ЈОВАН ДУШАНИЋ: Консолидација српске државе почетком 20. века (2)

Први део текста можете прочитати овде.

У ХХ век Србија улази као једно изразито егалитарно друштво у коме огромна већина живи на селу, на малим породичним имањима, која свима обезбеђују материјални опстанак и где не постоје велике имовинске разлике између богатијих и сиромашних. Због тога не постоје социјални конфликти, па су и екомомска питања у другом плану и примат се даје национално-политичким и питањима просвећивања и културе.

После Берлинског конгреса (1878) Србија је имала затегнуте односе са моћним суседом Аустроугарском. Одлукама Берлинског конгреса Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину (у којој је већину чинио српски народ), те да у Новопазарском санџаку постави своје гарнизоне и користи војне и трговачке путеве. Тако се Србија сада са Аустроугарском граничила не само на северу него и на западу (окупиравши Босну и Херцеговину) и на југу, односно југозападу заузевши војно Новопазарски и убацивши се тако као клин између Србије и Црне Горе.

Овим променама положај Србије постао је много неповољнији и она је стављена у још зависнији положај према Аустроугарској. Србија је и економски била у изузетно зависном положају у односу на овог моћног суседа који је, у складу са уговорима закљученим са Турском и касније и са Србијом,[1] уживао велике царинске повластице. Аустроугарска је својим индустријским производима гушила српско занатство и истовремено спречавала развој домаће индустрије.

Са друге стране, окупацијом Босне и Херцеговине у Аустроугарској се додатно заоштравају национална питања будући да у њој живи десетак већих етничких група од којих многе, па и изразито бројно словенско становништво, нису равноправно третиране. Због тога се они боре за своја права, а све актуелније постаје и југословенско питање,[2] а независна Србија је земља која привлачи, пре свега, Србе али и остале Јужне Словене.

Пут ка Цариснком рату

У Босни и Херцеговини од нарочитог је значаја покрет за црквено-школску аутономију Срба (1896-1905) покренут због аустроугарске политике гушења српске националне свести у народу и наметања босанске националне идеологије, вештачког стварања босанске нације и босанског језика, те систематског подржавања суревњивости међу домаћим становништвом.[3] Овај покрет предводе српски народни представници, национално потпуно самосвесни, чврстог карактера, спремни на велико самопожртвовање за опште добро свога народа и уверени да ће, борећи се за праведну ствар, у томе успети, ако не они, онда њихови потомци. У тој борби их не могу поколебати ни репресивне мере које против њих предузима аустроугарска окупациона власт. Такви наши преци, са скромним формалним образовањем, у преговорима са елитним представницима моћне Аустроугарске монархије, показују невероватан дипломатски такт, одговорност, умешност, зрелост и одлучност.

Њихов упоран и стрпљив рад, масовно подржан од широких народних маса ће на крају успети и цар Фрањо Јосип ће 31. јула 1905. године прогласити у форми закона – Уредбе о црквено-просвјетној управи српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини.[4] Можда је значајнији резултат овог покрета, од борбе за црквено-школску аутономију, то што је политизовао српске масе и створио јаку опозицију режиму, покренуо добар део српског народа у борбу против окупационог апсолутистичког режима и развио на тај начин политичку свест, која је резултирала тиме да се за све време окупа­ције већина српског народа у Босни и Херцеговини није мирила са режимом туђинске власти, него му се опирала на разне начине.[5]

Велика политичка и економска зависност од моћног суседа и његове експанзионитичке претензије на Балкан[6] доводиле су у питање и сам опстанак Краљевине Србије, а после Берлинског конгреса (поготово после анексије Босне и Херцеговине) та опасност је постала све очигледнија, па се Србија морала томе супроставити. Због тога, српска влада крајем ХIХ века постепено напушта аустрофилску политику, а после смене династија (1903), када Карађорђевићи замењују Обреновиће, долази до промене спољнополитичког курса и јаког ослањања на Русију и постепеног окретања према Француској.

Аустроугарска врши све јачи политички и економски притисак на Србију и она је присиљена да предузима мере за јачање своје војске како би се одупрла експанзионистичким претензијама, а моћни сусед одлучује да је у томе спречи. Србија покушава да артиљеријско наоружање набави од Француске, али Аустроугарска је, почетком децембра 1904, условила продужење међудржавног трговинског уговора (односно закључење новог, пошто је стари истицао) одустајањем од набавке наоружања од трећих држава. Желећи да Србију присили на потпуну зависност, Аустроугарска је инсистирала да наоружање може купити само од ње. Тако је искрсло такозвано топовско питање.

