КАКО ЈЕ НАСТАЛО МОНАШТВО: ИЗ ИСТОРИЈЕ ЕГИПАТСКИХ ПУСТИЊАКА ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2023.
pravda.rs
(ПРЕМА П.С. КАЗАНСКОМ ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )
КО СУ МОНАСИ
Монаштво је једна од најважнијих појава у историји хришћанства. Драгана Јањић о томе каже:“Ако спознаја божанске доброте надвлада инертност грeха, у човеку почиње да се развија неодољивa чежња за врлином, једна неутољива глад за божанским. Супротност између Зла и Добра, из чега настајe непомирљиви сукоб између страсти и врлина, преображава се под утицајем инстинкта врлине у борбу из које етика прелази у аскетику, што и сам појам аскетике показује (аскео) – упражњавати и вршити врлину. Одрицање које се остварује, према Јовану Лествичнику, није ништа друго него монаштво. Термин монахос означава нешто јединствено што се ради само на један начин, што се налази само на једном месту и што постоји само у једном примеру. У хришћанској традицији монах означава а) онога који живи сам (еремита или анахорета); б) онога који живи заједно са другима (киновита); в) онога који је сједињен са Богом. Монах је онај који опонаша Христа, онај који води ангелски живот кроз непрестану борбу и труд како би задобио врлине. У току друге половине III века настаје један духовни покрет који ће имати скоро чудотворан полет: аскетизам под формом пустињаштва. Место настанка овог покрета је Египат, али се он врло брзо раширио и у друге делове хришћанског света. Већ од II века зна се за хришћане, мушкарце и жене, који воде један подвижнички живот и прихватају пут јеванђељског позива. Овај подвижнички и јеванђељски пут је без сумње био потхрањиван прогањањима и апокалиптичним предвиђањима. Монаштво је, у ствари, настало када су први пустињаци почели да се повлаче у пустињу, још пре масовних прогона; али тек после званичног признања од стране Цркве почиње његов брзи развој“.
Зато је овај текст посвећен животу праузора свих монаха у свим временима – то су египатски отшелници.
Њихов претеча је чувени Антоније, свети и велики, који је оставио свој дом и кренуо у пустињу, да се тамо бори против греха у себи и ђавола, оца сваког греха. У помоћ је непрестано призивао Христа Васкрслога и Васкрситеља, Који је био Његов покров и заштита, али и вечни Узор и Циљ подизавања.
КАКО ЈЕ ПУСТИЊА ПРОЦВЕТАЛА
Почетком четвтрог века, у доба Диоклецијанових прогона, Свети Антоније Велики је дозволио да се у његовој близини настане они који су били жељни монашког живота. Није прошло ни шездесетак – седамдесет година, а египатске пустиње биле су препуне монаха. Било је манастира близу Александрије; у Нитријској гори обитавало је пет хиљада инока; пустиња Келије и пустиња Нитрије имале су многобројну братију; изгледало је као да су Мемфис и Вавилон насељени монаштвом; на обалама Нила опет свуда монаси; подвижник Серапион имао је под својим надзором десет хиљада аскета; град Оксиринх са предграђима био је пун монаштва, па су јавне зграде и пагански храмови постали њихова обитавалишта, а епископ Оксиринха је под собом имао двадесет хиљада монахиња и десет хиљада монаха. И у манастирима Тавенисиота било је на десетине хиљада оних који су положили завете. У Доњем Египту путници су стално сретали монаштво.
У Египту се није постављало питање да ли су монаси клирици или само лаици, чланови народа Божјег. Није било напетости између архијереја и монаштва. Ако су многи од инока одбијали рукополагање, то је било само због смирења и свести о сопственој недостојности, а не зато што се плашили власти епископа као на Западу. Свети Атанасије Велики у Житију Светог Антонија каже да су монаси смерно примали благослов епископа и свештеника, поштовали их и повиновали им се као вољи Божјој.
НАЧИНИ МОНАШКОГ ЖИВОТА
Писци 4. и 5. века у Египту разликују два типа монашког живота: једне монахе називају анахоретима, а друге киновитима. Анахорети су пустињаци, који су оставили монашко братство, настанили се у дивљини, одвојени од свију, и повремено добијају храну или од оближњег манастира или од неког христољубивог верника. Неки су се удаљавали у најдубљу пустињу и проводили деценије не видевши никог од људи. Хранили су се биљем, неки пут као пиће користили само росу, коју су скупљали са стена или пустињског растиња, а често нису имали ни стално обитавалиште, него су прелазили с места на место. Такав образац подвижничког живота нудили су Свети Павле Тивејски и Свети Онуфрије Велики. Подвижничко предање сачувало је успомену на седморицу отшелника, који су се настанили у дубокој пустињи, далеко од Скита. Живели су веома удаљени једни од других, а недељом су се састајали. Тада је свако доносио понешто јестиво од онога што је могао да нађе: плодове, траве, корење, а воду су скупљали са камења или растиња. Када би обавили заједничку молитву и окусили храну, опет би се разилазили на недељу дана.
Ако би се отшелник удаљио с благословом братије неког манастира, оци су имали обичај да га, током првог периода његовог подвига, посећују, да би видели да није у неком искушењу. Ако би га затекли у искушењу, довели би га храм, припремали посуду са водом, молили се за брата у духовној опасности, прали руке у посуди и изливали воду на подвижника, после чега је искушење одступало.
Свети Јован Касијан киновитима (општежитељнима) назива оне монахе којима духовно руководи један настојатељ, и који имају заједничку имовину.
МНОГО ПУТЕВА КОЈИ СУ ЈЕДАН
Пошто је било ствар слободне воље, монаштво у почетку није имало, нити је могло имати, одређени типик, попут оних који су настали касније. Због тога разлика између анахорета и киновита не може да покрије сву разноликост монашког живота ране епохе. Било је ту много разноликости, што је свакако последица ранохришћанског полета у Духу Светоме.
Они који су се настанили око Светог Антонија Великог себе су предали његовом старању, али то је било духовно и морално потчињавање, без икаквих обавеза. Пошто је поднео много искушења на почетку свог монашког живота, Свети Антоније је признавао да је почетницима неопходно духовно руковођење. Он је говорио да монах који се ослања на старца треба да га слуша чак и кад је у питању број корака које може да учини током дана и количина воде коју треба да попије у келији. Пратећи духовно стање својих ученика, Свети Антоније им није наметао имовинску заједницу и није успостављао заједничка правила за живот. Строги типик тавенисиотских манастира увео је Свети Пахомије Велики, а неке од обитељи Средњег и Доњег Египта су га преузеле. Ипак, највећи број египатских монаха златног доба углавном је ишао путем ученика Светог Антонија, а не тавенисиотских обитељи.
