Јован Зафировић: Десанка у Сочаници и једна жеља

На тридесетак километара од Косовске Митровице, односно петнаестак од Лепосавића, у брду, у једном селу, иначе карактеристичном за ове крајеве, али мени, ненавикнут на овакав географски доживљај, чудног положаја, у Сочаници, слави се Усековање главе Светог Јована Крститеља.

Кроз уске уличице, уз коју паузу од асфалта, пролазећи поред засеока са којих сте благословени импресивним призорима природе, али и поред сочанског Дедиња, како ми објашњава Милена, стиже се у манастир. У сочанском Дедињу, уистину, куће су боље, велелепније у односу на недалеке делове тог краја где доминирају старија здања, амбари, кошеви, центар је, практично, ту.
Што су се капље кише брже разливале по магистралном путу, бојећи га у тамније нијансе, то смо дубље стискали папучицу за гас.
Каснимо шестину сата – литургија ускоро почиње. У изложби аутомобила испред манастира, налазимо место за паркинг. Трчимо од капије до манастира. Први пут сам овде, нема времена дивљењима како отац Јустин, сам у манастиру, успева да одржи све под конац. Остављам то за после литургије.
Црквица је скромних димензија. Прилепљена необичној стени. Не тако старог фрескописа. О њој углавном нема пуно писаних трагова, више се ослања на усмена предања.
Милена треба да буде за певницом, улази тихо, топи се, иде напред. Остао сам где и остали свет који није успео да уђе у цркву, напољу, с обзиром да нисам имао свој, под кишобраном незнаног момка.
Углавном сам навикао да правници галаме, са гласовима оштрим и убеђивачким, Миленин глас био је питак за певницом.  Након литургије, након причешћа, бирају се колачари. Типично и за наше крајеве у Косовском Поморављу. Прошле године две породице су биле, за ову, каже свештеник, јавили су се Ковачевићи и Трифуновићи, утом га прекида старији женски глас:
-Оче, да ли можемо и ми да будемо колачари?
-Можете, са радошћу јој одговори. Док смо се окренули иза, већ је у дугом неколико десетина метара летњиковцу постављена трпеза.
Народ је излазио из цркве, а Милена, пријатељица, студенткиња мастер студија на Правном факултету и ја, кружили смо око манстира како би ме упознала са неким особеним причама. Битним догађајима и веровањима њеног краја. Она зна много о свом крају, али не зна одакле да почне. А кад почне, бива заустављена од људи који је поздрављају, грле, питају за њене кући и говоре како је добро дете.

ТРИ ГРОБА

На цркви, лево од врата, на плочи правоугаоног облика, постоји запис, на ком, између осталог пише: „Овај храм Усековања гл. Св. Јована Крститеља подигнут је на црквишту Свете Пречисте, трудом обор-кнеза Ћирка Терзића из Сочанице 1862г. Поставио га је Ћирков унук Вукајло Радоичић из Сочанице 1957. године.
Лево од цркве налазе се три гроба. На једном готово невидљив запис, излизан, са детаљем у виду удубљења које прати облик крста, какав је и облик споменика, други је оцу Данилу, а трећи, најочуванији и најновијег датума јесте баш ктитору цркве, обор-кнезу Ћирку Терзићу, рођеном и умрлом у деветнаестом веку.
Показујући његов гроб, пита ме Милена, да ли знам зашто само његов гроб није паралелно од цркве смештен.
Нисам имао идеју, чекао сам и убрзо добио објашњење које сам очима тражио.
Хтео је да га сахране тако да може да гледа у цркву.
Човече!
И Милена, кад прича, прича са уживањем и пуним очима радости, о свему кад прича, о животу, идејама, тежњама, највише о другом, не о субјекту, кога иза друге ставља. Коначно нас прекидају у разговору и зову да седнемо за трпезом.
А док се спуштамо ка летњиковцу, граби прилику да ми каже како је овде било нешто више од десет монаха, а сад је један, али и поред тога што је сам отац Јустин, манастир изгледа сређено као да је десет монаха.

ЗА ТРПЕЗОМ

Након благослова, кад су кашике, виљушке и ножеви почели да звецкају, а посном храним се пуне тањири испред верника, слушали смо старије како нам говоре своје приче у паузама малих залогаја.
Преко пута нас је сео старији човек – Ђиле га зову – он почиње сам, неупитан: „Треба бити објективан. Свака птица жели да живи на свом поднебљу, тако и човек“, испред себе гледа бокал воде, узима га тврдом, жуљевитом шаком и додаје, „није човек овај бокал, па да га помериш.“. Гледа нас оштро да види да ли смо га разумели. Клима главом.
Подаље од нас, али довољно грлат човек да га чујемо, говори како се на тај дан не једе ништа црвено, зато што асоцира на крв.
“Не стављамо црвене столњаке, не једемо ни парадајз, ни цвеклу, ни шаргарепу, ништа црвено не користимо кући за славу данас.” Гледа Кока-колу и наставља, веома озбиљно, без трагова ироније, додирујући црвену налепницу око флаше, “и ово скидамо”.
Смејемо се његовој незлобивости која је већа од његове крајности. Крајност му произилази из поштовања. Он говори шта он ради, без прекора шта други радили.
-Код нас овај празник зову и Свети Јован главосеча. Не знају људи, али веруј, нико не мисли лоше. Него, кажем, не мисле шта су тиме рекли.

