ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ ЛИПЉАНСКИ: Бањалука се спрема да изгради српско-руски православни храм – са руским куполама

ПОЧЕТКОМ априла 2017. године званично је објављено да ће се у срцу Бањалуке (на тргу у насељу Алеја центар на Бањалучком пољу) градити српско-руски православни храм и тако отпочети са реализацијом идеје старе скоро стотину година.

         Његово Преосвештенство, епископ бањалучки господин Јефрем, изјавио је да се у јулу 2018. године навршава сто година од страдања руске царске породице Романов, те да се нада да ће тада бити освештани темељи храма.

         После мученичке смрти руског цара Николаја Другог Романова, у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот. Када је Краљевина Србија добила ултиматум из Беча, било је јасно да ће Аустроугарска напасти Србију. Мада Русија, у том тренутку, није била спремна за рат, цар Николај Други је стао на страну мале, братске Србије.

         Улазак Бугарске у рат на страни Беча и Берлина изазвао је гнев Николаја Другог. Он је тада (19. 10. 1915) издао манифест у коме пише: „Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља… Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“

Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију, па је српска армија кренула у повлачење познато као „албанска Голгота“.

Када су остаци српске војске стигли на албанску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте су одбили да их бродовима пребаце на грчку територију. Тада се руски цар Николај Други телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Шестом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком.

         Поред тога, велики број Срба који су живели под влашћу Аустроугарске у Првом светском рату су мобилисани и упућени на руски фронт на коме су масовно (на десетине хиљада) прелазили на страну браће Руса.

         На њихов захтеве и уз сагласност српске владе формирана је Српска добровољачка дивизија која се прво борила на страни Русије, а потом бива пребачена у Грчку и учествује у пробоју Солунског фронта и ослобођењу отаџбине.

         Цар Николај Други је (23. 05. 1916) у Одеси, извршио смотру Добровољачке дивизије, поздрављајући их са „Помоз Бог, јунаци! …Срећан сам што у Вама видим онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по сврштеку рата видим Србију велику и снажну!“

         На најбољи начин жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа исказао је владика Николај Велимировић (у Београду, 15/28. 07. 1932, на Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског).

         „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

         Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

         Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати“.

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године. Тако, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић – који је, после школовања у Бањалуци, завршио Београдску богословију, а потом у Русији Духовну академију и 1901. године стекао звање кандидата богословских наука – у писму које је званично упутио (19. 10. 1956) Преосвећеном архиепископу бањалучко-бихаћком Василију (Костић), предлаже да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа према Русији и њеном последњем цару „подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа“.

У српском народу се идеја о подизању руског храма родила одмах после мученичке смрти цара Николаја Другог и њу су нарочито јавно заговарали српски свештеници који су се школовали у Русији (бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, архимандрит Константин Чавић и други), те интелектуалци тога доба без обзира да ли су били школовани у Русији или на Западу.

У српском народу, током дуготрајне борбе за слободу и уједињење, стално се говорио да „Срби могу да се уздају једино у Бога, у се и у браћу Русе“.

Осећајући стремљења свога народа, ослонац Русије у спољној политици тражи српска политичка и интелектуална елита Краљевине Србије, као и босанскохерцеговачки Срби у борби за слободу и уједињење.

Милош Ковић, један од најбољих савремених српских историчара, пише да је политичка и интелектуална елита у Србији почетком ХХ века (од вође радикала Николе Пашића, првака самосталаца Љубе Стојановића, вође напредњака Стојана Новаковића, до првих људи либерала Војислава Вељковића и Стојана Рибарца, односно од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића), била углавном школована у Западној Европи, и своје идеале почела је да тражи у француском и британском либерализму и републиканству. Међутим, били су одлично образовани и патриотски васпитани, те поучени практичним искуствима из ближе и даље прошлости знали су да разликују жеље од реалности и одвоје идеолошке наклоњености од практичних циљева и захтева спољне политике.

Због тога су се сви они, скоро без изузетка, у спољној политици залагали за ослањање и тесну сарадњу са царском Русијом.

Таква ситуација је била и са новостасталом младом српском интелигенцијом из Босне и Херцеговине (Петар Кочић, Алекса Шантић, Владимир Ћоровић, Васиљ Грђић, Перо Слијепчевић, Атанасије Шола, Никола М. Стојановић, Милан Сршкић, Васо Глушац и други) која је, углавном школована на Западу, али су знали да помоћ у борби за национална права и ослобођење од аустроугарске окупације могу добити једино од царске Русије.

         Поред српско-руског храма на тргу у насељу Алеја центар би се градио и српско-руски културни центар, а овим верским и културним комплексом (на земљишту површине од 6.500 квадратних метара) управљала би бањалучка епархија. Изградња православног храма и српско-руског културног центра у срцу Бањалуке сигурно ће допринети даљем учвршћивању духовних и културних везе и блискости српског и руског народа које имају миленијумску историју.

         Сусрет једног руског духовника и српског принца Растка – трећег сина Стефана Немањића пре скоро хиљаду година, те њихов одлазак (1185. године) на Атос где се српски принц замонашио у руском светогорском манастиру Свети Пантелејмон (Русик), предодредио је српско-руске односе и блиске везе ова два братска словенска народа у духовном животу. Томе је допринело исто словенско порекло, сличност језика и везаност за православље.

         Српски и руски народ су вековима један према другом гајили најискренија братска осећања, а и њихове владајуће династије прискакале су у помоћ, нарочито у временима када је неко од ова два народа био у тешком положају. То је било најизразитије када је руски народ био под монголско-татарским јармом (српска владарска породица Немањића својим повељама богато је даривала руске манастире на Светој Гори, којима је изостајала помоћ из отаџбине), а српски народ у турском ропству (руски цареви помагали су опстанак српских манастира, а нарочито светогорски Хиландар, те имали велику улогу у избављењу српског народа из турског ропства).

         Током векова, многи српски и руски добровољци прискакали су једни другима у помоћ када су била тешка времена на једној или другој страни.

         Срби широм српских земаља и у расејању с великом радошћу ће примити одлуку која је сазревала деценијама и свесрдно подржати да се у срцу Бањалуке подигне српско-руски храм и поред њега културни центар и тако показати да су достојни наследници предака.