ИЗБОР ДУХОВНОГ ОЦА
Они који су, по Антонијевом примеру, желели да се посвете искључиво служењу Богу, напуштали су села и градове и настањивали се тамо где су сматрали да је погодно, а време и обавезе су распоређивали по свом нахођењу. Најчешће би се настанили у близини неког искусног подвижника, да би се служили његовим руковођењем и поукама, и на тај начин с њим успоставили однос ученика са учитељем. Природно је да су старци, пре што би почетника примили, како ради његове духовне користи, тако и ради свог молитвениог мира, проверавали карактер новодошавшег и његову способност за духовни живот. Однос старца према ученицима није се дефинисао путем правила, него на основу личних особина оних који су живели скупа. Ево примера из житија Светог Макарија Великог:“Једном дођоше преподобном Макарију у Скит два млада странца, један брадат а други ћосав, и запиташе га: Где је келија оца Макарија? А он рече: Шта хоћете од њега? Одговорише: Слушали смо о њему и о животу отаца што су у Скиту, и дођосмо да га видимо. Рече им старац. Ја сам. А они му се поклонише до земље, говорећи: Желимо да овде останемо. Старац пак, видећи да су још млади, и да су од богатих, рече: He можете овде остати. Одговори млађи: Ако нам не даш да овде останемо, ми ћемо отићи на друго место. А старац помисли у себи: Зашто да их терам? Саблазниће се. Примићу их, дакле, јер ће их сам пустињачки труд натерати да беже одавде. И рече им: Добро, останите, и начините себи колибу, ако можете. И даде им секиру, и котарицу пуну хлеба, и соли. И одвевши их далеко, показа им место на једној сурој стени, и рече: Ту начините себи колибу, пошто претходно довучете дрва из шуме, и онда ту живите. – Јер сматраше старац да ће они побећи од труда. A они га упиташе: Шта раде монаси? Старац рече: Плету врвце од палмових гранчица, и праве од њих котарице. Тако радите и ви, па котарице дајте црквењацима, они ће продавати, и доносити вам хлеба и соли. – И преподобни отиде од њих. А они с великим трпљењем рађаху што им беше заповеђено, и три године не дођоше оцу Макарију. Сетивши се ове двојице младића, отац Макарије рече у себи: Шта ли они раде, те не долазе к мени да питају за помисли своје? Други долазе издалека, а ови живе ближе и не долазе. – Јер та два брата нису одлазили никоме, само су ћутке одлазили у цркву ради причешћивања светим Тајнама. Старац се помоли Богу, постећи једну седмицу, да му открије шта они раде. И после тога отиде к њима да види како живе. И кад куцну на врата, они отворише, и угледавши човека Божјег поклонише му се до земље. А старац, пошто сатвори молитву, седе. Старији даде знак млађем да изађе, а сам седе и стаде плести котарицу, не говорећи ништа. И у три сата куцну млађи и уђе, и скува мадо чорбице, постави трпезу, метну три парчета хлеба, и остаде стојећи и ћутећи. Старац рече: Хајдете да једемо. – И једоше, и захвалише Господу. И млађи донесе воде, те пише. А када паде вече, упиташе оца: Хоћеш ли да идеш, оче? Он им одговори: Нећу, него ћу овде ноћити. – И простреше за њега рогозу у једном углу ћелије, a y другом углу поставише другу рогозу за себе. Настаде ноћ, и они отпочинуше. А свети Макарије се мољаше Богу да му открије њихову врлину. И отвори се кров на колиби, и сину светлост. А она два брата не видеше светлост, и мишљаху да старац спава. Старији дрмну млађег, и устадоше оба; и опасавши се, подигоше руке к небу, и мољаху се тајно. И виде преподобчи где демони као муве насрћу на млађег, и једни хоће да му седну на усне, други на очи. А Анђео Божји стајаше са пламеним мачем и брањаше га и одгоњаше од њега демоне. Старијем пак демони се не могаху ни приближити. A у зору они оба опет отпочинуше. Преподобни Макарије се направи као да се трже од сна, и сви устадоше. И старији брат упита: Оче, хоћеш ли да читамо дванаест псалмова? Старац одговори: Да. И најпре певаше млађи; и после сваког стиха излажаше из његових уста пламена свећа и узлажаше на небо. Онда стаде старији певати, и из његових уста излажаше пламен као млаз и досезаше до неба. А пошто завршише псалмопјеније, старац им на растанку рече: Молите се за мене! А они му се ћутке поклонише до земље. И отиде од њих ава. И би му јасно, да је старији савршен у врлини, а да се са млађим још бори ђаво. И после не много дана усну у Господу старији, а три дана после њега престави се и млађи. И када су неки оци долазили код аве Макарија, он их је водио у колибу она два брата, и говорио: Ходите да видите место, на коме су се подвизавали велике слуге Христове.“
На другом месту, у Отачнику читамо:“Рече ученик старцу:“Учини ме монахом“, а старац му одговори:“Нађи неко место, да ти направимо келију“.“
РЕЧИ УЧЕ, ПРИМЕРИ ПРИВЛАЧЕ
У близини авве Агатона живела су два монаха, и свако се подвизавао како је знао и умео. Он их је само повремено посећивао. Старци нису сматрали да имају право да поучавају чак ни братију која је с њима живела. Један монах је питао Светог Пимена Великог:“Са мном живе два брата – да ли ми дозвољаваш да им говорим како да поступају?“ Он рече:“Не! Ти сам твори свој подвиг, и ако хоће да живе као Ти, видеће шта треба да чине“. Овај ће опет:“Али сами они желе да их саветујем“. На то опет рече Свети Пимен:“Буди им пример, а не законодавац“. Свети Кроније и Теодор Термејски такође никад нису заповедали младим монасима. Теодор је говорио:“Зар сам ја старешина општежића да бих неком нешто заповедао? Ако ученик хоће, нека чини оно што види да ја творим пред његовим очима“.
Али, било је и других монаха, који су се налазили у потпуном послушању својим старцима – исповедали су помисли, ни корак нису чинили без старчеве воље, и, без икаквог разматрања, творили су сваку старчеву заповест. Има много примера таквог послушања, а о строгим општежитељним манастирима да и не говоримо.
Та разноликост монашог начина живота не среће се само кад су питању одвојене подвижничке заједнице, него чак и тамо где су, скоро скупа, живеле на хиљаде монаха. Свети Паладије, казујући да на Нитријској гори живи око пет хиљада монаха, додаје да они разнолико живе, негде по један, негде по двојица, а негде и многи заједно. Главни презвитер Нитријске горе или, у посебним случајевима, сабор стараца понекад су давали наредбе, ако је за њима постојала потреба изазвана неким питањем које се тицалу свију, али на појединачни живот монаха тај надзор се није простирао, осим у случајевима кад би нечије понашање изазвало јавну саблазан. Тако је било и у скитској пустињи.
КО БИВА ПРИМЉЕН У МОНАШТВО
Од оних који су долазили у пустињу зарад монаштва нико није тражио доказе њиховог друштвеног порекла, осим ако човек сам не би то саопштио. Брак се није сматрао препреком за монашење; остављали су жене и децу, и то се сматрало уобичајеним. Али су се одрицали непокретне имовине, јер је поседовање такве имовине подразумевало друштвене обавезе и надзор државне администрације. У строгим општежитељним манастирима налагали су придошлици да седам или десет дана стоји пред вратима обитељи и чека. После тога, он је скидао световну одећу и настојатељ би га, у присуству братије, одевао у монашку ризу. У другим заједницама није било такве пробе: придошлица је требало да научи молитву Господњу и неколико псалама, и протумачили би му монашке обавезе.
Ступање у монаштво сматрано је почетком новог живота. У житију Светог Антонија, које је писао Свети Атанасије Велики, већ се налази идеја да се ономе ко ступи у монаштво не рачунају дела у свету учињена. Зато се монашко одрицање од света сматра неком врстом другог крштења. Један старији човек, који је примио монашки лик, видео је како му на одежду силази благодат слична благодати Светога Крштења. Зато се повратак животу у свету, који иначе нико није спречавао, сматрао достојним осуде и пропашћу за душу.
Није било одређеног животног доба када се човек може замонашити – Христу се могло приступити и у младости и у старости. Очеви су са собом доводили синове у дечјем или младићком узрасту и васпитавали их за монашки живот. Али видимо да су се монаси често бунили због довођења деце у манастир. Свети Пафнутије није примио извесог Евдемона који је веома млад дошао у скит. Када је авва Карион са собом довео синчића, у скиту се дигла граја; тако је било и кад је дошао у Тиваиду. Свети Исаак, презвитер Келија, говораше: „Не доводите децу овамо, четири цркве у скиту су због њих опустеле“. Али други старци нису овако мислили. Једном су братија рекла авви Пимену: „Одосмо ми одавде. Деца нам плакањем не дају да тихујемо“. Авва им је одговорио:“Због анђеоских гласова ви сте решили да одете одавде“.