Србија на то није пристајала и у циљу борбе и за свој економски суверенитет склапа трговинске уговоре са Немачком (1904) и Турском (1905) што је изазвало велико незадовољство Аустроугарске које је кулминирало после стварања царинског савеза са Бугарском (1905). Управо ће овај договор са Бугарском бити повод за царински рат између Аустроугарске и Србије. Аустроугарска је у децембру 1905. године прекинула преговоре о закључивању новог трговинског уговора ултимативно тражећи од Србије да раскине договор са Бугарском. Пошто је Србија то одбила, Аустроугарска у јануару 1906. године затвара границу према Србији, забрањујући у целости увоз из Србије која је до тада 86 одсто свог извоза пласирала на тржиште свога моћног суседа.[7]

Резултати Царинског рата

Објавом царинског рата Аустроугарска је мислила да ће у Србији, чија је привреда мање развијена и у великој мери зависна од извоза на њену територију, доћи до економског слома и да ће због тога морати пристати на њен диктат. Међутим, Србија је дан по објави забране извоза у Аустроугарску неочекивано реаговала – забраном увоза аустроугарских производа у Србију, који је износио око 60 одсто њеног увоза. За Аустроугарску је било велико изненађење не само одлучност Србије да се супростави њеном диктату, него и огромне симпатије које је таквим ставом Србија задобила од великог броја земаља, међу којима и од Немачке,[8] блиског савезника Аустроугарске. Због тога је Аустроугарска изразила спремност да настави трговинске преговоре са Србијом.

Наредних пет година преговори имеђу Србије и Аустроугарске су у више наврата обнављани и прекидани. Убрзо пошто су преговори настављени 1906. године аустроугарска влада захтева од Србије, као неопходан услов за склапање новог трговинског уговора, да беспоговорно мора дати првенство аустроугарским фирмама при набавци артиљеријског наоружања и материјала за изградњу железнице. Радикалска влада Николе Пашића у новембру 1906. године у Паризу потписује уговор о кредиту за набавку топова и железничког материјала, а током те и наредне (1907) године склапа трговинске споразуме се још осам земаља (Русија, Француска, Италија, Енглеска, Швајцарска, Шпанија, Белгија и Румунија). Потписујући уговор са Француском за набавку топова и железничког материјала, Србија је Аустроугарску ставила пред свршен чин и затворила такозвано топовско питање. [9]

Никола Пашић 1907. године, као председник владе, одлази у Беч и преговори се настављају током зиме 1907/1908. године, и у марту је потписан нови српско-аустријски трговински уговор, али ће он избијањем кризе око анексије Босне и Херцеговине престати да важи. Царински рат ће бити завршен тек после закључивања трговинског уговора 1910. године који ће ступити на снагу у јануару 1911. године.

Одмах по избијању Царинског рата и током његовог трајања Србија предузима организоване политичке и економске мере да своју спољнотрговинску делатност преусмери на нова тржишта. Сем Аустроугарске Србија је окружена земљама које имају сличну привредну структуру, па су могућности за већу спољнотрговинску размену са њима незнатне и морала су се тражити нова, по правилу, удаљенија и захтевнија тржишта. Додатни проблем Србије био је то што она није имала излаз на море, па је то захтевало пуну мобилизацију производних, саобраћајних и финансијских ресурса земље за извоз на удаљена тржишта.[10]

Уз све предузете мере преоријентације на нова, удаљенија тржишта, решавао се проблем извоза пољопривредних производа (житарице, суве шљиве и слично), али је остао велики проблем са извозом живе стоке, који није подносио дужи транспорт. Био је то велики проблем имајући у виду да је управо жива стока била велика извозна ставка у ранијој трговини са суседном Аустроугарском. Овај проблем је решаван пребацивањем тежишта са сточарске на ратарску производњу и подизањем домаће прерађивачке индустрије – кланица и фабрика конзерви.

Упоредо са свим мерама на извозу на нова тржишта предузимане су и мере на уређењу унутрашњег тржишта које су са своје стране олакшавале извоз: кредитирање, надзор и строга контрола квалитета роба намењених иностраном тржишту. Све ове мере у својој целокупности омогућиле су Србији да преброди првобитни шок и релативно брзо се ослободи велике зависности од Аустроугарске.

Већ 1907. године укупна спољнотрговинска размена у односу на 1905. годину повећана је за 24,5 милиона динара, уз активан спољнотрговински биланс 10,9 милиона динара.[11] У тој 1907. години у српском извозу су највеће учешће имале Немачка (40,4 одсто) и Белгија (16 одсто).[12] Током Царинског рата Србија повећава број земаља – спољнотрговинских партнера, као и обим спољне трговине. Истовремено су и цене наших извозних производа расле на светском тржишту.

