ЈОВАН ДУШАНИЋ: Историјска позадина српског XX века (1)

Текст представља предавање под називом „Економски осврт на маргине Српског ХХ века“, које је аутор одржао 27. децембра 2019. године у Свечаној сали Андрићевог института (Вишеград) у оквиру циклуса предавања „Српски ХХ век“.

 

Без двоумљења сам прихватио позив да вам се данас обратим у Андрићевом институту, мада у последњих пет година, по правилу, јавно не наступам, свестан својих година и потребе да се млађима препушта простор. Поред тога, по одласку у пензију радикално сам променио предмет свога рада и интересовања. Економија која је више од четири деценије била у фокусу мојих интересовања, сада је остала по страни и тежиште је пребачено на завичајну историју.[1]

Позив да данас будем са вама прихватио сам због теме која је историјска колико и економска, али, пре свега, због места где се налазимо – Андрићграда и његовог идејног творца – Емира Кустурице. Мислим да ми (савременици) нисмо ни свесни значаја Андрићграда који је резултат једне дубоко промишљане и остварене идеје. На овом чаробном полуострву изникао је камени град посвећен једном од највећих српских писаца и једином нобеловцу са ових наших – јужнословенских простора.

Процеси дугог трајања

У Андрићграду се налази велики број одлично осмишљених објеката различитих намена, чију круну чини православни храм посвећен Светом цару Лазару и косовским мученицима који је модификована копија манастира Дечани. У њему се, поред Андрићевог, налазе и споменици великана српске културе и науке (Петра Петровића Његоша и Николе Тесле), те браћи Соколовић (Мехмед-паше и Светог Макарија најзаслужнијима за обнављање Пећке патријаршије која је имала пресудну улогу у очувању националног идентитета у време турског ропства) који симболизује и братску љубав насупрот натураном стереотипу о мржњи према комшијама друге вере. Ту су улице и тргови чији називи и мозаици означавају важне топосе пишчевог стваралаштва и/или кључне догађаје наше историје.[2]

Поред свега напред реченог Андрићград је и савремен жив-град, значајан уметнички, културни и научни центар српског народа. Идејни творац овог чудесног пројекта је Емир Кустурица, ренесансна личност којој је Господ подарио огромне дарове – таленте којима нас радује и чини бољима. Поред раскошних талената има и невероватну енергију, те са једнаком посвећеношћу и успехом ради на много значајних послова.[3]

На освећењу бањалучког српско-руског храма владика Матеј (викарни епископ руског патријарха Кирила) обраћајући се бањалучком епископу Јефрему испричао је да је као млад монах у једном сибирском манастиру од епископа добио савет да би требало да се труди да упали што више свећа посвећених Господу. Тада није разумео суштински смисао тих речи, а касније је схватио да је његов епископ сматрао да свако добро дело које учинимо у животу и јесте свећа посвећена Господу. Напомињући да је бањалучки владика Јефрем у свом 40-огодишњој епископској служби учинио много добрих дела, нагласио је да верује да ће изградња бањалучког српско-руског храма бити највећа свећа коју је посветио Господу.

Мислим да би се исто могло рећи и за Емира Кустурицу и његов Андрићград.

Одлука Андрићевог института да организује циклус предавања Српски ХХ век је од великог значаја, поготово у ово време када смо изложени покушајима да се изврши озбиљна ревизија српске историје[4], те агресивним тврдњама како треба да заборавимо прошлост (јер из историје може мало шта да се научи) и решавамо проблеме садашњости и будућности. Међутим, без познавања историје тешко ћемо разумети садашњост, а поготово предвидети будућност. Да би историја заиста била учитељица живота неопходно је препознати и пратити процесе дугог трајања. Испод брзог ритма дневних догађаја одвијају се спори процеси који имају своје законитости и уколико их препознајемо, моћи ћемо да схватимо дубље узроке онога што нам се дешава али и да предвидимо шта нас очекује, те шта треба чинити да будућност буде повољнија за нас и наше потомство.