У ШТА СЕ ОДЕВА МОНАХ
Одежда монаха је у прво време била уобичајена одећа оног доба. Али је ускоро усвојена једнообразна врста одеће, која се разликовала од световне. Авва Евагрије пише Анатолију:“Молио си ме да ти објасним символику одежде египатских монаха, јер мислиш да се она не разликује тек тако од обичне одеће“. По предању, први је монашку одећу увео авва Патермутије. Он је младића који је дошао да се монаши оденуо у левитон, на главу му ставио кукуљицу, на плећа плашт и опасао га. По оновременим сведочанствима, одећа монаха у четвртом веку била је оваква: 1. Кукуљица, то јест капица која је главу покривала до врата. У то време, капице овог типа носила су међу мирјанима само деца, па је кукуљица символ дечје незлобивости и чистоте, како је тумаче подвижнички писци какви су авва Евагрије, Касијан, Созомен, Доротеј – тако пише и у отачницима оног доба. Кукуљицу монаси нису смели да скидају ни дању, ни ноћу. У области Тавенисиота монасима су на кукуљицу пришивали пурпурни крст. У правилима скитских отаца пише да кукуљица треба да буде црне боје.
- Доња одежда монаштва звала се коловијум или левитон, и имала је кратке рукаве, до лаката, па су руке биле обнажене. Ова краткоћа рукава је символички означавала да монах увек мора бити спреман да служи Богу и да извршава заповести, те да не сме пружати своје руке на зла дела. Левитон је био од лана, и углавном беле боје. Неки су носили по два коловијума, а неки кожни левитон или власеницу, грубу одежду од кострети. Старци су прекоревали ако се власеница носи јавно – био је то израз гордости.
- Кожни појас, којим се монах опасивао, означавао је одсецање сваке нечистоте.
- Аналав, плетен од вуне, који је крстолико покривао плећа, означавао је крст који је монах понео идући за Христом. По опису код Светог Јована Касијана, изгледа да је личио на велику схиму данашњих монаха.
- Касијан монашкој одежди придодаје мафоријум, капуљачу кратку и уску, која је покривала врат и плећа подвижника. Други писци је не помињу, али су је египатски монаси сигурно стално носили. Кад је данашња монашка одежда у питању, томе би, вероватно, одговарала полумантија.
- Горња одежда била је плашт од овчје коже или козлине, а по типику Светог Пахомија морала је бити бела. У петом веку га је заменила мантија, или палијум, који се закопчавао на левом рамену.
- Када је монах ишао негде на пут, обавезно је морао да носи штап, као знамење дрвета живота, по авви Евагрију.
- Монаси, осим по великој хладноћи или врућини, обућу нису носили. Једина обућа су биле сандале са кајишевима. Иза Светог Арсенија Великог остале су сандале од палмовог лишћа. У цркву су увек улазили и у њој стајали без обуће, мада у пуној монашкој одежди.
Монаси су пажљиво чували одежду коју су обукли кад су ступали у монаштво, и облачили су је недељом, приликом Светог Причешћа, а затим би је, по повратку у келију, брзо скидали и чували је, да би у њој били сахрањени.
Строги подвижници су желели да њихова свакодневна одећа буде најскромнија могућа. Авва Памво каже:“Монах мора да носи одећу коју нико не би узео кад би је он избацио из келије тако да три дана остане напољу“. Свети Агатон је говорио да братија не треба да носе ни скупу одећу, али ни рите; одећа не треба да буде бојена. С временом, монашка одећа постаје раскошнија. Свети Исаак је корио своје савременике:“Оци наши и авва Памво ношаху стару, поцепану и одећу од палмовог лишћа, а ви носисте скупоцену. Због вас је опустело место ово“. Али старци су осуђивали и кад би се неко одевао чудачки. Један брат се у келији одевао у рогозину:“Неће ти она користити“, говорио је авва Амон. Авва Аполос је као таштину осуђивао ношење верига и пуштање дугачке косе. Тавенисиотски монаси су по типику носили дугу косу, а остали су, по обичају египатском, кратку. Свети Иларион Велики их је шишао сваке године на Пасху. По сведочењу Блаженог Јеронима, не само у Египту, него и у Сирији, обичај је био да су девице и удовице које су служиле Богу крате косу. Стригле су их игуманије манастира. Јероним каже да оне иду са покривеном главом, али се за обичај шишања у тим крајевима свуда зна. Шишале су се чистоте ради јер нису користиле никакво уље којим би помазивале косу. Монаси су носили браде.
Бројанице се не помињу. Авва Павле је, да би знао колико је молитава узнео Богу, имао онолико каменчића колико је молитава требало да прочита, па кад заврши, бацао је по камичак.Бројанице се у историјским документима помињу тек касније. У раном монаштву их нема.
МОНАШКИ СТАНОВИ
Монаси су се у пустињи настањивали у пештерама, развалинама старих идолишта, гробовима, али су углавном себи подизали насеобине, углавном с пуно труда. Неки пут би насеобине усецали у стене, правили их од камења, ћерамиде, глине или плели од грања. Авва Доротеј је у приморској пустињи скупљао камење, од тог камења правио једну келију годишње, и нудио је на дар онима који су хтели с њим да живе. Авва Макарије је рекао двојици младића који су му дошли да себи направе келије у стени. Када би код авве Ора дошао неко ко би желео да се подвизава с њим, његово многобројно братство би му за дан саградило келију: неко је припремао глину, други су пекли цигле, трећи довлачили воду. Кад саграде келију, доносили су све потрепштине. И у Скиту су братија мобом градила келије за новодошавше.
Неке келије беху веома мале. Свети Макарије Александријски настањивао је тако тесну келију да није могао да опружи ноге; није имала ни прозоре. У њој је проводио цео Велики пост. Келија Светог Илариона Великог била је четири стопе дуга, а пет широка. Келија Светог Антонија Великог била је квадратног облика, таман толика да по поду може да се опружи човек. Али монашке келије углавном нису биле једнособне, и биле су пространије. Постојале су посебне просторије за чување хлеба и алата. Кровови келија били су од палмових грана, покривени глином; кроз њих се могло излазити и улазити.
МОНАШКА ЗАНИМАЊА
Свети Антоније је, ступивши на пут подвига, вапијао Богу: „Како да се спасем?“ И угледао је неког ко је личио на њега – тај се час молио, а час седао за ручни рад ( рукодеље), плетући котарице од прућа. „Тако чини и спасићеш се“, чуо је глас. Свети Антоније је тако чинио и спасао се. То је заповедао и својим ученицима. Зато је правило о спајању молитве с рукодељем било темељ египатског монаштва. За многе је рукодеље било неопходно да би се издржавали и да ником не би били на терету. Такође, тиме су стицали средства којима су могли да госте путнике поклонике, помажу сиротињу и утамничене. Рукодеље се сматрало неопходним за спасење. Свети Касијан каже да је циљ ручног рада рада био да се избегне ленствовање. Египатски оци су говорили да монаху који је вредан искушења прави један демон, док ленштину напада безброј њих.
Међутим, за монахе је рукодеље било споредна, а не главна делатност – најважнија је била молитва. Непрестана, чиста и нерасејана молитва је, по речима Светог Касијана, главни циљ монашког живота. Зато је молитва била наставак рукодеља које је, са своје стране, било праћено молитвом. Старац плете котарицу и понавља:“Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој“.