Царински рат је Србију ставио пред велика искушења доневши јој велике економске проблеме што је захтевало брзу преоријентацију на друга инострана тржишта. У тим тешким временима политичари су своје оштре међустраначке борбе потиснули у други план и уз масовну подршку народа на прво место ставили национални интерес – борбу за економску независност од моћног и непријатељски настројеног суседа. Током Царинског рата Србија проналази нове спољнотрговинске партнере и из године у годину повећава обим спољне трговине, и на крају са Аустроугарском потписује трговински споразум који је био праведнији и много повољнији за Србију. Царински рат омогућио је Србији да се ослободи велике привредне зависности од Аустроугарске и избори за економски суверенитет, подигне свој међународни углед, а што је још важније консолидовао је унутрашње прилике у земљи, учврстио самопоуздање народа и створио услове за бољу перспективу.

Током Царинског рата и непосредно после њега долази до великих промена у свим гранама српске привреде које ће довести до привредног полета у Србији. До Царинског рата у њеној привреди доминира екстензивна пољопривредна производња и ситна трговина која је била основни извор акумулације веома слабашног домаћег капитала. Многи ситни трговци су радили за аустроугарске спољнотрговинске трговачке посреднике, те Царинским ратом долази до великих промена у сектору трговине, како извозне тако и увозне.

Динамичан раст

Царински рат је довео до тога да се српска спољна трговина морала преоријентисати на нова тржишта, па су аутоматски отпали и многобројни аустроугарски посредници и ситни српски трговци који су за њих радили. Због тога је била неопходна брза подршка државе уз чију помоћ је спољнотрговинске послове преузело неколико банака, пре свих Извозна банка, Савска банка, Београдска трговачка банка као и неколицина крупнијих домаћих трговаца. Формирано је Трговинско-кредитно удружење (на челу са београдским трговцем Костом Ризнићем) преко кога су усмеравани кредити које је држава преко Народне банке обезбедила за подстицај трговине. Вредност спољнотрговинске размене током Царинског рата стално расте и са 164,5 милиона динара колико је износила 1906. године достиже 240,8 милиона динара у 1910. години и свих ових година бележи се позитиван салдо – већи извоз од увоза.[13]

Динамичан раст спољнотрговинске размене са своје стране допринео је много живљој и домаћој трговини и све то је захтевало и ширење и изградњу нове инфраструктуре. Док је у 25 година (1880-1905) које су претходиле Царинском рату изграђено 608 км железничке пруге, у периоду од 1905. до 1912. (за седам година) је изграђено и пуштено у саобраћај додатних 520 км.

У том периоду долази до великог напретка у области индустрије која је у Србији на прелазу векова била у повоју. Према подацима Министарства народне привреде о стању индустрије, у Србији је 1898. године постојало само 14 предузећа која су имала више од 20 запослених од којих се већина налазила у Београду.[14] Од тада, а нарочито после спровођења протекционистичке политике доношењем нових царинских тарифа (1904) и избијања Царинског рата, расте број индустријских предузећа и броја запослених у њима. У 1905. години постојала су 94 индустријска предузећа у којима је радило 4.730 радника, а већ у 1910. години постоји 428 предузећа са 16.095 запослених. Била су то углавном предузећа из прехрамбене, дрвне и текстилне индустрије.[15] У периоду 1905-1911, вредност српске индустрије повећана је за седам пута, захваљујући и државном систему индустријских повластица којима је подстицана ова грана привреде.[16]

Страни капитал био је заинтересован, пре свега, за улагање у област рударства. Прво су Французи започели са експлоатацијом бакра у борским рудницима, а касније се за друге руднике заинтересовао капитал из осталих земаља, пре свега из Енглеске и Белгије.[17] Број рудника и запослених у њима повећан је у периоду од 1900. до 1908. године за 50 одсто.

Брзи развој индустрије и рударства захтевао је и законско регулисање радних односа. Законом о радничком заштитном законодавству (из јула 1910. године) први пут је у Србији донето и радно законадавство. Мада њиме нису била регулисана сва радна питања он је омогућио значајно сређивање у овој области.[18]

Међутим, Србија и даље остаје доминантно пољопривредна земља и у расту српског извоза почетком ХХ века доминантни су ратарски и сточарски производи. Они чине 88 одсто српског извоза док на рударске и производе прехрамбене индустрије отпада 12 одсто извоза.[19] Преоријентација српског извоза на друга, удаљенија тржишта знатно је смањила извоз живе стоке. Због тога долази до стагнације у области сточарства, али и раста ратарске производње.