Од XIX века (када почиње ослобађање српског народа из турског ропства) до данашњих дана, агресивна политика западних сила имала је различит интензитет, разна средства деловања, различите протагонисте, али увек исти општи спољнополитички циљ, при чему је русофобија и србофобија (као њен рукавац, како то сматра академик Милорад Екмечић) константно један од важних сегмената. Истовремено, код српског народа присутна је стална тежња ка слободи и уједињењу и то је константа која такође има различит интензитет, разна средства деловања, различите народне предводнике и доживљава повремене успехе и поразе. Ова два процеса дугог трајања који се одвијају на, мање или више, драматичан начин (што зависи од мноштва околности, али добрим делом и од наше спремности и умешности да се боримо за наше циљеве) директно су супротстављена и имају различите текуће резултате – некада смо као народ националном циљу ближе, а некада даље.

Српски ХХ век ће то најбоље потврдити.

Ослобођење из ропства

У оквиру циклуса предавања Српски ХХ век определио сам се да направим економски осврт на маргине српског ХХ века – на прву и последњу деценију када се Србија суочава са јаким спољним економским блокадама које јој намећу тадашње моћне западне силе. После царинског рата почетком ХХ века долази до узлета привреде Србије, а после санкција у последњој деценији ХХ столећа она ће доживети суноврат.

Пре него пређемо на српски ХХ век, подсетимо се периода који му је претходио.

У ХХ век Србија улази а да је тек у претходном отпочело постепено ослобађање из вишевековног турског ропства; да постоји само две деценије као међународно призната држава, те да у њој живи само мањи део српског народа (већина је под турском или аустроугарском влашћу). Због тога је пажња првенствено усредсређена на ослобођење и уједињење српског народа, те политичко уређење и консолидацију ослобођених територија, а економска питања остају у другом плану.

У ХIХ веку Србија почиње са постепеним ослобађањем отаџбине (почевши од Шумадије) мада се моћне западне силе томе противе и на страни су Турске (овај назив ћемо користити за Османско – Отоманско – Османлијско царство или империју). За интересе српског народа разумевање и подршка долази од Русије. Одмах по ослобађању из турског ропства Србија има слободне сељаке док, у исто време, широм Европе (са изузетком Француске и још неколико земаља) и даље постоји кметство. Минијатурна Србија стешњена између два огромна царства (Аустријског и Отоманског) једина има слободног сељака. Штавише, у Турској ће постојати легално ропство до 1924. године.[5]

У Србији Скупштина постоји од 1804. године која већ наредне (1805) године доноси уставни закон о уређењу државе (Вожд и Правитељствујушчи совјет), избори се одржавају од 1825. (са једним од најширих бирачких права у Европи), устав постоји од 1835, а вишестраначки систем од 1869. године. Срби ће у две своје државе (у Србији и у Црној Гори) из својих редова изабрати владаре (у Србији Карађорђевиће и Обреновиће, а у Црној Гори Петровиће), док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства (Румунија, Бугарска и Грчка), за владаре поставити странце из династија Западне Европе.

У борби са уставобранитељима незадовољни кнез Милош 1839. године[6], а потом и кнез Михаило (1942) били су присиљени да напусте престо и скупштина 01. септембра 1842. године за кнеза бира Александра Карађорђевића – Карађорђевог сина. Незадовољна његовом владавином, Светоандрејска скупштина 10. децембра 1858. године захтева да кнез Александар Карађорђевић поднесе оставку и већ сутрадан одлучује да на престо врати кнеза Милоша Обреновића.

Све то може да чини један народ који „чува оно што је од природе примио – моћан и сјајан дух“, како то пише Артур Еванс.[7] Наш народ је и поред вишевековног турског ропства и немогућих услова у којима је живео сачувао свој идентитет, а кога чине, пре свега: светосавско православље, немањићка државничка традиција и слободарски косовски завет (Лазарево опредељење – за духовно у односу на материјално – и подвиг Милоша Обилића – јединствен случај у вишевековној историји моћног царства када је на бојном пољу погинуо турски султан).[8]

Пишући о нашем народу Јован Цвијић истиче[9] да су „демократска осећања урођена народу који је за време борби за ослобођење имао једноставан друштвени састав, који је чинио друштво земљорадника и сточара, у коме није било не само никакве друштвене класе већ и никакве значајније разлике у погледу имућности. То је била маса сељака од којих је сваки имао властиту земљу. Једино одликовање је било бити поп или кнез. Попови су се нешто мало издизали изнад народа. Због тога је сваки желео да има попа у породици… Тек што је земља ослобођена, па и пре, за време дугог рата за ослобођење (1804-1815) сазвана је Скупштина, па је и даље сазивана не чекајући да се има одлука каквог устава. Демократска контрола била је често врло енергична, чак и за време ослободилачких ратова. Песма вели да се јунаци морају борити за народ и заједничку слободу. Као орган патријархалних предања она не допушта да се војничке старешине понесу и забораве своје дужности у уживањима беспослице. Песма опомиње оне који се заборављају: Народ вас је учинио тим што сте.“ [10]