МОЛИТВА КАО ПУТ КА ХРИСТУ
Како се види из типика манастирских обитељи Светог Пахомија, у општежитељним манастирима сваког дана одвајало се време за сабрање братије на заједничку молитву. Куцањем у врата келије, уз узвик „Алилуја“, братија је обавештавана о почетку молитве. Ноћу је нарочити будилац, који није ни почивао, по кретању звезда одређивао час за ноћну молитву и будио монахе куцајући им на врата. Монаси који нису живели у киновијским манастирима, сабирали су се на заједничку молитву само суботом и недељом, а радним данима су правило творили у келији. Главна молитвена књига монаха била је псалтир, због чега је Блажени Августин рекао да је љубав према псалтиру саздала манастире. Али кључном молитвеном обавезом сматрано је вечерње и ноћно појање дванаест псалама. То је био завет подвижника од најстаријих хришћанских времена. Приликом појања псалама, неки су, после сваког шестог стиха, додавали „Алилуја“, а после сваког псалма су творили умно – срдачну молитву. Али келејна молитва се није сводила на типик, јер је и рукодеље било повезано са молитвом. Свако је могао да се моли по свом усрђу и снази. Авва Исидор говораше: „Кад сам био млад, нисам одређивао време за молитву; дан и ноћи су ми пролазили у молитви“. Ипак неки старци су сматрали да им је душекорисно да сваког дана прочитају одређени број молитава; тако је авва Павле Термејски творио по три стотине молитава, али се, сазнавши да је нека девественица чинила и седам стотина прозби, тугујући због тога што се он моли краће од ње, обратио Светом Макарију Александријском, који му је рекао:“Ја већ шездесет година творим по стотину молитава, како сам одредио, зарађујем за храну, у складу са својим обавезама не одбијам братију која хоће да ме виде, па ипак, ум ме не прекорева за нерад. Ако ти, који читаш три стотине молитава, биваш укорен савешћу, то значи да се не молиш чисто, или пак можеш више да се молиш него сада“. Уз псалтир, писмени монаси су читали и друге књиге Светог Писма. Свети Макарије је саветовао монаха:“Читај Еванђеље и друга Писма у келији“. Неки су на пут са собом носили Псалтир и Апостол. Авва Паладије казује како је његов саподвижник Ирон, идући с њим пешке до Скита четрдесет миља, напамет прочитао петнаест псалама, велики псалам, посланицу Јеврејима, Исаију, део Јеремије, Еванђеље по Луки и Притче Соломонове. Али је оцима било важније да закон испуне него да читају о њему. Јер знање може да надима, како се показало на Ироновом примеру. Један старац је говорио:“Пророци су написали књиге, наши су оци дошли и примењивали прочитано, а затим је стигао род овај, записао и одложио као непотребне на прозоре својих келија“. Три брата су дошла старцу у Скит. Један је рекао:“Знам напамет Стари и Нови Завет“. Овај му рече:“Ти си речима напунио ваздух“. Други рече:“За себе сам преписао Стари и Нови Завет“.Старац одговори:“Напунио си своје полице књигама“.
Суботом и недељом монаси су се сабирали у храму да би примили Свете Тајне. Ако није било посебне манастирске цркве, ишли су у најближу сеоску цркву. У египатским манастирима су заједничка богослужења обављана само увече и ноћу. Ноћно богослужење је почињало пре но што петао запева и трајало је до освита. Зими, кад су ноћи дуже, служба је трајала до четвртог поја петлова. Богослужење се састојало од појања дванаест изабраних псалама које су пратиле молитве. Појање псалама се делило тако: ако има два појца, свако пева шест псалама, три певају по четири, а четири појца певају по три псалма. Псалме су слушали на онижим седалима. После појања сваког псалма, чтец чита молитву, а присутни устају и побожно се моле извесно време. „Алилују“ се појали кад се очитају они псалми ( било их је три ), који имају натпис „Алилуја“. Славословљем „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“ окончавали су само антифоне. Кад се молитва заврши, сви су, предвођени чтецом, правили велику метанију и раширених руку опет се молили. Заједничке молитве су на кратко прекидале читање псалама, али је то често било тако да, ако псалам садржи много стихова, два или три пута пресецају читање истог молитвом. Ало чтец наставља читање, презвитер, ударајући руком о своје седиште, све подиже на молитву. Кад се прочита дванаест псалама, читају се два библијска одломка, један из Старог, а други из Новог Завета. У суботу и недељу била су два читања само из Новог Завета: једно из посланица или Дела апостолских, а друго из Еванђеља. Тако је било и о Педесетници. Ноћне молитве су завршаване 148. псалмом. У то време, осим гласа свештеника који чита отпуст, није се могло чути ништа осим понеког уздаха присутних монаха. Једном је Свети Јован Колов, не видећи сабрата иза себе, гласно уздахнуо и замолио га за опроштај што уздисањем омета братовљеву молитву:“Опрости, авво! Ја још нисам научио ни почетничка правила!“
Богослужење се завршавало трикратном молитвом и падањем на колена. Трећи час ( девет ујутру ) суботом и недељом био је назначен за служење Литургиије. Сви монаси су се тада облачили у одежде које су добили приликом монашења. У пуном монашком одјејању били су у храму, али боси. Ђакони су им омивали ноге у посебном лавору, који се сматрао светим сасудом. Монаси су се причешћивали скидајући појас и плашт. Причешћивали су се одвојено Телом и одвојено Крвљу Христовом. Болеснике су причешћивали у келијама. Отшелници који су живели далеко у пустињи и монаси на путу су са собом носили Свето Причешће. Свети Василије Велики каже да сви пустињаци који живе тамо где нема свештеника имају Свето Причешће код себе и сами се причешћују. Причешће се чувало у чистом платну. У неким обитељима, попут оне авве Аполоса, монаси су се причешћивали сваког дана, и нису јели пре но што узму духовну храну. Недељом се служила само једна служба пре обеда, али је била довољно дуга.
ОБЕДИ ЉУБАВИ И МИЛОСРЂА
У Скиту и на Нитријској гори после недељне службе братији која је то хтела дељен је хлеб и по чаша вина. Приређиване су и трпезе љубави од монашких прилога. Ту би се нашли и прилози мирјана, који су се састојали од разних плодова, хлеба и вина које је из благодарности поклањано у време почетка бербе. На вечере љубави монаси су били позивани. Некад би старији монаси пружали чаше с вином осталој братији, а ко прими чашу, требало је да каже:“Опрости“. Међутим, из поштовања према старцима, млађи монаси понекад нису примали ту услугу.
После причешћа Светим Тајнама, на вечерама је било извесних испада неумерености, па су многи трпезе љубави избегавали. „Кад дођем у храм, тамо често бивају трпезе љубави. Задржавају ме на њима. Шта да радим?“, питао је монах старца. Овај му је рекао:“То је тешка ствар“. Неки су се хвалили тиме да не иду на такве вечере, што је био израз подвижничке сујете. Старац је зато рекао једном монаху:“Не причај да не идеш на сабрања или трпезе љубави, него буди једнак са свима“. Авва Исаак Тивејски, ученик авве Аполона, после Литургије је хитао у своју келију. Говорио је:“Не бежим ја од братије, него од замки демонских. Ако су упаљене светиљке дуже времена на свежем ваздуху, оне се гасе: тако и ми, које је просветлила Света Евхаристија, ако подуже останемо ван келије, доживимо да нам се ум помрачи“. И свештеници су се старали да монаси после Литургије што пре оду у келије. Један брат је после Литургије подуже остајао у храму, чекајући да га неко зовне за трпезу јер није хтео да у келији било шта спрема. Али је једном после службе изашао из цркве пре свих. Свештеник га је питао зашто то чини, а он је рекао да је пре службе скувао мало сочива и да зато жури у келију. Од тада је свештеник дозвољавао братији да скувају сочиво пре Литургије, да би се што пре вратили у келије и избегли празнословље. Међутим, дарови који су стизали у заједницу са стране дељени су по келијама и сматрани су благословом, а сви су их узимали. Једном је неко у Скит послао нешто смокава, и нико их није однео Светом Арсенију. Мислили су да би га тај убоги послатак увредио. Кад је за то чуо, Свети Арсеније није пошао у храм, рекавши:“Ви сте ме одлучили од себе, јер сте ме лишили благослова Богом посланог братији, који се нисам удостојио да примим“. Свештеник му је сам однео смокве и радосно га је одвео у цркву.
САБРАЊА РАДИ ПОУКЕ
Углавном недељом братија су се скупљала у манастире ради разговора о духовним питањима. Један старац, који је жалио због пада монашке духовности, сећао се негдашњих монашких сабрања:“Када смо се некад сабирали и разговарали о душекорисном, седели смо у кругу и узносили се на небо, а сада се бавимо осуђивањем и гурамо себе у пропаст“. Понекад су се на сабрањима постављала питања која су више водила путем радозналости, а не душевне користи, па су старци гледали да такве разговоре прекину. Једном су монаси у скиту почели да расправљају о цару Мелхиседеку, праслици Христа из Старог Завета. Авва Коприје је рекао:“Тешко теби, Коприје! Оставио си оно што ти је Бог заповедио да радиш, и истражујеш оно што се од тебе не тражи!“ Кад су га братија чула, свако је отишао у своју келију.