У првој деценији ХХ века површина обрадивих површина у Србији је више него удвостручена и износила је око два милиона хектара. Производња кукуруза углавном стагнира, али у исто време значајно расте производња пшенице за којом постоји велика тражња на иностраном тржишту. Све више се гаје разне воћарске културе, нарочито шљива, пошто су на иностраном тржишту изузетно тражени сува шљива и пекмез. Развој индустрије утицао је на све већу производњу индустријског биља (шећерна репа, лан, конопља). Такође, све веће површине пољопривредног земљишта налазе се под виноградима. Све то води ка постепеном преласку српске пољопривреде од екстензивне ка интензивној производњи.[20]

Држава је кредитном политиком подржавала развој спољне трговине и индустрије које су кредите добијале под повлашћенијим условима. Касније (1909) ће бити основана Аграрна банка преко које се настојало побољшати кредитирање пољопривреде. Због тога је српска влада код Народне банке повремено интервенисала да изврши додатну емисију новца што је доводило до инфлаторних процеса, који су били под контролом. У периоду од 1905. до 1911. године у оптицају је било од 37 до 75 милиона динара, али је курс динара према француском франку (који је тада био у свету најјача валута) остајао релативно стабилан.[21]

Пачуова реформа

Деценијама до Царинског рата Србија је имала дефицит државних финансија, буџетски расходи су били већи од буџетских прихода. Током Царинског рата уравнотежене су јавне финансије, односно елиминисан је дефицит државног буџета. Штавише, равнотежа у државном буџету је постојала и током Балканских ратова (1912-1913) и у време ступања у Први светски рат. Након Мајског преврата 1903. године и смене династије у Србији, те доласка радикала на власт, министар финансија постаје Лазар Пачу.[22] Он ће на том месту (са краћим прекидима) бити од јануара 1904. године, па све до изненадне смрти у октобру 1915. године.

Пре него што ће постати министар, Лазар Пачу је већ имао доста искуства из области финансија,[23] а био је и изузетно вредна, поштена и штедљива личност. Због тога је било логично да је на чело министарства финансија Никола Пашић поставио човека изузетних стручних и моралних квалитета. Министар финансија Лазар Пачу постаје у време несређених државних финансија, непосредно после Мајског преврата (1903) због кога је међународни углед Србије погоршан.

Прве две године мандата користи да одлучним финансијским мерама знатно повећа и истовремено уравнотежи државни буџет ослањајући се искључиво на домаће изворе. Ликвидирао је хроничне буџетске дефиците и раније летеће дугове. Увео је оштру контролу државних расхода сводећи их на разумне границе, а у исто време је обезбедио значајно повећање државних прихода.[24]

Одмах по ступању на дужност министра он у Народној скупштини (1904) тражи (и добија) подршку за „једногодишњи прирез од 40 одсто“ као „једну тешку жртву“ да се државне финансије доведу у ред. После годину дана овај порески прирез је укинут, али су порези нешто повећани, проширена пореска основица и обезбеђена ефикаснија наплата, па су државни приходи обезбеђивали буџетску равнотежу. Томе су доприносили и повећани царински приходи, али и повећане трошарине на монополске производе (нарочито дуван). Државне финансије је строго држао у оквирима буџетског закона.

Скупштина је знала месецима да расправља детаљно над буџетским ставкама прихода и расхода, а када је буџет утврђен постојао је стални скупштински надзор његовог извршења. Исплате страним повериоцима су вршене уредно што је поправљало међународни углед, али и кредитни рејтинг земље. Лазар Пачу је државним финансијама управљао са невероватном штедљивошћу, о чему је остало забележено много симпатичних анегдота, па и та да је и краљу Петру могао да каже „нема пара“ [25]

Када је успео да консолидује државне финансије следи нови удар – Царински рат који је наметнула Аустроугарска и који је претио да доведе до потпуног економског слома државе. Из овог наметнутог рата Србија ће изаћи економски јача и независнија, са консолидованијим приликама у земљи и ојачаним самопуздањем народа и спознајом да јој предстоје „велики историјски послови“ (ослобођење и уједињење српског народа) за које се треба припремити.

