КАКО ЈЕ НАСТАЛА РУСКА ДРЖАВА: РАЗГОВОР СА ПРОФ. ДР ЗОРАНОМ ЧВОРОВИЋЕМ

Дело др Зорана Чворовића „Московска Русија: Три века руске државности“, у издању „Катене мунди“, јесте не само историјска анализа већ и путовање кроз време које нуди дубоке увиде у темеље модерне руске државе. Рецензенти су проф. др Марко Павловић, проф. др Милош Ковић и проф. др Александар Ђорђевић. Књига је била и повод овом разговору са др Чворовићем за „Печат“.

Зашто је Владимир Путин у интервјуу Такеру Карлсону посветио толико времена историји? Почео је од Кијевске Русије и дошао до Специјалне војне операције.

Није случајно што је Путин велики део сада већ историјски незаобилазног интервјуа Такеру Карлсону посветио објашњавању историјског развитка руске државе. Без познавања историје не може се ни разумети рат који Русија води за поновно ослобођење и присаједињење отете Малорусије. Данашња Русија корача ка обалама Дњепра и враћа на своје, као што се на Дњепар и у Кијев вратила и Московска Русија ослобађајући фазно Малорусију од пољско-литванске окупације. И као што је некада Ватикан планирао да Литва, а потом и пољско-литванска држава буду гравитационо средиште око кога ће се окупљати руске земље, формирајући својеврсну прозападну, унијатску анти-Русију, исто су САД планирале да постане постмајдановска Украјина, из које би се по руским територијама и међу руским народом ширила западна идеологија постхуманизма и политички модел глобалистичког управљања несувереним ентитетима. Без познавања политичке и правне историје човек лако постаје жртва западне пропагандне тезе о некаквом руском, али и српском ревизионизму. Зато и сви напори да се политичка и правна историја потисну или замене октроисаном колонијалном „науком“.

Мајка руских градова је Кијев, средиште Руске империје Романова је био Санкт Петербург, али је Москва – Трећи Рим, метафизичка основа руске државе. Како је до тога дошло?

Период Московске Русије, од почетка 15. до краја 17. века, није само хронолошка средокраћа руске историје, а та историја када се посматра из угла руске државности траје већ више од 1.150 година (2012. је прослављено 1.150 година руске државности). У Московској Русији је руска државност стекла империјалну форму, која је подразумевала другачији територијални оквир државе, као и другачију организацију и легитимацију државне власти. Наиме, током 16. и 17. века руска држава је први пут обухватила и колонизовала огромно пространство од Балтика до Амура и од Дњепра до Северног леденог океана, претворивши се од периферне европске државе у средишњу империју евроазијског копна. Истовремено је руска државност у периоду Московске Русије средином 16. века досегла царски ранг, а са царством је државна власт добила нову, универзалну легитимацију која се пре свега огледала у постепеном уобличавању катехонске идеје Москве као Трећег Рима.

Како је изгледало доба у коме је руска држава била под влашћу Татаро-Монгола?

Да би постала империја, Московска држава је морала најпре да се ослободи од вазалства према монголско-татарској Хорди и да истовремено под својом влашћу уједини све североисточне руске кнежевине, које су се након монголске инвазије четрдесетих година 13. века налазиле у стању удеоне расцепканости. Процес ослобађања од монголског сизеренства и окупљања руских земаља око Москве протегао се током два века – 14. и 15. Околности које је створило монголско освајање допринеле су да се демографско, политичко, привредно, верско и културно средиште руског народа пресели са Придњепровља, где је било политичко, верско и привредно средиште у првој, кијевској фази развитка руске државности, на североисток у међуречје Оке и Волге. Наиме, централне степске земље некадашње Кијевске Русије неупоредиво су теже биле пострадале од Монгола него шумовити и ретко насељени североисточни рубни крајеви Кијевске Русије.
Док је монголска Хорда Придњепровље и јужне степске области ставила под своју непосредну власт, дотле су удеоне кнежевине некадашње Ростовско (подмосковски Ростов)-суздаљске земље, као и градске републике Великог Новгорода и Пскова добиле аутономију, уз обавезу плаћања данка, под сизеренством Хорде.