У многољудним заједницима монаха, попут оних на Нитријској гори и у Скиту, на оваквим сабрањима решавана су питања која су се тицала свих монаха. Крајем четртвог века, на Нитријској гори било је осам презвитера, али је само један служио службу, а они други нису служили, нису расуђивали и нису говорили поуке и само су седели скупа с њим на сабрањима. Тамо је био један велики храм, а други је подигнут после, и то од стране оних који су одступили од православног учења. У скиту је на обали језера било четири храма и четири перзвитера. На сабрањима су право гласа имала само старија братија; остали су присуствовали, али без права гласа. На једном од таквих сабрања, авва Евагрије је почео да говори, али му је презвитер рекао:“Ти овде седиш као путник – поклоник“. Разговарало се на разне теме као што су: 1. избор презвитера – тако су оци келиоти изабрали авву Исаака; 2. питања вере; 3. одлука о ванредним постовима када је то потребно. Такође, доношен је суд над братијом која су озбиљно сагрешила. Суђено је само братији која су, и после свог греха што је постао познат заједници, ипак желела да остану на том истом месту и да се подвизавају. Ко није хтео да остане са братијом, могао је, кад год жели, да се врати у свет, и само по себи то се сматрало најтежом казном. Духовно савршенство, остварено тешким подвизима и дугом борбом, наводило је оце да буду снисходљиви према гресима других, са надом да ће се они покајати. Суд сабрања често је био милостив.
КАКО СЕ СУДИЛО МОНАСИМА
Један брат у скиту пао је у грех. Братија се сабрала да му суде. Авва Мојсије није долазио. Послали су монаха, који му је рекао да га сабрање чека. Он је узео једну овешталу котарицу и насуо је песком, који се просипао из ње и пред свима рекао:“То су греси моји, који иза мене остају и које не видим, а дошао сам да судим о туђим гресима“. Братија, ни реч не рекавши, опростише покајаном грешнику. Тако је поступио и авва Пиор, који је био позван да суди о гресима неког монаха. Дошао је на сабрање носећи врећу пуну песка на леђима, а испред себе котарицу у којој је била шака песка:“Многобројне своје грехе носим иза себе, а о нешто мало греха брата свога расуђујем и осуђујем га. Требало би да своје грехе имам пред собом и да молим Бога да ми опрости“. Оци, чувши га, рекоше:“Ово је пут спасења“.
Пример снисхођења према гресима ближњег дао је сам оснивач монаштва, Свети Антоније Велики. С једним од братије из заједнице авве Илије десило се искушење и њега су протерали, одбијајући опет да га приме, иако их је молио. Свети Антоније га је послао у манастир, и рекао да им баш он поручује:“Бура је ударила на лађу, лађа је изгубила свој товар и једва је остала непотопљена. А ви бисте да потопите и оно што је читаво стигло до луке“. И они су опет примили покајника у заједницу.
Један брат је био оптужен да је починио грех. Он је све порицао, али његова оправдања нису слушали. Авва Пафнутије Кефала окупљеним монасима исприча поучну причу:“На обали реке видех човека у блату. Неки дођоше да му помогну и начисто га увалише у блато“. О њему, због такве мудре поуке, рече Свети Антоније:“Ето човека који може да лечи и спасава душе“.
И други оци су се руководили духом снисхођења. Једног брата је презвитер истерао из храма због неког преступа. Авва Висарион је изашао с њим, рекав:“И ја сам исти такав грешник“. Кад је Свети Макарије Александријски двојицу монаха одлучио због греха, они су отишли у село. Свети Макарије Велики такав поступак није одобрио.
КАКО СУ УРАЗУМЉИВАНИ ГРЕШНИЦИ
Старци су грешнике уразумљивали кротошћу и поукама. Скитски презвитер Исидор узимао је код себе слабе, лење и свадљиве да би их исправљао кротошћу и трпљењем. Ако су сами грешници тражили казну за себе, давали су им епитимију. Када су два монаха, који су прекршили завет целомудрености, тражили да их казне, закључали су их у келије без права изласка, и давали им помало хлеба и воде. За оне који су пали у умишљеност и прелест одређиване су оштре мере. Валента, који се погордио и није хтео да се причешћује, оковали су и годину дана га лечили понижењима и строгим начином живота. Ирона су такође везали и извесно време га држали, али, пошто се он нимало није кајао, пустили су га, и Ирон се вратио у свет.
У Нитријској гори користили су блаже телесне казне. Тамо су у храму биле три палме, а на свакој по конопац. Једним су кажњавали монахе, другим лопове ( ако се нађу ), а трећим путнике – поклонике ако би се о нешто огрешили. Кривци би обгрлили палму и добијали одређени број удараца, после чега су их пуштали.
Мада су оци строго чували праву веру, и забрањивали општење са јеретицима, ако би видели да је код неког догматска заблуда настала због простосрдачне неукости, такве би кротошћу уразумљивали, знајући да се и Бог према њима снисходљиво односи. Један од братије у Скиту, велики подвижник, мислио је да је Тело Христово, које се прима приликом причешћивања, само праслика, а не право Тело. Два старца су дошла код њега и молила га да се помоли да се њима открије да ли је Свето Причешће Тело и Крв Господња. Старац се помолио, и имао истинско виђење, после кога је узвикнуо:“Верујем, Господе, да је овај хлеб Тело Твоје и ова чаша Крв Твоја“. Други старац, који је живео у доњим крајевима Египта, по простоти је веровао да је Мелхиседек син Божји. Свети Кирил Александријски, знајући да је тај старац чудотворац, обратио му се овако:“Молим те за нешто: некада ми помисао каже да је Мелхиседек син Божји, а некада да је само човек. Молим те, помоли се Богу да ти открије шта је тачно“. Старац се три дана молио, и затим рекао Светом Кирилу:“Бог ми је открио да је Мелхиседек човек“. Фока, који се мучио да увиди где је истина са следбеницима Халкидонског сабора или са онима који сабор не примише, од Бога је добио откровење да је истина са следбеницима Халикидона.
На монашким сабрањима било је и озбиљних спорова. Зато неки нису ни ишли на њих. Било је и неправедних решења. Једном је авва Агатон, чувши за неко такво решење, дошао међу монахе на сабрању и рекао:“Неправедно сте судили“, а они одговорише:“Ко си ти те тако причаш?“ Авва Агатон рече:“Један од синова људских. Јер је написано:“Ако заиста истину говорите, право расудите, синови људски“ ( Пс. 57,2)
ОДНОС ПРЕМА НОВЦУ
Монаси у општежитељним манастирима нису могли бити потпуни „нестицатељи“. Свако је, осим келије, имао своје мало домаћинство и имовину. Неки су себи припремали годишњи залиху брашна и друге хране, материјал за рад; имали су неопходна оруђа, књиге, па чак и помало новца. Зато се у отачницима помињу лопови који су пљачкали монашке келије. Али монашка срца се нису везивала за имовину. Када је авва Макарије затекао лопова како му пљачка келију, пришао је и помогао му да натовари ствари на магарца. Једном старцу су лопови све покрали, али нису нашли врећицу с новцем. Старац је похитао с том врећицом у руци, вичући:“Ово сте заборавили!“ Међутим, многи монаси нису ни хтели да држе новац у келији. Један брат је, ступивши у монаштво, хтео да задржи за себе два златника, али његов старац то није одобрио. Мати Меланија Млађа је авви Доротеју Антинојском послала триста златника, али он је узео само три, а остатак је дао монаху Диоклу, с речима:“Он је бистрији од мене, боље ће се снаћи“. Мати Меланија Старија је причала како је авви Памву донела триста литара сребра, и молила га да прими тај дар. Он је седео и плео котарице, и, не остављајујући посао, рекао:“Бог ће те неградити“. Затим је економу Оригену заповедио:“Искористи то за потрепштине братије која живе по Либији и на острвима: то су манастири сиромашнији од осталих, а овде је плодна земља“. Монахиња Меланија је рекла:“Чекала сам да ме старац похвали, али, пошто он ништа није рекао, сама казах:“Овде има триста литара сребра“. Старац, ни не гледајући на мене, рече:“Кћери, Онај Коме си дар донела зна колико ту има. Он није одбацио ни две лепте, него је рекао да је то дар већи од свију, и зато буди спокојна“. Неки старци су примање новца ради дељења сиротињи сматрали двоструким грехом: узимањем без нужде и надимањем због дељења туђег. Неки су примање било какве помоћи сматрали непотребним и штетним по душу.
