ЈОВАНОВИЋ: Одрицањем од Његоша и Космета, Црна Гора се одрекла од себе
И званично одрицање официјелне Црне Горе од Његоша, чему смо свједоци били непосредно пред календарски крај сада већ минуле године, логичан је слијед догађаја након што је Његошев језик бестидно протјеран из црногорских образовних установа, Његошева црква изложена терору шачице духовних богаља, дио његовог народа конвертован у некакве наказне Монтенегрине, а његово писмо, којим је исписана и наша цијела часна историја, гурнуто у запећак и њиме се данас служе само они који не пристају на промјену свијести и на одрицање од предака.
Кукавичлук и подаништво, већ дуже вријеме, одлике су и великог броја грађана Црне Горе, зашто то не рећи. Зар то бједолано не свједочи и податак да је и најновија срамота у режији велеиздајника из власти прошла без значајнијег отпора црногорских грађана?! Посебно интелектуалаца. О заробљеним и окупираним институцијама да и не говоримо. Уосталом, овакав народ, макар његов добар дио, Његоша и не заслужује.
Пројекат претварања Црне Горе у полтронско мрестилиште и каљугу ништавила, нажалост, скоро да је сасвим успио. То, дакако, није Његошев завјет. Ни Светог Петра Цетињског, ни краља Николе, а ни Марка Миљанова, чијих примјера чојства и јунаштва има још само у изблиједјелим ћириличним књигама из којих су училе доскорашње генерације ђака и студената, а које су у међувремену забрањене. И то, да иронија буде потпуна у одувијек ћириличној Црној Гори. Страшило је слушат’ што се ради, док племе бесмртног владике и пјесника сном мртвијем спава. Не хају бивши Црногорци за клетве прадједовске, нит’ мисле су чим ће пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунца грије.
Једнако као што нису били забринути 1999. и 2004. године за судбину Његошевог Косова, и црногорске Метохије, већ се и овдје клаше браћа међу собом, а НАТО крвници, јаки и опаки, затираху сјеме… Прећутали су погроме над властитим народом они који су на неки начин били поприлично и саучесници у том и другим злочинима, одиграним прије и током НАТО агресије прије седамнаест и по година. Године 1999. и 2004. биле су само фаза „борбе непрестане“, која није почела јуче, нити ће се завршити данас. Сложићемо се да нисмо дорасли испиту пред којим смо се нашли. Не може се од небрата стварати брат, нити се може промијенити ген и дух који је стварао и створио Црну Гору упркос свему, па чак и упркос гравитацији.
Веза Црне Горе са Косметом је нераскидива, колико год се зло домаће одрицало од Његоша и свега што је стварало и одржало Црну Гору. А што да не подсјетимо да Црна Гора није настала у никаквом добру, већ у љутој невољи, борби и глади. Она је рођена у косовској трагедији постнемањићких генерација, ставивши на народну капу коротни печат у славу жртве косовских јунака. Зар је срамота подсјетити да су наши преци у свим генерацијама, вођени косовском идејом непокорности, стварали Црну Гору и да су за добробит потомства жртвовали животе по обронцима Ловћена, Бјеласице, Дурмитора, Проклетија,Тарабоша, Бардањолта, непрестано стојећи у ешалону око честитога кнеза, са античком лакоћом давали животе, свјесни да то чине „за далеко неко покољење“.
Тако су Црногорци куповали мјесто на небу, презирали смрт, смијали се у лице глади и невољи и стекли прво мјесто у цијелом роду српском. Као што је Лазар принио главу џелату мирноћом Христа, наши су преци у Црној Гори, приносили своје на олтар нације и православља, јасно знајући куда иду. Несвикли да робујемо, нити да поробљавамо, наше су битке увијек биле најфинија демонстрација човјечанске етике, у којој смо знали да будемо и људи и јунаци, да одбранимо себе од другога, али и другога од себе и тиме наставимо Лазарев завјет, надоградимо га у највеличанственији кодекс који памти историја.
Таква Црна Гора данас је устукла пред неком другом, а неки други људи који себе називају Црногорцима сушта су супротност ономе чему смо сви некада са поносом припадали.
Бити Црногорац, а пљувати на Дечане, кидисати на Румију, секташити на врху Ловћена, ту нешто није у реду. Прије сто година, Црна Гора се спустила из брда у питому Метохију, вративши се своме древном дому. Данас се Косово и Азија на најочигледнији начин усељавају у Црну Гору, коначно чинећи од ње свој Карадаг. Више је него тешко данас у Црној Гори говорити о косовском крсту и његовом голготном вијенцу.
На образу свих Црногораца данас стоји неперива мрља признања лажне државе створене на порушеним гробљима и костима понајбољих синова овог народа. Признањем лажног државног оквира на својој источној граници, Црна Гора је остала и без своје границе и без своје Метохије и без… себе саме. Она се сврстала у ред оних које гледамо на снимцима како дивљају и кидају часни крст православних храмова. О, Милоше, ко ти не завиди…
Тагови: Петар Петровић Његош, Црна Гора
