Јевгениј Александрович Вертлиб: Нуклеарно оклевање Кремља

Да ли је принцип „ако је туча, удари први“ пука изјава без примене? Путин је одавно изнео принцип: „ако је борба неизбежна, мораш први ударити“. То није само фраза из уличног фолклора, већ наводно нова стратешка доктрина, где Русија постаје субјект проактивног застрашивања. Али у пракси, овај принцип је остао на нивоу реторике, док Запад повећава темпо војне и економске агресије.

„Запад“, не сумња Сергеј Кургињан, „региструје само силу, и само ирационалну, непредвидиву силу. Плашили су се СССР-а јер је он био ван њихове логике“. Данас, упркос невиђеном притиску, Кремљ „чува образ“, али не показује зубе. Зашто се тактичка атомска бомба не примењује? У следећим условима: људство и опрема руских оружаних снага се уништавају на фронту, Запад није исцрпео своје ресурсе за подршку Кијеву; претња директном интервенцијом НАТО-а расте; демографски и мобилизациони ресурси Русије су ограничени – присутни су сви предуслови за ограничени нуклеарни удар. Сергеј Караганов, у својој нуклеарној доктрини застрашивања пише: „Запад је изгубио страх од Русије. Без обнављања страха, неће бити мира.“ Он предлаже превентивни удар на једно од британских острва – не у Лондон, већ ради „васпитавања“. Али Кремљ ћути. Зашто?

Одговор је трострук: 1) психолошки: Путин није Стаљин. Он је опрезан, уравнотежен, систематичан – али не и ирационалан. То га чини погодним и предвидљивим. Запад то зна. И зато се не плаши. 2) економски: олигархијски слој, „системски либерали“, држе капитал, децу, пребивалиште – у Лондону, Цириху, Дубаију. Рат – да, али без уништавања света где се налази њихова имовина. 3) издајнички: унутар система остају они који саботирају заокрет ка мобилизацији и нуклеарној логици. То нису агенти, већ прагматични функционери за које „није све тако једнозначно“. Михејев то оштро формулише: „Влада и даље живи у старој парадигми – као да је могуће постићи договор. Али са Сатаном се не може постићи договор – или га истерате или му се покорите.“

Када – и да ли ће бити – удара? Све је ближа тачка без повратка. Могућа су три сценарија: А: „Терминатор“ – Запад уводи ограничени контингент на украјинску територију. Русија, неспособна да издржи ударац, удара на центар одлучивања – у Пољској, Румунији, Британији. Б: „Кување жабе“ – троми масакр се наставља, унутрашње поткопавање се интензивира, и земља улази у фазу скривене капитулације. В: „Империјални пуч“ – у елити се формира нови јастребовски хоризонт који, као и 1941. године, приморава власти да пређу на „нову онтологију“ – нуклеарно застрашивање као основу националног постојања. „Свет је престао да буде рационалан. Победник је онај ко се не плаши апсурда. Нуклеарна уцена је логика не смрти, већ живота. У условима смрти – то је спасење“, пише Кургињан.

Дуалност система

Како ће се све завршити? Русија не може изгубити. Али је победа немогућа без промене онтолошког стања власти: од бизнис-администрације до егзистенцијалне мобилизације. Без нуклеарног одвраћања, укључујући и оно које је спроведено, Запад се неће зауставити. Караганов то назива „реалполитиком нове нуклеарне ере“: „Или ће Русија вратити страх, или ће бити прогутана. И то није метафора – то је рачуница у месецима.“ Живимо у свету где је победник онај који је спреман да иде до краја. Путин још увек држи мач у корицама, али непријатељ је већ узео секиру. Ако Русија не удари прва, биће погођена у срце. Без права на одговор. Или страх, или смрт. Средњег пута нема.

Кремљ је још увек у фази „опрезног нечињења“. Проблем је у дубокој дуалности Путиновог система. С једне стране, ту је реторика борбе против Запада, мобилизације, санкција, парада, оружја одмазде. С друге стране, ту је опрезна бирократска логика „недовођења ствари до Трећег светског рата“, покушај балансирања између рата и бизниса, између геополитичког изазова и комфора елите. Па ево, тако и владају – само да не би „наштетили“ још некако функционишућем јељциновском систему „рокаде – контроле – равнотеже“), самим тим спречавајући побуну елита.

Али овај „болни егзистенцијални шизофрени раскол“ унутар естаблишмента не може трајати вечно. „То није кукавичлук у класичном смислу, то је онтолошка неспремност да се пређе граница. А рат захтева управо прелазак границе“, уверен је Кургињан. Путин стоји између два понора: 1) пораз, колапс, хаос, Мајдан у Москви; 2) отварање нуклеарне ере, у којој ће постати светски антилидер. Али стварност му не дозвољава да остане у „златној средини“. Свет је изашао из фазе равнотеже. Потребна је одлучност.

Запад се клади на дуготрајно исцрпљивање – а Русија већ губи темпо. Сергеј Михејев то отворено каже: „Запад игра на дуге стазе, а ми имамо годишње буџете. Они имају идеологију, ми имамо проценте БДП-а. Не желимо да прилагодимо земљу рату. Они су своју већ прилагодили офанзиви.“ И сваки месец одлагања за Руску Федерацију значи: губитак технолошких позиција; отицање кадра; деморализацију друштва; навикавање на бесмислену смрт. И што је најважније – девалвацију страха од Русије. Раније је Запад веровао да „Руси могу да изгубе самоконтролу“. Сада је уверен да су „Руси стрпљиви“. То и јесте катастрофа – не геополитичка, већ ментална.

