Логично питање, које се намеће само по себи, гласи: ако су могли да смање зависност од руског гаса на овакав начин, зашто то нису учинили раније!? Одоговор је крајње једноставан: најпре због цене, а затим и због логистике. Најсигурнији и најјефтинији начин добављања „плавог енергента“ је цевоводима. Отуда и велики удео Русије у енергетском билансу ЕУ. Елем, насупрот оптимистичној слици која се креира, цела прича о енергетској безбедности ЕУ изгледа нешто другачије.

Прво, ЕУ јесте смањила увоз руског гаса од фебруара 2022. године, али до тог смањења долази и због редукције испоруке, а потом и затварања гасовода Северни ток 1. Ово прво – делимично, а друго – у потпуности јесу одлуке Русије, а не ЕУ.

Суштински, и недељама пре торпедовања обе линије Северног тога тим правцем није стизало ништа. Након торпедовања још дуго, дуго више и неће моћи да стигне било шта. То отпада чак и као теоријска могућност.

Иначе, количине дистрибуиране Балканским током повећавају се у односу на претходни период, али је то намењено превасходно за Мађарску и Србију. Што значи да у укупној размери значајно мање количине одлазе за Немачку.

Дакле, у западноевропске земље стиже мањег руског гаса, у појединим седмицама стизало је чак 6 – 8 пута мање него 2021. године, али је то не само због њихових антируских мера, већ и због контра-реакција званичне Москве.

Друго, повећана куповина америчког ТНГ део је аранжмана који је Брисел постигао са Вашингтоном о испоруци додатних 15 милијарди кубика (мерено у овој јединици). Зато су из САД у првој половини 2022. године испоруке порасле са претходних 8 на око 22 милијарде. Међутим, капацитети за производњу у САД су на максимуму, а јагма за ТНГ међу купцима у Азији тек почиње.

Традиционално, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Кина купују више од половине глобалне производње, а веће количине за ЕУ аутоматски значе и мање за њих. Или, могу и за њих исте количине као раније, али по вишој цени.

Ово индукује нови раст цена, односно ЕУ више нема инструменте за притисак на добављаче и побољшавање преговарачке позиције.

Досадашње циљано пуњење складишта због чега су и увожене толике количине ТНГ коштало је ЕУ преко 50 милијарди евра, што је десет пута више од историјског просека! Десет пута! Овакав приступ нема економску, већ искључиво политичку логику.

Економија ће трпети због политике, а правило је да то на дневни ред доноси много отворених питања. Привредници, синдикати, бирачи, сви ће тражити одговоре. Секундарна последица, на средњи рок врло опасна, јесте да неке државе по текућим ценама не могу платити течни нафтни гас.

Пакистански увоз већ је опао за око седмину, уз пратеће рестрикције електричне енергије. Ако се тако настави треба рачунати на економске и социјалне, затим и политичке потресе, а после тога све што долази у таквим ситуацијама. Број пакистанских миграната на границама ЕУ није занемарљив, а како ће то са оваквим трендовима изгледати за годину – две, не може се ни претпоставити.

Треће, у питању су и количине. У 2021. години ЕУ је увезла око 160 милијарди кубика гаса из Русије (било је раније година и када је то износило више). Таман и да све иде по плану са увозом по баснословним ценама и додајући на то максимизацију домаће производње (која је све „тања“), реално се може заменити половина, можда и нешто више.

Опет недостају значајне количине, чак и после смањења потрошње контролисањем температуре у затвореним просторијама, штедњом електричне енергије и осталим мерама које ће се примењивати. Поређења ради, историјски максимум од 521 милијарде кубика у потрошњи гаса забележен је 2010. године, док је 2021. године то износило 397 милијарди.

Четврто, око теме пуњења складишта постоји неколико дискутабилних ствари. Ускладиштено је тренутно око 90 милијарди, а рекорд из претходних година је 106 милијарди. У тих 90 милијарди налази се и део старог контингента руског гаса, достављеног у првој половини године. Рекорд највероватније неће бити оборен, зато што су одређене количине гаса већ повлачене из складишта током летњих месеци када је опадала достава, а са наступом јесени и потрошња расте те су слободне количине за пуњење драстично мање или их уопште нема.

Потрошња у зимском периоду креће се око 40-50 милијарди кубика на месечном нивоу (2017. године премашено 50 милијарди). Уз планирани увоз превасходно из Норвешке, Алжира, Азербејџана и нове испоруке течног нафтног гаса, уз несметано функционисање Балканског тока, плус смањених количина које долазе преко Украјине (да се не разматра опција како ће и тај правац снабдевања бити затворен), као и уз услов да зима буде блага, 90 милијарди у складиштима или није довољно или је у најбољем случају „укнапљено“.

Јер, за интервал од средине новембра до средине фебруара (ако зима не буде дужа) неопходно је још по 10 до 20 милијарди месечно! При томе, ако се складишта испразне до средине фебруара, поново ће се јавити дефицит на тржишту већ крајем зимског периода. Шта онда?

План да ЕУ буде независна од увоза гаса из Русије до краја зиме, ем се показао десет пута скупљим, ем је на дугачком штапу, ем је постављен на ужасно кратак рок.

Његово испуњење зависи од великог броја варијабли међу којима су и непредвидивост колико ће дуго зима трајати и каква ће зима бити. Уз то, није уопште јасно шта је стратегија за наредну 2023. годину?

Предлога за смањивање руског утицаја у енергетском сектору ЕУ има, неки од њих ће бити разматрани већ до краја године, али су ти предлози или оријентисани на изградњу нових енергетских капацитета и терминала што ће потрајати, или су прескупи, скупљи чак и од овога што је до сада урађено. Како ће се то одразити на континенталну економију и њену конкурентност у глобалним размерама?

Из садашње перспективе посматрано, изгледа као да се Брисел коцкао око ове ствари. Напуниће складишта; онда мало притиснути Русе да оборе цену гаса који ће куповати Северним током и подразумева се – плаћати у еврима, пошто Руси и немају алтернативу него да им продају – тако пуне буџет; па ће ту новонасталу ситуацију искористити да се у директним преговорима са САД обори цена течног нафтног гаса за 2023. годину; па потом у круг!

Платиће на почетку више, али ући ће све то у неки ритам наредних месеци и што је најважније – биће гаса. Е па, вероватнија је опција да гаса неће бити! У фебруару или пре фебруара, сасвим свеједно. Неће га бити у довољним количинама и неће га бити за све. А и за оне који ће га добити у значајнијим количинама, питање је: колико ће га плаћати?

Клађење се овога пута није исплатило. Без обзира што ће Борељ и фон дер Лајенова и даље тврдити супротно. Пред Европом је неизвесна зима. Или још тачније: пред Европом су неизвесне зиме.