Убрзо ће избити Балкански ратови (1912-1913) у којима ће Србија у целости ослободити српски народ који се до тада још налазио у турском ропству,[26] а потом и Први светски рат (1914-1918)[27] после кога ће доћи до уједињења са српским и осталим јужнословенским народима који су били у саставу Аустроугарске.[28]

После Првог светског рата српски народ је доживео ослобођење и уједињење – национални циљ који је био његов вишевековни сан коме је стремио и који је на крају остварио. Истина извршено је ослобођење српског народа, али је његово уједињење остварено у новој јужнословенској држави (Југославији). Остваривање вишевековног сна ће да доведе и до првих озбиљних дисонанци у српском културном обрасцу, који се формира на бази историјског памћења и који обликује национални идентитет.[29] Он бива у извесној мери занемариван пошто се чинило да је ослобађењем и уједињењем српског народа испуњен национални циљ, а после Другог светског рата, доласком комуниста на власт, српски културни образац није само занемариван него је и негиран.

Међутим, он се одржао и у временима ропства и окупације, па је преживео и дисонанце које је у њега унело југословенско и комунистичко искуство. Стварање Републике Српске и отпор српског народа НАТО агресији, у последњој деценији ХХ века, јасно су показали да је српски културни образац, и поред дисонанци, жилав и да и даље постоји.[30] Он је дубоко укорењен у великој већини српског народа, а нешто ослабљен у делу (управљачке, академске, пословне и медијске) елите југословенством и комунизмом, а касније и мондијализмом.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] „Под условима неповољних трговинских уговора закључених с Аустроугарском 1882. и 1892. године индустрија у Србији није имала, без друге заштите, могућности да се слободно развија. Србији је стога једино остало да повластицама потпомогне стварање сопствене индустрије и да тим путем, до извесне мере, отклони тешке последице ниских царинских тарифа из трговинских уговора.“ (Никола Вучо, Привредна историја Србије до првог светског рата, Београд, 1955)

[2] Аустријска царевина је много раније, пре стварања двојне – аустроугарске царевине (1867) и окупације Босне и Херцеговине (1878), на суптилан начин убацила вирус југословенства, који ће се потом показати фаталним, прво за Аустроугарску монархију, а потом и за српски народ. О томе историчар Милош Ковић (Знамења победе, узроци пораза: континуитети и дисконтинуитети српске историје) пише: „Вукова књижевна реформа је, међутим, у складу са настојањем Јернеја Копитара, па и самог, свемоћног канцелара Аустрије, кнеза Метерниха, значајно умањила утицај Српске православне цркве на модерну српску културу. Узимање језика, народног стваралаштва и обичаја за основ идентитета темељило се на традицијама хердеровског, романтичарског поимања нације. Оно је, како смо приметили, водило ка југословенству, опет у духу политичке воље Хабзбуршке монархије, која је, преко Вука, радила на одвајању Срба од Руса и њиховом зближавању са Хрватима. Древна царевина је, тако, сама створила југословенски вирус, који ће се окренути против ње, да би је 1918. убио.“

[3] Главни креатор и реализатор босанске националне идеологије, на прелому ХIХ и ХХ века, био је Бенјамин Калај, аустроугарски заједнички министар финансија (1882-1903) у чијем ресору се налазило и управљање Босном и Херцеговином. У исто време за хрватског бана именован је гроф Карол Куен Хедервари (такође Мађар) који је, као и Калај, владао двадесет година. Историчар Владимир Ћоровић (Политичке прилике у Босни и Херцеговини и Историја Југославије) пише: „Калај и Куен поделили су улоге, али им је циљ био исти; ослабити сваку идеју споразума између Срба и Хрвата… никад се код нас није очигледније и са више злурадости проводило оно архипознато начело: Завади па владај.“

За Куенова времена „сукоб између Срба и Хрвата почео се претварати у огорчену борбу и прелазити у мржњу… превласт над Србима и Хрватима могла се осигурати само тако ако они остану крвно завађени. Срби су сачињавали више од четвртине становништва на целом подручју Хрватске и Славоније. Власти су српску мањину у Хрватској помагале са планом, исто као и хрватску мањину у Босни, да појачају противности између Срба и Хрвата и гуше једнодушне одлуке већине.“ Исто начело страни мешетари користиће и у временима која су уследила. То, нажалост, још траје. Босна и Херцеговина је и данас протекторат и о њеној судбини пресудно одлучују странци (од којих су, случајно или не, многи са простора бивше Аустроугарске) који уместо да доприносе смањењу „нарцизама малих разлика“ (између у суштини једног народа истог порекла и језика, те сличних нарави и обичаја), чине све да до тога не дође.

[4] То је учврстило самопоуздање и јединство српског народа, те довело до одлучног и масовнијег отпора окупатору на разним пољима. Ристо Грђић (Борба за црквено-школску аутономију у Босни и Херцеговини) истиче како је ова борба била и велика школа. „Српски народ је издржавао своје школе, школовао своје ђаке, стварао своје самосталне новчане заводе, апстинирајући од свега што је долазило од туђинске власти. Све што је српско било, слило се у једно. Успех појединца био је успех општи.“ Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, које су Срби сами организовали и финансирали, од оснивања до почетка Првог светског рата (1902-1914, за 12 година) стипендирало је укупно 507 студената (од тога 59 муслимана и 34 католика) и 1.360 ученика средњих школа.