Како се руски државотворни вектор раширио од Кијева ка Москви? Колико је трајало сабирање око Москве?

Некада рубне североисточне руске територије постале само демографско, већ и ново политичко и верско средиште руског народа. Уместо у од Монгола разореном Кијеву, велики кнежеви ће након монголског освајања столовати на северу, у граду Владимиру. Најпре, Јарослав Всеволдович, а потом његов син чувени Александар Невски. Пренос политичког средишта са југозапада на североисток пратило је и пресељење митрополитског седишта из Кијева у Владимир, 1299. године. Пресељење великокнежевске и митрполитске столице у Владимир било је краткотрајно, јер ће се већ у трећој деценији 14. века обе трајно преселити у Москву. Већ из овог види да је Москва постала наследник Кијева – у њој је столовала једна грана кијевских Рјуриковича и у њој се налазило седиште кијевских митрополита. Када су поједине области некадашње Кијевске Русије средином 14. века биле ослобођене од Монгола и припојене пољској и литванској држави, тада се први пут у документима појавио назив Мала Русија за некадашње централне области Кијевске Русије, као својеврсни израз свести о премештању главног тока руске народности и њених кључних институција – великокнежевског и митрполитског престола са југозападног Придњепровља у североисточно међуречје горње Волге и њене десне притоке Оке.

Повољни услови за какав-такав самостални политички живот на северу, подстакли су у 13. и 14. веку сеобу свих слојева становништва са тешко пострадалих средишњих придњепровских области некадашње Кијевске Русије на руски север. Имајући то у виду, чувени руски предреволуционарни историчар Василије Кључевски, истицао је да је Москва постала „етнички центар руског народа (Руси) према томе како се руски народ (Русь) распоредио у 14. веку“.
Московски владари из династије Даниловича, чији је родоначелник био Данило, син светог Александра Невског, први су од свих руских удеоних кнежева придавали својој власти национално, сверуско обележје. Даниловичи су први схватили погубност партикуларне патримонијалне политичке организације у форми својеврсне конфедерације ранофеудалних удеоних кнежевина под старешинством најстаријег брата. Док су други кнежеви били заинтересовани само за своје кнежевине-баштине, дотле су Даниловичи врло рано, већ од Ивана Калите, од краја треће деценије 14. века, испољавали државничке намере. Тако се, примера ради, за Калиту везује и почетак примене реципираног византијског Номос георгикоса (Земљорадничког закона). Да се московски владари почну доживљавати као национални вождови допринели су свакако и руски митрполити, почев од митрополита који је пренео седиште у Москву, митрополита Петра (св. Петар Московски), који је иначе по рођењу био из Галиције. По угледу на митрополите који су носили титулу всея Руси и московски владари ће, почев од Ивана Калите повремено, а од Ивана III Васиљевича стално, носити исту титулу, чиме ће јасно манифестовати националну димензију своје власти, којом су надилазили феудалну расцепканост.
Једновековни процес сабирања северноруских удеоних кнежевина око Москве, довео је до тога да је Московска велика кнежевина у моменту смрти Димитрија Донског, 1389. године, била највећа од свих удеоних кнежевина. Једино ју је територијално превазилазила градска република Великог Новгорода.

Тек када је Москва потврдила примат међу северноруским кнежевинама, московски владари су могли да започну процес ослобађања од сизеренства монголско-татарске Хорде. Како је до тога дошло?

Прецизније би било рећи да без централизације власти у рукама московских Даниловича и сламања партикуларистичких тенденција и патримонијалних традиција није се ни могла покренути борба за ослобођење од моноголске врховне власти. То се најбоље видело у славној Куликовској бици, када су се на позив Димитрија Донског одазвали сви преостали сeверноруски самостални кнежеви. Владавина Донског била је преломна у процесу ослобађања руских земаља од сизеренства Хорде. Иако су московски велики кнежеви и после Донског, све до 1480. године и владавине Ивана III Васиљевича наставили да плаћају данак Хорди, нови московски велики кнежеви после Донског никада више неће одлазити у престоницу Хорде, Сарај, да би добили повељу с правом на великокнежевску титулу (ярлик), већ ту повељу примати у Москви из руку кановог посланика.