Једном изнемоћалом старцу нудили су новац да би набавио оно што му је потребно. Он је дародавцу рекао:“Дошао си да ми одузмеш Онога Који ме је шездесет година прехрањивао“. И није узео ни новчић. Неки су сматрали да поседовање много књига ( које су у то време биле скупе ) значи одузимање онога што би се могло дати удовицама и сирочади. Свети Макарије је авви Теодору рекао:“Мада и ти стичеш корист од књига, а и братија добија поуку, нестицање је изнад тога“. Авва Висарион је са собом имао Еванђеље малог формата, али га је продао, да помогне сиротињи, јер баш то пише у Еванђељу, Авва Серапион Синдонит самог је себе продао у робље за двадесет златника, да помогне ближњима. Монах Мегетије није имао никакву имовину осим шила којим је обрађивао палмово грање.
Како имовина великим подвижницима ипак није сметала у подвигу нестицања говори повест о авви Геласију. Пошто је целог живота сиротовао, у старости авва Геласије подиже манастир који је имао њиве, стоку, ораће волове. Један старац му рече:“Страх ме је да ти се ум не залепи за манастирску имовину“, а овај му одговори:“Пре ће се твој ум залепити за шило које користиш ( приликом плетења корпи, нап. прев. ) него што ће се Геласијев ум прилепити за имовину манастира“.
ОГРАНИЧИТИ СВОЈЕ ПОТРЕБЕ
Монаси су ограничавали своје потребе, па су се бавили најпростијим рукодељем. Свети Јован Касијан каже да су бирали послове који се могу обављати и ноћу. Имали су глинене или бронзане лампице које су пунили ланеним уљем. Од палмових грана су плели котарице, конопце, решета. Младо грање су резали сами или га куповали за годину дана унапред. Грање су омекшавали у води, а радили су седећи на столичици. Радили су са ланом, ткали су платно. Неки су правили свеће, а неки грнчарију. Било је и преписивача књига. За време жетве најмили би се код неког домаћина и као плату примали део пожњевеног. Тако је било код авве Серапиона Арсинојског. Неки су имали воћњаке где су гајили воће и садили дрвеће. Старци су своје рукодеље носили сами на пијацу. То су радили свеци попут Сисоја, Макарија и других подвижника. Обично би цену производа одређивали један једини пут, и нису је мењали. Некада би по посао долазили други монаси или чувари камила, који би, кад посао добију, старцима заузврат доносили хлеб. Често су монаси све што направе током године продавали одједном.
НЕ СМЕ СЕ ДАНГУБИТИ
Чак и ако су имали средстава за живот, радили су да не проводе време у дангуби. Неки пут су плели котарице, па их спаљивали јер нису морали да их продају. Чак и у току пловидбе лађицом по Нилу плели су ужад од палмовог лишћа од кога су касније правили котарице. Главни циљ ручног рада није била зарада него борба против лењости, па зато своју робу нису ни продавали онима којима није била потребна. Једном је авви Пимену нестало фитиља за свеће које је правио. Један трговац, коме свеће нису биле потребне, купио их је од авве Пимена да би му на тај начин обезбедио фитиљ. Хтео је да тако постане добротвор великог авве. А кад је Пимен за то сазнао, настојао је да му се свеће врате, јер су купцу биле непотребне, и одлучиом је да он сам трговцу врати фитиље. Авва Пиор је две године ишао у жетву, и нису му плаћали; треће године је опет ишао код истог газде, и кад му је овај платио, сву зараду је однео презвитеру у цркву. Авва Агатон, дошавши једном у град да би продао рукодеље, нашао је на улици болесног путника о коме ником није бринуо. Он му је изнајмио собу од новца који је зарадио од рукодеља, три месеца га снабдевао свим потрепштинама, док болесник није оздравио. Кад је било неопходно, монаси су један другом позајмљивали лан, новац, оруђа за рад. Не само недељом, него и на празнике мученика, нису радили ( црвено слово – заповедни празник, нап. прев. )
МИЛОСРЂЕМ КА НЕБЕСИМА
Многи монаси који нису били кадри да се баве рукодељем творили су дела милосрђа. Два брата, Пајсије и Исаија, синови богатог трговца, ступили су у монаштво. Први је свој део наследства раздао по манастирима, црквама и тамницама, а сам се хранио ручним радом; други је од свог имања подигао манастир, а остатак трошио на примање странаца, лечење болесника, бригу о старцима, а суботом и недељом је постављао три или четири трпезе за сиротињу. Господ је подједнако примао подвиг оба брата. Авва Аполоније, који, због старости, није могао да научи ни занат, ни да чита, новцем је куповао лекарије и келејне потепштине којима је снабдевао болесну братију Нитријске горе. Од раног јутра до деветог часа ( три сата поподне) он је ишао по стаништима подвижника, манастирима и усамљеним пустињачким обиталиштима, отварао врата и гледао да ли је неко болестан. Са собом је носио белога хлеба, јаја, воћа – све што је потребно болеснима. Пред смрт је сву имовину предао једном монаху, да он настваи да твори дела његова.
ОДНОС ПРЕМА ХРАНИ
Монашки ручни рад монасима је служио као начин и да се прехране. Заповест о уздржању у пићу и храни била је дата свима, али с почетка није јасно речено шта да се користи у исхрани. Свети Епифаније каже:“Неки од њих се уздржавају од свих врста меса и четвороножних животиња, птица, риба, јаја и сира; други само од меса четвороножаца, а једу птице и слично. Неки не једу птичје месо, него само сир и рибу. Неки не окушају рибу, него само сир; други ни сир не једу. Има и оних који се уздржавају од хлеба, а други од плодова дрвећа и свега куванога“.
Ако би се монаси нашли код неког домаћина, а он им понуди месо, прихватали су, осим ако се држе завета. Када је Свети Иларион Велики био у гостима код Светог Епифанија, неко је послужио птичје месо, на шта је овај рекао:“Од када се замонаших, не поједох ништа заклано“. Неколико скитских монаха, међу којима је био и авва Пимен, нађоше се код неког домаћина који им послужи месо. Јели су сви, осим авве. Знајући његово расуђивање, упиташе га, после свега, зашто он није окусио. Он им рече:“Ви сте јели, и нико се не саблазни. Али да сам ја јео, многа братија која ми долази рекла би, саблажњена:“Ако је Пимен јео месо, што ми да не једемо?“
Једном су код архиепископа александријског Теофила монасима понудили телетину. Монаси су сели да обедују и јели су биљну храну са трпезе. Архиепископ је понудио комад меса монаху поред себе. Старци су тада рекли:“До сада смо јели воће и поврће, а ако је то месо, нећемо да једемо“. И престали су да обедују.
Дакле, монаси су окушали месо само због неког гостољупца, и то једино ако окушање меса не би некоме дало повод за саблазан. Уобичајена храна монаха била је, како сведочи Свети Јован Касијан, хлеб, поврће, воће, разни плодови и, као нарочити благослов, ситна усољена риба. Вариво се спремало од сочива, ретко са уљем или медом.