У периоду аустроугарске окупације до оснивања Просвјете (1878-1902, за 24 године) гимназију је у Босни и Херцего-вини завршило 188 ученика, од којих трећина странаца – деца аустроугарских чиновника, а само 24 Србина су завршили високе школе. Међутим, борба за црквено-школску аутономију имаће и далекосежне последице. Политизовала је српске масе и развила политичку свест да се мора борити за своја права, без обзира колико им тренутне околности не иду наруку. На темељима ове борбе ће, после једног столећа, настати и Република Српска.

[5] Политички живот Срба у Босни и Херцеговини постаје почетком XX века разуђенији и одвија се на више фронтова, уперених против истог непријатеља, али су циљеви борбе појединих друштвених група различити. Свака има свој програм националне борбе. Сељаци су у борби за своје захтеве самостално наступали и њихови аграрни меморан­думи представљају по свом садржају скуп захтева који се сасвим разликују од оних које су вође покрета тражиле у својим меморандумима. И српска академска омладина са много више револуционарног жара излази на јавну политичку сцену, одлучна и спремна да уски простор аутономног покрета за црквено-школску аутономију прошири на све области друштвено-политичког и економског живота, те на себе преузме улогу предводника националне борбе за слободу и уједињење.

[6] Аустријски дипломата и политичар (један од највећих европских дипломата тог времена) Клеменс фон Метерних (1773-1859) у практичном спровођењу аустријске политике одлучио се (увиђајући опасност од стварања словенске државе на Балкану, а немоћан да се супротстави руском утицају на том простору) за политику одржавања у животу болесника са Босфора, односно помагања опстанка Турске. Тако је Аустрија постала жандарм Турске.

Процена је била да би новостворене балканске словенске државе биле под руским утицајем и представљале би већу препреку за ширење Аустрије на Балкану (када за то наступи историјски тренутак), него што ће то бити Турска, која је у расулу. Политике одржавања Турске треба се придржавати све док се процењује да пропаст Турске на Балкану не би била од користи за Монархију, а од ње одступити када ће то омогућити ширење њеног утицаја на Балкану.

[7] Од петооктобарског преврата 2000. године од српских политичара на власти, али и веома утицајних либералних невладиних организација и јавно експонираних академских, пословних и медијских делатника, деценијама слушамо како Европска унија нема алтернативу, пошто на њено тржиште Србија пласира око 65 одсто својих производа.

[8] „Мада је била политички савезник Аустроугарске, Немачка се јавила као главни корисник аустријско-српског сукоба. Гроф Голуховски је то горко пребацио немачком амбасадору у Бечу, који му је мирно одговорио: посао је посао.“ (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[9] „Повољан трговински биланс на крају 1906. и закључење зајма у Паризу ојачали су положај Србије према Хабзбуршкој монархији. Економски односи одразили су се и на политичке односе: аустријски повлашћени политички утицај у Србији до 1906. заснивао се на њеној економској превласти, што се у Бечу добро знало. Стога је барон Лекса фон Ерентал, нови министар спољних послова који је у јесен 1906. сменио старог грофа Голуховског, покушао 1907. да смири Царински рат са Србијом“ (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[10] „Организација саобраћаја захтевала је да се обезбеди превоз до мора и осигурају саобраћајне везе од морских пристаништа до прекоморских тржишта. Све је то било ново и нагло: требало је обезбедити тарифне олакшице на железницама, царинске олакшице за превоз, смештај робе, претовар у страним лукама и слично. Да би се све обезбедило, влада је ужурбано радила на закључењу нових трговинских уговора, не водећи више рачуна о Аустроугарској… Да би се извршило све што је потребно за нову извозну трговину, влада је обезбедила ванредан кредит од Скупштине у висини од 500.000 динара. Народна банка је притекла у помоћ трговини напоредо са олакшицама које је влада нудила трговцима-извозницима. Такође је финансирана привредна пропаганда српских производа у иностранству…

Влада је од почетка сукоба приступила оснивању спољнотрговинске мреже преко трговинских представништва и отварању почасних конзулата. У Београду је основана Главна трговинска агенција која је успоставила везе са 66 страних заступништава од Стокхолма и Амстердама до Москве и Цириха. У току 1907. установљено је 13 трговинских представништава од Александрије до Лондона и Анверса.“ (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[11] Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт ЈНА, Београд, 1959.

