ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ: Јеванђеље

Јеванђеље је својеврсно упуство човјеку како да води свој живот. То упутство није записано тамо за некога, него за сваког конкрентног човјека, и не само хришћанина. Оно се не учи; оно се открива. Зато Јеванђеље никада не може бити прочитано. При сваком поновном читању, човјек у Јеванђељу налази нове истине, које су у тим наизглед једноставним причама претходно од њега биле сакривене. Тако човјек, читајући Јеванђеље, све дубље спознаје смисао самога живота.

Не само све оно што урадимо, него и све оно што помислимо већ је садржао у Јеванђељу. Јеванђеље је присутно сваком тренутку нашег живота.

Јеванђеље је, у ствари, оштрица која сијече наш гријех. А наш гријех је дио нашег бића, дио нас. И зато нас тако боли када читајући Јеванђеље препознајемо себе у њему. Стога смо ми склонији да у Јеванђељу препознајемо друге.

У својој самосвојности, ми не видимо наш гријех. И ако га видимо, то је само дјелимично и површно. А и тада је наш однос према нашем гријеху хладан, као да се наш гријех нас не тиче, као да је то гријех неког другог. Тако наша исповијест постаје формалност и наш гријех остаје у нама. Не видимо наш гријех као својство нашег бића и наша исповијест постаје искрено самооправдање и лажно самооптужење.

Тако и проповијед Јеванђеља, чак и свештеничка, постаје прича о Јеванђељу, не прича Јеванђељем. Према Јеванђељу се односимо као према објекту.

Као што је сав наш живот у Јевађељу, тако је и Јеванђеље у свеукупном животу. Оно је у политици, бизнису, учењу, разоноди…, у скупштинској сали, у канцеларији, у спортској дворани, у редакцији, у учионици, у кафани, на пијаци, на њиви и плажи, у спаваћој соби… у нашим главама.

Спознајом јеванђељских истина спознајемо Бога. Испуњењем јеванђељских истина свој живот чинимо смисленим. Трудом да живи по јеванђељским истинама, човјек узраста, обожује се.

А што видимо око себе?

Политичка сцена је надземно и подземно ратиште на којем се води борба без престанка. То је борба оних који немају власт над собом да владају над другима. У њу је укључен сав арсенал људске творевине, од законâ, преко бизниса, медија, образовања, културе… до оружја.

Стицање материјалних добара је сврха и смисао живота. Свуда јурњава, вријеме се „убрзало“: посао, или борба за посао, додатни посао, још новца, „комбинације“, борба за друштвени положај који прати испуњење сујете…, протекције у лијечењу, школи, бизнису…, боља кола, боље одијело, боља храна, бољи стан и намјештај…, добар провод, алкохол, дрога, музика, секс...

Свуда око нас грч човјековог материјалног бића.

То око нас и у нама је – онолико колико му допустимо да уђе у нас. А колико тога око нас примимо у себе толико смо даљи од Бога, толико више нам је Јеванђеље страно.

Сваки човјек својим животом: својом рјечју, својим дјелом и својим помислима, свједочи Јеванђеље. Неко овако, неко онако, неко трудом да се одазове на јеванђељски Божији призив, него својим немаром према њему, а неко супротстављајући му се. Неко је тога свјестан, многи нијесу.

Нови свјетки поредак, на чијем путу је цивилизација, а са њим тотална духовна пропаст човјечанства, узраст ће на Јеванђељу које је ухватила жабокречина.