ДЕСАНКА У СОЧАНИЦИ

Одакле је момак, шта ради, пита за мене Милену. И није први који то чини. Питају тако да их и ја чујем. Али мене нико. Нов сам им. Нису ме до сада виђали. Овде као да не
долазе често са стране, па сваког ко је нов сви примете. Нема камуфлаже и инфилтрирања. Препознају. Или сам ја, једноставно, невешт у томе да се прикријем.
Из Каменице је другар, говори му Милена, он пише.
-Ааа, пише! Одговара Ђиле, слушај ово, каже, и почиње да рецитује:
-“Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.”, Десанка, вртећи мудрачкостарачки главу и подижући прст, мора то да се зна, саопштава.
-Мора, одговарам.

ВЕНЧАЊЕ КОЗА

Док излазимо из “пећине” из које се може право у олтар, Милена почиње:
-Е, нисам ти ово рекла. Постоји прича да су овде хтели да венчају козе.
-Молим? Ко?
-Да, хтели су да венчају козе. Комунисти. У селу још има живих људи који се сећају приче из тог периода. Дошли су комунисти у манастир са идејом да овде венчају козе.
-И? Знатижељно је прекидам, уједно и пожурујем да настави, да ми заврши причу.
-Кад су дошли овде испред цркве, само их је одједном, ниоткуда, неки јак ветар пребацио на друго брдо. Показује ми руком.
Опет ја:
-И, јесу остали живи, шта се десило?
-Сви су остали живи, као да ничег није било. Само су после тога одустали од идеје да венчавају козе овде у манастиру.

КАО И СВЕ ПРИЧЕ

Силазимо од звонаре ка дрвету, знаш ово дрво, почиње Милена, а ја настављам да знам, да је као и све приче, хтели су да га секу, али…
Смејемо се.
-Да, хтели су да га секу, али се појавио лик Светог Јована.
Она ми показује где она у дрвету препознаје очи и браду, ја тврдоглав видим на другом месту очи, нос и браду свеца у дрвету.
-Једна старица је скоро овде запалила свећу и почело је да гори, и видиш сад како је, али се још увек види. Није крива. Дрво је старо 400, 500 година.
Непознато је колико је тачно старо, али јесте, толико обимно да ако га желите обухватити рукама, морате потражити помоћ, не једног пријатеља, можда чак и два, три…

ТАМНИЈА И СВЕТЛИЈА

Са једне стране стола један човек с краја на крај иде са флашом ракије, са друге други. Служе народ.
-Чија је ракија ово, пита једна жена човека у средњим годинама.
-Ово је моја, дижући флашу говори, а оно је његова.
-И коју да узмем да пробам мало, тако ваља, која је боља?
-Обе су добре, говори. Пробај обе.
И у то се и уверава. Прво тамнију пије, а онда светлију.
Прво ћу тамну, на крају, каже, нека буде светло увек.

НЕ МОГУ САД

Упознајем Милениног деду, а она прелази на ствар.
-Деда, јел знаш неке приче о манастиру да испричаш другару?
-Знам много, али не може сад. Не може. Сад је слава, ми морамо да седнемо па да ја почнем да му причам. Има много ствари да се исприча. Не може на брзину. Уу колико ствари има! Прича деда, одмахује руком, ми га поздрављамо радосно и остављамо на миру, да седне за трпезом и одлазимо.
Враћајући се са славе, Милена ме раздрагано упознаје са локалитетима о којима нисмо могли због журбе приликом доласка. Прича шта би могла и шта хоће да уради овде, без резерве, размишљања о новом завичају и потребама које гуше живот.
Ненавикнут на то да неко млад ни не помишља о одласку, не говори у том правцу, питам је:
-Ти баш не би отишла никад одавде?
-Желела бих да останем.
-А шта ако не можеш?
-Потрудићу се да могу.
Одлазимо из њеног краја, укључујемо се на магистрални пут за Косовску Митровицу, где је све супротност, где је уместо зеленила сивило, где реалност не дозвољава сигурност, већ пружа ниво жеље. Где се не може сањати од буке. А она толико сања… Она толико сања и воли да ће и непријатељ, пасти као покошен пред њеном жељом и љубављу.

Јован Зафировић