[12] Димитрије Ђорђевић, Царински рат Аустроугарске и Србије 1906-1911, Историјски институт, Београд, 1962.

[13] Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983.

[14] Била су то следећа предузећа: Цигларско-црепарска радња (са 26 запослених), Фабрика столарских радова и паркета (32), Фабрика чоје (48), Прва београдска повлашћена столарско-браварска задруга (54), Безимено друштво за осветљење (40), Цигларска радња (73), Фабрика металне робе и ливница (70), Фабрика кокса (65), Фабрика стакла (95), Циглана „Баталака“ (83), Фабрика палидрваца (102), Предузеће за прераду кудеље и памука (170), Фабрика вуненог гајтана (140), Творница вунених израда (518). (Никола Вучо, Привредна историја Србије до првог светског рата, Београд, 1955)

[15] Никола Вучо, Привредна историја Србије до првог светског рата, Београд, 1955.

[16] „У Србији су 1909. била 42 повлашћена индустријска предузећа, а међу тражиоцима повластица налазиле су се крупне новчане установе и акционарска друштва, као и имућни појединци.“ (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[17] Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983.

[18] Радно време је скраћено са 14 на 10 часова дневно (а за трговачке помоћнике са 18 на 12), уз могућност додатна два прековремена сата у случају потребе. Забрањен је ноћни рад за жене и млађе од 18 година. Законом су недеља и празнични дани прописани као нерадни. Исплата радницима морала је бити извршена у новцу. Радници су добили право на обавезно осигурање и удруживања у циљу заштите својих права. Законом су прописани и хигијенски услови рада.

[19] Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт ЈНА, Београд, 1959.

[20] Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983.

[21] Историја српског народа, шеста књига – први том, 1983.

[22] Лазар Пачу рођен је 1855. године у Чуругу (Бачка). По оцу Стефану, православном свештенику, цинцарског је порекла. У родном месту је завршио основну школу, а гимназију у Новом Саду. Студије медицине је започео у Цириху (где је упознао Бакуњина, али и будуће руководство Радикалне странке – Николу Пашића, Перу Тодоровића и Перу Велимировића), а завршио у Берлину где је докторирао. У Новом Саду ће са Пером Тодоровићем покренути лист Стража, али ће га аустроугарске власти брзо протерати и он долази у Београд, отвара лекарску ординацију и пише за Самоуправу, лист Радикалне странке. Касније ће напустити лекарски посао и посветити се политици. На прелому векова налази се у самом врху Радикалне странке: Пашић (неспорни лидер странке који је „могао са сваким“), Протић („прзница и свађалица“), Пачу („добар говорник и мислилац, али без јаких контаката са базом радикала“ и због тога политички безопасан). Остаће упамћен као најуспешнији српски министар финансија.

[23] У неколико мандата је био председник Финансијског одбора у Народној скупштини, а када су (1889) радикали дошли на власт и национализовали монополе дувана и соли, Лазар Пачу постаје директор државног монопола и на том месту (са краћим прекидима када су на власти били либерали) остаје до 1898. године, за које време је створио једну добро уређену значајну државну институцију. После тога он долази на чело Београдске задруге где показује своје изузетно банкарско умеће.

[24] Године 1904. буџетски приходи су износили 89,2, а расходи 89,1 милион динара, да би 1914. они били апсолутно уравнотежени и износе 214,3 милиона динара. (Историја српског народа, шеста књига – први том, Београд, 1983)

[25] Када је краљу Петру I Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара, послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: „Не може“! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: „Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те, поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит! Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

[26] Током Царинског рата избила је (јул 1908.) Младотурска револуција. Предводи је група прозападних официра око којих је веома разнородан савез реформских плуралиста, турских националиста и западно оријентисаних секулариста. Преузевши власт прогласили су и начело Отоманско царство Отоманима, желећи да угуше националне покрете поробљених народа, а касније им наметну турски језик и осећај припадности турској држави. Младотурци се спољнополитички оријентишу на западне земље, у првом реду на Немачку, а њихову револуцију Аустроугарска користи да изврши (октобар 1908.) анексију Босне и Херцеговине.

Постало је очигледно да се болесник на Босфору (како је Турску назвао руски цар Николај I) налази у самртном ропцу, те да ће ту ситуацију желети да искористе Аустроугарска и Немачка за своје експанзионистичке амбиције продора на Исток (Drang nach Osten) што је био мото немачког националистичког покрета још из ХIХ века. Имајући све то у виду четири балканске православне хришћанске државе (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) стварају 1912. године Балкански савез како би коначно протерале Турску са Балкана и ослободиле своје народе.