Територијални раст Московске велике кнежевине у другој половини 14. века поклопио се са експанзијом Велике литванске кнежевине под Олегрдом Гедиминовичем на западне и југозападне руске земље. Како је Русија на то реаговала?

Када је педесетих и шездесетих година 14. века Литва припојила највеће делове Кијевске, Волињске, Подољске, Витебске, Черњиговске и Смоленске земље, њене границе су биле на неких сто километара од Москве. Тако је Литва крајем 14. и у првој половини 15. века постала најмногољуднија руска земља. У време Димитрија Донског започеће борба између два ривалска центра државног окупљања руског народа, западног и источног, римокатоличког и православног, јест између Литве и њене наследнице, уједињене литванско-пољске државе и Москве. Тежећи да постане гравитационо прозападно језгро окупљања руских земаља Литва је издејствовала код Цариградске патријаршије 1458. године формирање посебне кијевске митрополије, која је имала јурисдикцију над епархијама на територији Литве. Тако се деловањем литванских владара и Фанара Руска црква први пут поделила на фактички аутокефалну московску Кијевску митрополију и литванску Кијевску митрополију под влашћу Цариградске патријаршије.

Шта је московска кнежевска династија предузела да би Русе Литваније придобила за себе?

Московски Даниловичи су, преузимајући титулу владара всея Руси, јасно ставили до знања да желе да буду не само сакупљачи северноруских земаља, већ целокупне Руси, да, речју правног историчара Сергејевича, „рашире своје поседе до граница у којима се исповеда руска (православна) вера и чује руски језик“. Такву намеру јасно је испољио коначни ослободилац Москвске велике кнежевине од сизеренства Хорде, Иван III Васиљевич, када је 1503. године на жалбе литванског владара што му не враћа територије заузете у рат одговорио: „А зар мени није жао моје очевине, Руске земље која је под Литвом – Кијева, Смоленска и других градова.“ Улазак Литве у персоналну унију са Пољском 1386. године, као почетак дискримнинације православног племства у Литви после 1413, учинили су да сукоб између Литве и Москве буде у наредним вековима неминован, а да присаједињење западних руских земаља Москви добије поред националног и верско оправдање и мотивацију.

Шта је морала Московска држава да би успела у борби против Литве?

Москва је морала да се коначно ослободи вазалног статуса према Хорди, што је пошло за руком 1480. Ивану III, али и да укине последње самосталне кнежевине и градске републике на северу, као остатке анахроне ранофеудалне организације у форми удеоних кнежевина. Иван III и његов син Василије III ликвидираће независну Тверску кнежевину, некада трговачки моћну републику Великог Новгорода и Псковску републику. За стварање јединствене руске државе посебно је било значајно гашење самосталности Великог Новгорода, који је често испољавао спремност да вођен себичним трговачким интересима бојара пређе на страну Литве.
Тек када је постигнуто правно и територијално јединство на простору руског севера, Московска држава је могла да постане царство, што се и догодило 1547. године крунисањем Ивана IV Васиљевича Грозног за првог руског цара.

Шта се може рећи о територијалном ширењу руске државе – од руског севера, преко експанзије на Исток, до присаједињења Украјине?

Након уздизања у ранг царства, Московска држава почиње да се шири и ван руског етничког простора у ужем смислу речи, на источне територије које су се налазиле под влашћу монголске Хорде, а које су се обухватале средње и јужно Поволожје, Башкирију, северни Кавказ и западни Сибир. До средине 17. века Московска држава ће проширити своју власт и над ретко насељеним подручјем источног Сибира, а зауставиће се на обалама Амура због суочења са војском манџурске династије.

Нова моћ настаје у доба дезинтеграције старе моћи. Како се, у суштини, распадала Златна хорда?

Укључење нових простора у састав Московске државе за време Ивана IV Васиљевича било је олакшано процесом дезинтеграције који је захватио Златну хорду, од које је у 15. веку настао читав низ канстава, али и тиме што су припадници бројних угро-финских, туркијских и полутуркијских племена били у монголско-татарским искључени из вршења власти, па им је свеједно било да ли ће порез плаћати кану или московском цару.