ХЛЕБ ЗЕМНИ И НЕБЕСКИ
Мекани хлеб је сматран раскошју. Ко би га имао, звао је у госте суседе да их угости. У великим обитељима су постојале пекаре. У Нитријској гори је било седам пекара, где су себи пекли хлеб и отшелници који су живели у близини. У близини Скита је било село са пекаром за монахе. Али на другим местима пекаре су биле далеко, па се дуго морало путовати по свеж хлеб. Старци су у келијама имали само мало огњиште где су ложили иверје да скувају кашицу. Зато су отшелници најчешће користили пексимите – јечмене мале хлебове, сасвим суве. Пре јела, требало их је омекшати у води. Складишитили су их на дуже време. Свети Атанасије Велики је, у Житију Антонијевом, писао да се тако снабдевају житељи Тиваидске пустиње, и да им се хлеб не квари по годину дана. Два пексимита на дан била су монашка мера. Употреба вина није се забрањивала. Али још је Свети Атанасије у писму Драконтију критиковао монахе који пију вино:“Видим да има епископа који не пију вино и монаха који га пију“. Када су авви Пимену похвалили монаха који не пије вино, он рече:“Вино и није монашко пиће“. Неки старци би, ако им се пружи чаша вина, исту попили, али зато сутрадан не би уопште пили воду. Неки су сматрали да је неумереност и кад се мало вина сипа у воду, а други су чашу вина називали смрћу.
Пре деветог часа дана ( три поподне ) монаси нису ни јели ни пили. После деветог часа, молили су се и појали псалме, па су онда по типику узимали оброк. Неки су постили до вечери. Али искусни старци су саветовали да се храна и вода узму у девети час дана, да би се лакше испунили вечерње и ноћно правило. Пошто се строго постило, осим недеље, неки монаси су један пексимит узимали у девети час, а други остављали до вечери. Средом и петком ништа нису јели.
УЗДРЖАЊЕ КАО ПОДВИЖНИЧКИ ЗАКОН
Парче сувог хлеба са неколико кашика сочива једном дневно – то је исхрана крајње умерена. Али неки монаси ни хлеб нису узимали. Свети Макарије Александријски, по примеру тавенисиотских монаха који нису јели ништа кувано за време Великог поста, седам година није окушао ништа кувано. Онда је чуо да неки монах не једе ништа осим фунте хлеба дневно, па је дробио свој хлеб у посуду и није јео више од шаке удробљеног хлеба. Три године је тако радио, а уље скоро да уопште није окушао. Старци су уље користили више да би омекшали руке огрубеле од рада него што су га сипали у храну. Неки уопште нису ни трошили уље. Једном старцу су донели уља, а он им рече:“Ено вам оне посудице уља што сте ми је донели пре три године. Како сте донели, тако и стоји“. Авва Венијамин исприча:“Из Александрије сваком од братије донеше по посуду чистог уља. После годину дана сви донеше у храм посуде нетакнуте. Ја сам своју посуду пробушио да пробам мало уља, и сматрао сам то за велики преступ“. Старац Доротеј је узимао мало хлеба и чашицу воде. Авва Илија је у младости јео једном седмично, а у старости је узимао помало хлеба и три смокве.
ТЕЛОМ ИЗНАД ТЕЛЕСНОСТИ
Многи старци нису јели ништа кувано. Авва Амоније од младости до смрти се хранио сировом храном и није јео ништа спремљено на ватри осим хлеба. Авва Мојсије из Скита јео је мало хлеба, а много је радио и још више се молио. Авва Аполос је јео само зелениш, а није окушао ни хлеба, ни поврћа, нити било шта кувано на ватри. Авва Евагрије, од када је дошао у пустињу, шеснаест година није јео свеже плодове, ни хлеба, него само мало сировог поврћа уз пијење воде, и то умерено. У последње две године живота јео је кашицу и барено поврће уз мало хлеба. Презвитер Филором двадесет две године није јео кувану храну. Један старац четрдесет дана није пио воду, а о врату је, подвига ради, носио посуду са водом. Авва Диоскор је јео само јечмени хлеб и хлеб од сочива. Авва Исаак је посипао свој хлеб пепелом из кадионице. Авва Павле је цео велики пост провео са мало сочива и посудом воде. Авва Амун је са мало јечма живео два месеца, а авви Арсенију су за годину дана давали меру пшенице, и он је од тога живео и гостио оне што би му дошли у посету.
Међутим, овакав строг пост није наметан, а искусни старци га нису ни препоручивали. Авва Пимен, који је у младости јео само једном седмично, друге је саветовао да једу сваки дан. Слично су говорили и други старци. Амма Синклитикија је говорила да је претерано подвизавање од ђавола. За све време треба да важи једно правило поста, јер је својство правог подвижништва умереност.
ТЕЛЕСНИ ОДМОР
Монаси су спавали три – четири сата дневно. Нема доказа да су спавали у подне, кад је време највеће врућине. Обично су спавали на рогозини или на кострети. Некима је и кратак сан изгледао дугим. Свети Макрије Александријски се једном двадесет дана борио са собом да би победио склоност спавању, и за то време је бдео. Авва Доротеј никад није легао да спава него би придремао за време док ради или једе. Свети Арсеније Велики је говорио да је један сат спавања довољан. Свети Антоније већи део ноћи није спавао. Тако је свакодневица монаха пролазила у ручном раду и молитви, која је и пратила и смењивала ручни рад, и била прекидана душеспасоносним размишљањима и пажњом према помислима. Монах, на пример, седне да ради, и поред себе држи две котарице. Ставља каменчић час у једну, час у другу. То је подсетник за помисли јер наилазе, наизменично, добре и лоше. Предвече се проверава: ако има више каменчића тамо где је бележио лоше помисли, себи ускраћује храну.
ГОСТОЉУБЉЕ У ГОСПОДУ
Такав усредсређени живот по типику понекад је био нарушаван доласком гостију. Обитавање у келији уз тиховање сматрало се првим условом успешног монашког живота. Авва Мојсије је говорио:“Седи у својој келији и она ће те научити свему“. А Свети Макарије је упозоравао:“Бежи од људи, седи у келији, оплакуј своје грехе, немој волети празнословље и спасићеш се“. Па ипак, млади и неискусни монаси су имали потребу за саветима стараца, а и монаси су повремено желели да се сретну, па се ишло и у посете. Уз то, у Египат су долазили поклоници са разних страна, а и монаси су ишли у друге обитељи да се поуче и угледају. Па и материјалне потребе су монахе приморавале да иду на подужи пут. Обавеза гостољубља је свуда сматрана светињом. У киновијским манастирима грађене су гостопримнице одмах уз врата обитељи. На Нитријској гори гостопримница је била поред храма, и тамо су неки пребивали и по две или три године. Седмицу су гости могли да проведу не радећи ништа, а онда би добијали послушање у башти, пекари и другде. Уваженим гостима су давали књиге на читање, али до подне нису ни са ким смели да разговарају. Ипак, путник је могао да оде до келије чак и непознатог монаха, знајући да ће га овај радо примити. Сваки поклоник је монаху био драги гост. Један од писаца историје египатских монаха каже да су њега и сапутнике предивно дочекали на Нитријској гори: једни су донели воду, други им прали ноге, трећи чистили одећу, а четврти их звали за трпезу. Свако се старао да их услужи оним што има. Када су стигли до заједнице авве Аполоса, монаси су их дочекали појањем, направили метаније до земље и целивали их. Затим су једни ишли испред поклоника, други иза њих, уз појање, док нису дошли до самог авве. Када је Аполос чуо појање изашао је и први им се поклонио до земље, целивао их, увео у своју келију, помолио се, сам им опрао ноге и замолио да се одморе. Тако је поступао са сваким ко би дошао у госте.