После Балканских ратова њени народи су се ослободили турског ропства и укинули феудални систем. Србија и Црна Гора су добиле заједничку границу и значајно проширење територије. Србија је добила Вардарску Македонију, Косово и део Метохије и Санџака, а Црна Гора део Метохије, Санџака и Васојевиће. Територија Србије је увећана за 82 одсто (са 48.301 на 87.774 км квадратна), а број становника за 55 одсто (2,991.701 на 4,527.992), а у Црној Гори се становништво удвостручило (од четврт до пола милиона) а територија је увећана за 62 одсто (са 8.997 на 14.511 км квадратна).

[27] Поводом стогодишњице Првог светског рата наш познати историчар проф. др Милош Ковић се пита „какве су то идеје водиле Србе 1914. године. Бар када се говори о тадашњим водећим припадницима српских управљачких елита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу и Стојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове. Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачува сопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као и да буду предмет националне асимилације…

Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинанда и британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји ‘развијенијој‘,‘културнијој‘ и ‘уређенијој‘ Аустроугарској. Још је необичније било то што су тадашњи водећи српски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.“

[28] Краљевини Србији се прикључују Краљевина Црна Гора, затим Банат, Бачка и Барања, те Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Ствара се заједничка јужнословенска држава.

[29] У процесу стварања културних образаца народа долази до кристализације колективног историјског наслеђа у дугом трајању и стварању чворних тачака које су пролазиле кроз векове и преносиле се са поколења на поколења, премошћавајући епохе и идеологије. У томе пресудну улогу имају велики догађаји из прошлости. У историји српског народа то су догађања око средњовековне српске државе која су обликовала наш национални идентитет, кога чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет (кога чине Лазарево опредељење – за духовно наспрам материјалног – и подвиг Милоша Обилића – јединствен случај у вишевековној историји моћне царевине када је на бојном пољу погинуо турски султан). Успостављени културни обрасци преживљавају ропства и окупације.

Кад се појединцу, услед ограничености овоземаљског постојања, чини да је стање у коме живи неиздржљиво и да је све изгубљено и безалтернативно, тај притисак он уз помоћ културних образаца може транспоновати у културни и симболички смисао егзистенције и претворити у тачку отпора, са уверењем да ће опстати и одржати духовне и културне везе са прецима и тако дочекати (ако не он, а онда његови потомци) слободу.

[30] У исто време, поново је јасно видљива агресивна србофобска политика моћних западних држава, која је само рукавац њене примарне русофобске политике. О томе је наш велики историчар академик Милорад Екмечић у тексту Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус (Печат, јануар 2011.) писао: „Ми смо за америчку политику остали народ који у себи носи опасан вирус. На састанку са Изетбеговићем, 30. августа 1994. године, Туђман је требало да испуни америчко упутство које је Изетбеговић, по повратку из Вашингтона, носио. Мора се стварати савез Хрвата и муслимана, јер Америка хоће да ми одрадимо Србе на западном делу Балкана, уколико неки мирни споразум са Русима не буде могућ. Туђман је био обавештен да у америчкој политици полазе од тога да кад би Срби били руски савезници, да би се обновио покрет отпора као у време прошлог Светског рата. За њих је партизански покрет био српски национални отпор, а ако би се обновио, онда не би било довољно сто хиљада америчких војника, него пола милиона.

Србија никада не може до краја испунити америчке и западне захтеве за променама, јер су стратешка полазишта у подлози целог понашања још далеко и зависе од могућег рата са Русијом… Даве нас у малом забрану, где је стратешки главни противник Русија. Растакају нас изнутра, да не будемо у стању да стојимо на својим ногама… Вештачко српско јавно мњење, стварано од невладиних организација, одгаја регионалне елите, које би требало да замене некадашњу јединствену националну елиту …

Док амерички стратези буду муку мучили са питањем како да униште вирус зла који Срби у себи носе, опасност за њих од герилског рата – у неком новом сукобу са Русијом – биће реална и присутна. Сав тај пантеон умних глава, вођа њихових невладиних организација и јавно српско мњење које они створе је паучина на ветру. Варају се амерички стратези кад мисле да ће их унутрашњим растакањем српске политике, културе, стила живота ослободити обавезе да на Балкан шаљу пола милиона војника, у случају неке веће кризе њихових односа са Русијом.“

 

Извор Јован Б. Душанић, „Економско трокњижје“, трећа књига

 

Предавање под називом „Економски осврт на маргине српског ХХ века“, које је аутор одржао 27. децембра 2019. године у Свечаној сали Андрићевог института (Вишеград) у оквиру циклуса предавања „Српски ХХ век“.