Сељачка република

На прелазу из ХIХ у ХХ век Србија је формално монархија, а суштински сељачка република. Она је сељачка земља хомогене средње класе у којој око 90 одсто сељака има мале породичне поседе и где су (1900) свега три поседа већа од 300 ha, а само 3,8 одсто сеоских породица нема сопствену кућу (1895). Наводећи ове податке, Слободан Антонић[11] истиче да је у корист демократије радила управо оваква имовински уједначена друштвена структура друштва. „Ради поређења, у Енглеској и Велсу, 1914. године тек 10 посто породица има сопствени дом – дакле, девет десетина становништва тамо је живело под киријом.

Штавише, у британском друштву су се, током целог века експанзије, само још више увећале материјалне неједнакости. Горњих два одсто становништва располагало је, 1803. године, са 20 одсто друштвеног богатства, 1867. године са 40, док је до 1911. друштвена неједнакост нарасла у тој мери да је само један одсто богатих имало чак 69 одсто друштвеног богатства. Србија – друштво доминантне средње класе је управо идеална за демократију, како по класичним схватањима (Аристотел, Русо, Toквил), тако и по модерним виђењима друштвених претпоставки за демократски поредак.“

Крајем ХIХ века енглески путописац Херберт Вивијан (Herbert Vivian, 1865-1940) неколико пута борави у Србији и 1897. године са тих путовања објављује књигу[12] у којој износи обиље чињеница и својих занимљивих запажања. Он истиче да у Србији, „земљи сељака нема ниједног милионера – чак ни у динарима, али се са друге стране не могу видети обележја цивилизације као што су, глад, рите и бескућници. У Србији је остварен идеал највећег добра за највећи број људи. Оно мало што жели, српски сељак може себи да приушти без икаквих проблема.“ Он породичне задруге, као основни облик живота на српском селу, сматра идеалним институцијама које омогућавају да сељак живи, истина скромно, али задовољно и срећно.

У то се уверио путујући по Србији и обилазећи све њене крајеве. Боравећи у Ужицу, једном „од најсиромашнијих градова Србије“ и његовој околини он бележи да „у нешто сиромашнијем ужичком округу, десеточлана породица на свом имању производи робу у вредности од 2.400 динара годишње. Међутим, пошто за задовољавање својих потреба годишње троши 2.000 динара у роби и новцу… разлику од 400 динара она користи за увећање свог имања или за увођење неких новина на њему. Глава такве породице обично има резерву од 200 или 300 динара у готовини, несумњиво већу од оне којом би могао да се похвали просечан пољопривредни произвођач из Енглеске. По правилу, тај новац држи у кући, или се полако навикава на то да га улаже у штедну банку у којој му он доноси камату од пет процената. Сви се слажу са тим да су жеље и потребе таквог сељака малобројне и да је он задовољан својим животом. Његова храна углавном се састоји од киселог купуса, сланине, димљене рибе и димљеног меса. Свеже месо за њега је луксуз који себи ретко допушта. Међутим, у равници и речним долинама, сељаци су знатно богатији. У тим деловима Србије марљив и штедљив сељак може да живи од половине своје производње, док су сељаци који не једу месо сваког дана права реткост.“ [13]

Вивијан пише да српски сељаци пољопривредна добра производе углавном за сопствене потребе и да „куповина и продаја пољопривредних производа нису нешто уобичајено“[14], па „цене тих производа могу да буду право изненађење“, односно оне су тако ниске да у Србији није тешко да се живи. Уз то су порези у Србији у то време били изузетно ниски (на пример, порез на земљу је за 4/5 мањи од оног који плаћају британски поданици у Индији, а на поседовање свиња, коза и оваца се уопште не плаћа – за разлику и од суседне Бугарске) и они би се, сматра овај британски путописац, могли вишеструко (три до четири пута) повећати, „а да то не угрози ни најсиромашније слојеве становништва“.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Резултат мога узгредног (упоредо са мојом основном професијом) бављења историографијом биле су три књиге које сам објавио у првој деценији овог века, а прошле године је објављена и књига Срби Босне и Херцеговачки у XIX веку – борба за слободу и уједињење (707 стране, до сада – седам издања).