ДОЛАЗИ ГОСТ, И ХРИСТОС СА ЊИМЕ
Обичај гостољубља је налагао да монах код кога је дошао посетилац скине његов плашт и замоли га да се помоли Богу. Затим би домаћин спремио посуду с водом, опрао му ноге и припремио храну. Нудили су најбоље што имају: хлеб и поврће, а кували би и кашицу; давали би и по чашу вина, ако су имали. Из почасти нудили су госту да благослови трпезу, а гост се, „по старјеству“, те почасти одрицао у корист домаћина. Износили су сточић, на њега стављали хлеб и воду, а храну су јели стојећи. Ако су у келији живела двојица, старији би госту прао ноге, а млађи служио око трпезе. Кад год дође гост, пост ( као уздржање од хране до деветог часа, то јест три часа поподне ) разрешавао се. Када је један млад монах питао старца шта да чини када му дође гост, а посни је дан, старац му је рекао:“Ако без узнемирења савести једеш са братом, добро чиниш“. У Скиту су понекад одређивали заједнички стоги пост у току пет дана неке седмице, и за то време монаси нису смели да једу ништа, а поклоници и болесни су могли да једу после два дана, и то само некувану храну. За време таквог поста авви Мојсију дођоше гости, и он им скува кашицу. Старци рекоше:“Мојсије је нарушио заповест људску, али је испунио заповест Божју“. Свети Јован Касијан је питао једног старца у Египту:“Зашто нарушавате правило поста примајући страну братију?“ Он му одговори:“Пост је увек са мном, а с вама не могу да будем увек. Пост јесте користан, али је у нашој вољи, а вршење дела љубави захтева закон Божји. Преко вас ми примамо самога Христа, и зато морам да вам служим са свом усрдношћу. А пропуштен пост могу да надокнадим кад ви одете“. Кад су гости једног старца, који је због њих нарушио пост, молили за опроштај што су му пореметили правило, он рече:“Моје правило је да људе примам гостољубиво и да их отпуштам у миру“. Други монах рече:“Ко једе с гостима љубави ради твори две заповести: одриче се своје воље и испуњава заповест о љубави према ближњем“.
И У ГОСТИМА БУДИ ТРЕЗВЕН
Гошћењем путника и обедовањем с њима монаси су прикривали своје подвижништво. Тако су чинили и сами гости, често веома велики подвижници, када су примали понуђену трпезу. Оци су говорили:“Кад одеш код некога, не откривај му свој начин живота, а ако хоћеш да живиш по своме, онда не излази из келије“. Говорили су да су оци из Скита сматрали откривене врлине не врлинама, него пороком. Међутим, оци су и овако саветовали: ако ти дође брат кога треба успокојити, постави трпезу само њему. Ако му то није угодно, не приморавај га, јер ми имамо заједничко правило поста. С братијом у гостима монаси су причали на теме које гости предложе, чак и ако нису духовне, а онда су у самоћи оплакивали своје грехе – ако би рекли нешто сувишно.
Међутим, колико су то допуштала правила гостољубља, нстојали су да скрате разговоре с дошавшима. Нарочито су избегавали да причају с јеретицима, мада су их примали у госте. Оци нису волели да откривају своје ризнице мудрости пред онима који нису тражили поуку. Али ако би им дошао неко ко је тражио духовну утеху у разговаору или у молитви са искусним старцем, заборављало се на време, није се мислило о храни. Тако је један старац дошао у госте код другог, а домаћин је рекао ученику да скува сочиво и у води омекша пексимит. Гост и домаћин су се толико занели духовним разговором, да су разговарали до подне наредног дана. Домаћин наложи ученику:“Скувај сочиво“, а овај им рече:“Још јуче сам вам скувао“. Тек тада су старци обедовали. Други старац је дошао у госте, и домаћин је, скувавши сочиво, рекао:“Да се мало помолимо“. Један од њих је прочитао цео псалтир, други напамет две пророчке књиге Старог Завета. Остадоше до зоре наредног дана и тада се растадоше, а сочиво ни не окусише.
ЉУБАВ ИЗНАД СВЕГА
Авва Пимен је саветовао да се с гостима више говори о поукама стараца него о Светом Писму, јер ако се прича о Писму, у томе има опасности. Ако је гост имао потребу да преноћи, рогозине, које су служиле као столичице, би се расклапале, и једна је била за госта, а друга је остајала домаћину. Увече и у поноћ је по обичају читано дванаестопсалмије, али гост није морао да учествује у ноћној молитви, осим ако сам то не пожели.
Ако би се случајно десило да жена затражи да је, из некога разлога, приме, примали би је накратко, уз мере опреза. Али у Скиту је био обичај: ако жена дође да се види с братом или рођаком, разговарали су седећи на великој удаљености једно од другог.
У Великом Посту многи су затварали врата келије и никог нису примали. Али је и овде љубав била изнад свега. Један брат, кога су мучиле помисли, кренуо је, друге седмице Великог поста, да пита о томе авву Пимена, али се није надао да ће га овај примити. Али га је авва срдачно дочекао, рекавши:“Учени смо не да затварамо дрвена врата, него врата свог језика“.
Средства која су била потребна да би се неко угостио монаси су зарађивали ручним радом. Братија која су живела у близини неког монаха сиромашка са собом су носили хлеб, па чак и вино, да поделе са домаћином трпезу. Али гостољупцима то није било лако примити. Једном је авва Пиор дошао авви Памву са својим хлебом, због чега га је Памво укорио, питајући га зашто је тако поступио:“Да ти не будем на терету“, рече овај. Памво се ћутке растаде с њим и после извесног времена дође код Пиора са својим хлебом, који је већ био оквашен и омекшан. Авва Пиор га упита:“Што донесе оквашени хлеб?“ Он рече:“Да ти не бих био на терету, ја сам га омекшао у води“.
БОЛОВАЊЕ И СМРТ
Подносећи тешке болести потпуно покорни вољи Божјој, монаси нису избегавали помоћ лекара. Нитријска гора је имала своје лекаре. Скит је имао велику болницу, са постељама и покривачима. Ако би чули за болесног брата, у келију су му носили све потрепштине, а настојали су да му испуне и нарочите жеље, ако их има. Један старац је пожелео слатку питу. Сам Свети Макарије Велики је отишао у Александрију да му је купи. Једном слепом старцу не само да су доносили јело, него су га и хранили.
Око умирућег се скупљала братија која је желела да чује његове потоње поуке. У предсмртни час највећи подвижници су били прожети крајњим смирењем.
Свети Памво је говорио:“Богу идем као да још нисам ни почео да Му служим“. Авва Агатон је говорио:“Колико сам могао, трудио сам се да испуним заповести Божје, али ја сам човек, и не знам да ли су моја дела била Богу угодна. Док не станем пред Бога, немам смелости, јер је једно суд људски, а друго суд Божји“. И молећи монахе да га више ништа не питају, упокојио се с радошћу на лицу. Велики Арсеније је умирао с речима:“Ником не дајте моје земне остатке, него ми конопцем вежите ноге и баците ме у јаму“. Када му се приближио крај, братија га виде да плаче и упита:“Зар се и ти, оче, бојиш?“ Он рече:“Заиста се бојим, јер истински страх беше са мном од оног часа кад сам се замонашио“.
После упокојења стараца, поатављане су, за покој душе, трпезе љубави.
Тако се, у четвртом и петком веку, живело у египатским пустињама.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Тако су и касније живели многи и многи, из свих православних народа, од Свете Земље до Грузије, побеђујући демоне и силе нечисте. Такви су били и подвижници Кијево – Печерске Лавре, чије мошти сијају непролазним сјајем ( сто двадесет три свеца на простору земље која је постала небо ). Многи од њих су цео живот провели под земљом, једући помало хлеба и пијући воду са мером, да би обрели Царство Христово.
Зато ђаво мрзи монаштво, и зато жели да Лавру отме од Цркве и преда је безбожним расклоницима.
Ипак, сила Божја је јача од немоћи људске. И док год буде монаштва које воли Бога и Мајку Божју, које живи по заветима египатских пустиња и кијевских пештера, историја се продужава. Јер, њен смисао су људи који у ближњима и себи сагледавају лик Господњи, и настоје да живе како је заповедио Животодавац.
Нека и нас Господ умудри њиховим светим молитвама.