На присаједињене територије Поволожја одмах су се слиле бројне масе руских колониста, различитог социјалног порекла. Манастири су такође били важан фактор колонизације. Гарантујући слободу вероисповести и имовинска права муслиманског становништва, Московска држава је врло брзо успела да интегрише у систем власти локалне татарске мурзе и кнежеве. Московска Русија је у неку руку била наследник монголске Златне хорде када је у питању владавина над евроазијском равницом.

Занимљиво је да су се поједини противници Ивана Грозног, из тзв. Изабране раде, које западни аутори представљају као противнике „тираније“ Грозног, залагали за насилно покрштавање муслимана Поволожја, а кнез Курбски, који је избегао у Пољско-литванску државу, оптуживао је пред Пољацима Грозног за издају хришћанства због благонаклоног односа према муслиманима са присаједињених територија. Верска толеранција Грозног према муслиманима је, међутим, победила, и тај модел, на неки начин, и данас траје. Случај Кадирова и Чечена, који се боре на страни Русије у овом тренутку, управо о томе говори.

Незавршен посао националног обједињавања свих Руса под влашћу московских владара започет на западном фронту против пољско-литванске државе у време Ивана III, настављен је и за владавине Ивана Грозног, али без видљивих резултата. Шта је било после смрти Грозног?

Крупне промене су се догодиле након устанка малоруских козака под вођством Богдана Хмељницког 1648. године. Притом се мора приметити да је након пољске војне интервенције у време Смутње и безвладарства у Московској држави почетком 17. века, када је Пољска окупирала и саму Москву, постало јасно да је безбедност Московске државе на западним границама повезана са одбацивањем Пољске далеко од Москве и ослобођењем и прикључењем Малорусије, односно некадашњих централних подручја Кијевске Русије. То се и догодило за време цара Алексеја Михајловича Романова, када је Андрусовским примирјем 1667, а потом и тзв. Вечним миром 1686. године, Московској држави прикључена тзв. Левообална Украјина са Кијевом на десној обали Дњепра. Требало је да прође још нешто мање од 100 година да и остатак територије Малорусије (без Галиције) буде ослобођен и приопојен Московској царевини приликом тзв. Друге деобе Пољске 1793.
Око прикључења Малорусије на основу одлуке московског Земског сабора од 1653. године у руској науци, како предреволуционарној, тако и совјетској, али и савременој, изношене су различите тезе, које често нису имале никакво упориште у документима. То се и данас користи за манипулацију.
У књизи сам на основу изворне грађа показао да присаједињење Малорусије Московској држави није било извршено ни у каквој форми реалне или персоналне уније, јер Малорусија није била никакав самостални политички субјект. Московска држава је у своје поданству примила борбено, али често непоуздано и вероломно малоруско козаштво, дајући му на припојеној територији аутономију у форми средњовековног имунитета, тако што је форма ратне организације постала форма локалне администрације мирног времена. Такав средњовековни анахронизам није могао да преживи у другој половини 18. века, када је руска држава извршила унификацију локалне управе, као што су чиниле и бројне европске монархије тог времена.

Како се формирала власт у Русији и како је стицала своју метафизичко-политичку легитимацију? Да ли је у питању оно што су западни мислиоци, од Витфогела до Тојнбија, звали „оријенталном деспотијом“?

Основни правац развитка државне организације у Московској Русији ишао је путем промене древног словенског и германског модела патримонијалне монархије, код које се држава поистовећује са очевином, па се територија и власт деле међу браћом по правилима приватноправног наслеђивања, јавноправним моделом државне организације, који карактерише ослобађање државне власти од приватноправних елемената, централизација и индивидуализација врховне власти и њен пренос по принципу првородства са оца на најстаријег сина.
Као што смо рекли та промена је била поступна и одвијала се под утицајем Цркве која преноси византијско учење о држави и праву и делимично под утицајем монголске државноправне традиције. Такав промена је била нужна за остварење оних задатака који су чинили непромењиви део владарског програма свих московских Даниловича и првих Романова.

На темељу специфичне статусно-правне поделе, од времена Ивана Грозног изграђена је и нарочито устројство централне и локалне организације власти. Како је то изгледало?