[2] Већ постоји трг Томаса Мана кога је, по сопственим речима, уз Фјодора Михаиловича Достојевског, Иво Андрић изузетно вредновао као личност из светске књижевности. Претпостављам да је само питање времена када ће у Андрићграду и Достојевски наћи своје заслужено место.

На згради биоскопа у улици Младе Босне у Андрићграду урађен је мозаик посвећен припадницима Младе Босне – револуционарној генерацији о чијим политичким расправама на и око ћуприје на Дрини пише Иво Андрић. Да би потпуније исказали биће нашег народа, добро би било да један мурал у Андрићграду добију и њихови претходници – грађанска генерација српских народних предводника из покрета за црквено-школску аутономију (на прелазу из ХIХ у ХХ век). Тако би, поред револуционарне генерације, имали и генерацију која се у борби за ослобођење и уједињење определила за доследан пасиван отпор, те стрпљив и упоран „ситан рад“ који даје резултат на дуги рок.

Споменик гуслару Филипу Вишњићу би такође добродошао, пошто је у очувању српског идентитета Српска православна црква била заштитник, а носилац епска народна књижевност.

[3] Емир Кустурица својим животом и радом убедљиво сведочи о исправности многих мудрих мисли Иве Андрића, као: Сви прави животи су лепи и тешки. Али и: Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи. Као и: Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.

[4] Историчар Милош Ковић (у књизи Упоришта) пише: „Главни узрок ревизије српске историје је у жељи и намери да се пацификује и колонизује земља једног непослушног народа, дуге историје и снажних националних традиција. Видели смо да колонизација може да подразумева и физичко уништење целих народа. Пре него што их уништите, прогласићете их канибалима и убицама.“ Не само да ће их таквим прогласити, него ће тражити да колонизовани прихвате то као истину. Колонизатори им намећу своје виђење прошлости јер из историјског искуства знају како је тешко колонизовати народе који имају дуго и богато историјско наслеђе и развијену националну свест (Русија, Кина, Иран…). У Србији је, нарочито од почетка овога миленијума, све присутнији колонијални наратив у тумачењу наше историје како би се у народу створио осећај инфериорности и малодушности.

[5] Сретењски устав из 1835. године (члан 118): „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао.“

[6] Тома Вучић Перишић, неписмени српски војсковођа из Првог и Другог српског устанка, војвода и уставобранитељ је (1839) рекао: „Сви смо ми једнаки; не треба само да се један греје на Сунцу, а ми сви да стојимо у ‘ладу, и само један да подигне главу високо, а ми сви да гледамо у земљу, но ваља да сви гледамо горе и сви да се грејемо на Сунцу… Ми смо сви равни: што је књаз то и свињар; што свињар то и саветник; што саветник то и терзија; што терзија то и судија; што судија то и ја“.

[7] Артур Еванс „Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875“, Сарајево 1965. Чувени енглески археолог (Минојска цивилизација) је као младић боравио у Босни и Херцеговини и током тог боравка је у Усорском крају (близу садашњег Теслића) присуствовао великом годишњем вашару – прослави, где се окупљају хришћани – римокатолици и православци (или „Срби како они себе поносно називају“ наглашава путописац). Вече пред ту прославу окупљају се сељаци и логорују у породичним групама. Чим је пала ноћ цео планински гребен осветљен је великом ватром око које су се окупили сељаци, „а у средини тог кружног скупа засео је босански певач на неотесаном пању, и пошто је подесио своје гусле, започео је да излива једну од великих сага своје расе… (која) из генерације у генерацију одржава свете народне традиције. У данима робовања оне су биле поносито наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Код српског народа, раздвојеног религијом, природним баријерама и људском пакошћу, ова је национална поезија одржавала народну свест и подсећала га на заједничко братство, бодрећи га да окрене своје духовне очи од садашње раздвојености ка заједничкој прошлости. Она тако храни народни полет сећањима на оно доба када је изгледало да ће један из реда њихових краљева уграбити палу круну Византије и наместити је на своје чело… Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбудиле, а не музика… а кад сам негде скоро око сунчева изласка пошао на одмор, певач је остао још и даље декламујући.“

[8] Кроз векове је њихов заштитник била Српска православна црква а носилац епска народна књижевност. Чувајући сопствени идентитет Срби су успевали да преживе све недаће ропства уверени да ће опстати и дочекати (ако не они, а онда њихови потомци) слободу. Генерације и генерације су вековима имале на уму шта треба чинити, да би се могло часно, на оном свету, изаћи пред претке (али и пред Светога Саву и остале Немањиће, цара Лазара и Милоша Обилића), а у овом свету оставити аманет за потомство.

