вратити у игру и покуповати у бесцијење акције вриједних фирми. Постаће вишеструко богатији. Банке и фондови који су „превелики да би пропали“ опет ће се прикопчати на државну помоћ, а ситни акционари, којих је у Америци на десетине милиона, остаће без ичега.

Све ће бити као и прије десет година. Богати ће бити још богатији, а сиромашни све бројнији и јаднији. Па докле ко издржи.