Кад се врати Национална гарда Охаја, или: Чему служи Дан Америке у Скупштини Србије

Кад транспортер америчке војске допрема амбасадора Србије из Вашингтона у Београд, потпуно је нормално да амбасадор Америке седи на месту председавајућих у Скупштини Србије. Да ли је то добро за Србију, друго је питање

Дакле, ако смо их разумели добро као што јесмо, они који су нам окупирали земљу сад нам се још и ругају због тога. Медији који се лажно представљају као независни кажу да је то потпуно у реду, а све је и још боље јер је, без звиждања и конопца за вешање, у Скупштини Србије у част Америке уприличен Дан Америке. Са амбасадором Кристофером Хилом као главним гостом, који је своје место са кога се председава Скупштини Србије, изгледа, заслужио ругањем Србима и Србији из оквира њеног устава и Резолуције 1244.

Наиме, „кад се Национална гарда Охаја у Србију врати„, након што је у Београд слетео транспортни авион те њихове гарде из Охаја, поручио нам је амбасадор, са евидентном жељом да нас увреди јер ми, као што је познато, чекамо да се наша војска на Косово врати, а не њихова у Србију – све и ако нас поменути медији самозадовољно обавештавају да то спада у „домен српске национал-патриотске фантастике, јер је сва прилика да се то никада неће десити, док, кад се амерички војници у Србију врате, већ, није случај“.

У вези с тим случајем, ево једног пажње вредног, жалосног детаља због кога не можемо да се не запитамо какве то моралне сподобе нечим таквим могу да буду задовољне.

Што се повратка тиче, наиме, и дотични транспортни авиони за враћање америчких војника у Србију, „Боингови“ Ц-135, учествовали су у њиховој агресији на нашу земљу. Ко зна, можда и баш овај што је Националну гарду Охаја сад вратио у Србију, уосталом, вероватноћа је поприлична, направљено их је свега 60 укупно. Биће да је то оно правило да се злочинац враћа на место злочина.

Те је зато кудикамо већа увреда, од оне коју нам је амбасадор Хил својим твитом наменио, што се међу теретом таквог транспортног авиона нашао и амбасадор Србије у Вашингтону, који је овом приликом у Београд достављен заједно са америчким гардистима, а има их и који тврде да су њега предвидели за директора БИА, уместо садашњег директора БИА који је под америчким санкцијама. Но сувише то непријатно звучи да би било истина, чак и кад се узму у обзир сва наша непријатна искуства с њима и нама.

Како год, свакако се поставља питање да ли је једном амбасадору Србије барем мало непријатно, не због себе него због нас, да у Србију буде допремљен авионом какав је учествовао у њиховој агресији на нашу земљу. Или се само нама чини да би требало да буде непријатно. И чија ли је то била генијална идеја, уз кључно питање, шта је тиме требало да се постигне. Осим понижења, разуме се.

Кад смо код тога: Хилов покушај да нас увреди оним твитом своје амбасаде заправо о њему говори више него о нама. У најбољем је случају то само недостатак доброг укуса и личне пристојности, јер није пристојно вређати домаћина, али тај би мањак личне културе био само његов проблем који нас не занима, да је то посреди у овом случају.

Но пре ће бити да ова његова пакосна провокација представља израз фрустрације што наш интерес нисмо на сопствену штету подредили оном његовом вишем интересу о коме је на овом месту већ било речи.

Али и нешто још злокобније од тога. Хил, наиме, ништа нетачно није рекао кад нас је опоменуо на повратак Националне гарде Охаја у Србију. Враћају се они овамо сваке године још откако су први пут дошли после споразума из 2006, па се никада до сада нису потрудили да нас својим доласком овако испровоцирају. Ова провокација, отуда, могла би да се схвати и као најава блиске будућности у којој намерно брутално неће пазити на наша осећања док настоје да остваре своје циљеве. Који су, наравно, све време исти какви су били и када су и њихови транспортни авиони Ц-135 коришћени у агресији на нашу земљу.

Па је ваљда отуд и логично што је овај њихов ваздушни десант на Београд настављен у Скупштини Србије манифестацијом жеље да се допаднемо свом агресору, која је у ту сврху названа Дан Америке у Београду.

Укратко, што се тога тиче, све је протекло како и доликује, домаћински, тако да скрупулозни домаћин свог госта није деранжирао непријатним подсећањима на укупни контекст наших односа, то јест која ће се војска где вратити; уосталом, по моделу установљеном кад је овде био принц Чарлс па су његови тадашњи домаћини, кажу, морали да потпишу да неће спомињати агресију ’99. како не би узнемирили осетљиве уши принца који је у међувремену дочекао да постане краљ.

А не треба ни напомињати да сличних дана у Скупштини Србије, на пример, Русије или Кине, није било, иако су скупштинске групе пријатељства са Русијом и са Кином бројније од групе пријатељства с Америком. Али Русија и Кина подржавају територијални интегритет Србије, па, изгледа, зато нису ни заслужиле такве неке дане.

Ова парадоксална разлика у третману пријатеља и агресора свој је упадљиви исказ добила и на небу над Београдом, када су амерички дан у Скупштини Србије својим летом ометали авиони српског ратног ваздухопловства. Кога не би ни било да омета Американце да су се само Американци о томе питали, то јест да се о томе нису питали и Руси и „мигови“ који су нам одатле стигли, да у њима полете наши пилоти које ’99. нису стигли да убију.

А уз Русе и Кинези приде, јер њихови нам противваздушни системи сад чувају небо, злу не требало, од неких будућих агресора. При чему јако добро знамо ко једини има потенцијал да то буде.

Управо зато нико разуман и не прижељкује погоршавање односа са Америком. Тим пре што је велико питање и да ли је Русији и Кини, усред глобалних промена које предводе и у то евидентно улажу енормне напоре, сад потребна криза на нашем простору. И зашто бисмо себе доводили у опасност да нам од њих буде потребна већа помоћ од оне помоћи коју у овом тренутку могу да издвоје.

Али то не значи и да пред њиховим и нашим не-пријатељем треба да се простиремо ничице. Осим ако нам то, на пример, неће вратити Косово и Метохију, а, колико смо обавештени, неће. Штавише, нашу исказану спремност да се онако поништимо пред њима само могу да схвате као знак да то и могу да нам учине, тим пре што то и желе.

Што ће рећи да мало достојанства, ипак, није на одмет. Макар и зато што ће, кад следећи пут пожеле да нас увреде, морати двапут да размисле о томе. Јер би могли да добију одговор какав и заслужују, уместо одговора какве ми не заслужујемо. Уосталом, само тако ће нас више ценити, а само тако нечему и можемо да се надамо. И са једне и са друге стране. Тим пре ако смо правилно разумели да је онај твит Хилове амбасаде најава појачаног притиска који нам прети…