Непостојање затворених сталежа омогућило је образовање Земског сабора, као органа власти у коме ће учествовати представници свих друштвених разреда, чак и државних сељака. Земски сабори су служили московским царевима као противтежа Бојарској думи, као органу који је окупљао највише чиновнике углавном бојарског (племићког) порекла, и по таквом заједничком раду са владаром Земски сабори се разликују од европских сталешких скупштина. Помоћу Земских сабора вршило се и интегрисање присаједињених територија у политички живот Московске државе. И на нивоу локалне управе Московску државу је, од времена Ивана Грозног, одликовало уређење које омогућавало укључивање свих друштвених разреда у вршење локалних административних, судских и пореских послова на принципима самоуправе.

Полазећи од тога да ниједна западна и централноевропска држава тог времена није морала да води борбу на три стране истовремено и да се није суочавала са спољним тешкоћама које је имала Московска Русија, историчар Кључевски је закључио како је аутентично московско државно уређење итекако успешно положило тест корисности.

Каква су била искушења руске државности, од анархичне самовоље бојара и средобежних сила сепаратизма до издаје и служења туђину? Како је дошло до смутног времена?

Бојарска аристократија била је савезник московских владара док су током 14. и 15. века ширили власт над околним руским удеоним кнежевинама. Када је почев од владавине Ивана III процес централизације власти и одбацивања анахроног патримонијалног модела државе постао убрзан, један значајан број бојара постао је опозиција владару, јављајући се у улози бранилаца модела власти који је био одавно историјски превазиђен. Стога је чудно како се браниоци бојарске опозиције у западној литератури неретко представљају као заступници некаквих прогресивних идеја, иако су они правноисторијски гледано заступали једно старо, превазиђено и примитивно схватање државе.
Због ратних трошкова и ризика које је носила територијална експанзија Московског царства, бојари су неретко били и противници владаревог офанзивног спољнополитичког курса. Стога московски владари, поче од Ивана III, а нарочито Ивана Грозног, подстичу друштвену мобилност и у редове привилеговане војне класе примају бројне сељачке, свештеничке и трговачке синове, који постају ослонац владарима. У Бојарску думу улази се не само на основу порекла, већ и по основу службеног чина, што је омогућило московским владарима да и у овом органу ослабе утицај бојарске аристократије, која је неретко била вођена искључиво својим себичним сталешким интересима.

Како се то одразило на критични тренутак руске историје?

То се најбоље видело током Смутње, када је у условима упражњеног престола московско бојарство било спремно да на руски царски престо доведе и самозванца, па чак и отвореног непријатеља, пољског принца Владислава, не би ли преко њих у Русији инсталирали пољски модел државне организације са свемоћним племством (шљахта), немоћним владаром и обесправљеним сељаштвом. Занимљиво је да се олигархијска „влада“ из времена Смутње називала Семибоярщином, а да се Семибанкирщином називала олигархијска „влада“ седам најкрупнијих олигарха из финансијског сектора који су 1996. године помогли Јељцину да обезбеди други мандат.
Имајући то у виду није чудно што је Русију од пољске окупације 1612. ослободила руска провинција и њени средњи слојеви, које су представљали и нижњеновгородски кнез Пожарски и трговац Мињин. Истовремено се показало од коликог је значаја била установа Земског сабора коју је увео Грозни, која је помогла да у условима 16. и 17. века сви друштвени разреди схвате своју националну и државну одговорност и преузму на себе посао ослобађања државе од иностраног непријатеља и избор новог владара и династије. Тако ће на знаменитом Земском сабору 1613, који је бројао невероватних 700 чланова, бити изабран за цара Михаил Фјодорович Романов.
На први поглед парадоксално, криза је значајно допринела изградњи масовне националне свести код Руса, али је и подстакла друштвене процесе који су учинили неминовним ревизију московског модела државне и друштвене организације.

Очито, и у данашње време, ратна криза води уобличавању нове националне свести. Ако Русији то пође за руком, чекају је нови почетак и спасоносна обнова.

РАЗГОВАРАО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“ 1. МАРТА 2024.