[9] Јован Цвијић, Психичке особине Јужних Словена (у књизи: Балканско полуострво и Јужнословенске земље, 1922): „Друштво (су) чиниле, у ствари, велике задруге. Власт задружног старешине је кадшто била наследна кроз више нараштаја и тако је трајала непрекидно навика за заповедањем. Али према задружним обичајима старешина се могао сменити и други изабрати. И жене су могле бити изабране за старешину. Хајдучки старешина је одређиван општим пристанком или избором. Манастирске старешине су бирали народни представници пре него што су их именовале високе црквене власти. Војничке и административне старешине, па чак и династије, у ослобођеној Србији су регрутоване међу досељеницима, међу сељацима који су одређени избором или општим пристанком.“

[10] Јован Цвијић истиче да у сељачкој Србији његово становништво гаји „наду и веру у будућност и никада не напуштају народни идеал. У ослобођењу Србије њеним властитим снагама и безбројним жртвама, Ранке је гледао један од најзначајнијих догађаја XIX века. И отада је Србија, у најболнијим тренуцима своје историје, свагда одбијала најпримамљивије стране понуде, само да би остала верна своме идеалу.“

[11] Слободан Антонић, Демократија у Србији уочи Првог светског рата, Социолошки преглед, 4/2014.

[12] Херберт Вивијан: Сербија: рај сиромашних, Београд, 2010. (Herbert Vivian, Servia: The Poor Man’s Paradise, Longmans, Green and Company, 1897)

У предговору књиге Вивијан напомиње: „У Београд сам свратио током једног од својих бесциљних путовања, са намером да у њему проведем само неколико сати.“ Остао је у Србији неколико месеци, обилазећи села и градове, манастире и школе, видео је „рушевине њене прошлости и темеље њене будућности“, разговарао са обичним људима (сељацима и чак хајдуцима у ланцима), лидерима партија и државним чиновницима, верским великодостојанственицима, свештеницима и монасима. „Када бих описао само половину дивних ствари које сам овде видео, у Енглеској ми не би поверовала ниједна душа. Сви би рекли да нисам писао о Србији, већ о Атлантиди или Утопији“.

[13] Занимљива су Вивијанова (који се школовао на Кембриџу) запажања о школовању у ужичкој реалки. „Реалка у Ужицу је такође изванредно организована институција, а њено величанствено здање сведочи о одговорности и свести људи тог дела Србије који су је изградили упркос томе што је њихов округ прилично сиромашан. И стварно, највећи део трошкова изградње ужичке реалке сносило је локално становништво које је за то било и још увек јесте издашно награђено марљивошћу и успесима ученика те школе. Ужичка реалка основана је 1895. и у њој данас има 294 ђака. Тридесет или четрдесет процената њих је запослено – ради да би могло да се школује – и та деца углавном нису из Ужица… Речено ми је да просечни сиромашни ученик ужичке реалке, који се школује бесплатно, добија књиге од општине и храни се код свог послодавца, дванаест динара месечно више него довољно да покрије све своје трошкове… Богатији ученици ужичке реалке не опходе се према својим сиромашнијим друговима са висине или тако да се они осете непријатно. Сасвим супротно, често им помажу дајући им књиге и новац.“

[14] „Држави сељака као што је Србија трговина уопште није потребна… осим шећера, кафе, шибица и нешто мало тканина, он не купује готово ништа… уколико му усеви неуобичајено добро роде, већа је вероватноћа да ће жалити што ће у њихово прикупљање морати да уложи већи рад него што ће се радовати прилици да заради нешто новца и купи неку робу која је за њега луксуз. Јер, луксуз му не значи ништа, још увек није развио склоност према њему… Не треба очекивати да ће Србија уложити неки велики напор да привуче иностране трговце и њихову робу за којима, реално гледано, још увек нема готово никакву потребу“.

Извор Јован Б. Душанић, „Економско трокњижје“, трећа књига