Шта би Руска Федерација требало да уради са доктрином Сергеја Караганова? Гест „ударања по Западу“ није блеф, већ прорачуната стратегија за прелазак на нову парадигму глобалне равнотеже кроз „ограничено нуклеарно васпитање“. Не масовне погибије, већ рушење табуа. Он пише: „Не треба да се плашимо осуде. Треба да се плашимо губитка. Победници се не осуђују, губитници се не слушају.“

Ко може да реализује доктрину? Или сам Путин – у случају радикалног погоршања ситуације. Или постпутиновски јастреб, ако се систем уруши као резултат спољашно-унутрашње кризе. Или – тихо настајући „унутрашњи тријумвират“, ослањајући се на снаге безбедности, нуклеарни лоби и део мобилисаног народа.

Шта треба да претходи нуклеарном кораку? Пре удара, Кремљ мора следеће: да изађе из парадигме „партнера“ и „непређених црвених линија“ – да је замени војном онтологијом; да свету постави мобилизациони ултиматум: „још један корак – и нећете се пробудити“; да се нагласи света природа ударца: не чин освете, већ чин историјске правде и сакралне одмазде; да се формира нова руска стратегија: победа кроз страх, контрола кроз свети ужас, безбедност кроз безумље. То је највиши ниво стратешке субјектности.

Немогућ компромис

Бити или не бити? – то је питање. „Победник није онај који је јачи, већ онај који је спреман да иде до краја. А ми се за сада играмо граница, закона, света који више не постоји“, пише Михејев. Кургињан додаје: „Само стратешки терор – страх од свете одмазде – може зауставити дехуманизовани Запад. Док се Русија не ослободи логике интереса и курса долара – осуђена је на одумирање.“

Русија стоји на понору – и наставља да копа. Али дно је близу. Или ћемо се пробити до неба – или ћемо пропасти у геополитичкој утилизацији. Нуклеарна бомба није оружје. Она је крст наше будућности. Она или спасава или за сахрањује. Неће бити другог. Русији је преостао само један пут: или да хода са Крстом или да буде на њему разапета. Нуклеарна бомба више није само оружје. То је крст наше будућности, страшан, који сија попут иконе апокалипсе.

Гест „ударања по Западу“ није блеф, већ прорачуната стратегија за прелазак на нову парадигму глобалне равнотеже кроз „ограничено нуклеарно васпитање“

Њиме или спасавају – цепајући демонски нељудски систем у парампарчад, или сахрањују – ако се не усуде да га подигну. Друкчије неће бити. Свет је ушао у еру у којој онај ко није спреман на уништење – бива уништен. И зато питање није „применити или не применити“, већ: да ли је Русија спремна да поново постане Империја која васкрсава страх, побеђује смрт и успоставља свештени поредак снагом огња.

Или – нестаје без трага међу рушевинама сопствених компромиса.

Московско учтиво ишчекивање је контрапродуктивно. Чак и теоретски, таква стратегија пасивности је чудна, чак и за Пентагон. Судећи барем по цитату из њиховог званичног документа: „Одвраћање не функционише ако непријатељ не верује у вашу одлучност да употребите силу“ (Nuclear Posture Review, 2022). Дакле, даље одлагање не смањује, већ повећава ризик од великог рата, јер непријатељ осећа некажњивост и настоји да пробије преостале линије одвраћања. Зато се Карагановљева стратегија удара и офанзиве мора применити сада.

Сједињене Државе су употребиле нуклеарно оружје против Јапана (август 1945) у условима који, у стратешком и војно-политичком смислу, у великој мери одговарају тренутној ситуацији Русије. Сједињене Државе су прибегле атомском бомбардовању Јапана како би минимизирале губитке током планиране копнене операције на острвима и демонстрирале своју војну снагу, одлучност и супериорност.

Тадашњи амерички министар одбране Хенри Стимсон оправдао је овај потез као „скраћивање рата и спасавање америчких живота, као и држање Руса под контролом“ („We had to use it to shorten the war and save lives. Also to keep the Russians in check“). Након тако свеобухватног доказа војне одлучности и стратешке супериорности, воља за отпором је сломљена. Јапан је капитулирао. Зар није тај исти психоисторијски шок, таложен у генима заједно са зрачењем, онај који наводи Јапанце да мисле да су Руси бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки?

Стратешки разлог за ту демонстрацију разорне моћи термонуклеарног оружја био је да се свет убеди да су Американци оличење апсолутне планетарне моћи. Сада, са преосталом хегемонијом поцепаног оклопа Ујка Сема, која такође омета нормално функционисање мултиполарног света, Русија мора бити „натерана да поштује саму себе“, с правом самоуверено узимајући у своју орбиту један од четири пола – кинески, руски, амерички, индијски.

Уместо бешчашћа и прогона – част и поштовање. Можда не до таквог знака поштовања као што је Черчилов „став мирно“ при Стаљиновом уласку, али да би се вратио правилан, прикладан став према руској власти као равноправној главним геополитичким актерима.

Црвене линије

Русија може стећи безбедност само ескалацијом опасности. Да, игра с ватром. Али у тренутним околностима више силе, избегавање употребе стратешког решења са минималним крвопролићем већ је издаја руских националних интереса. Руска Федерација ће морати да направи снажан скок из фазе спорог спољашњег растрзања (интензивно скривени рат, са логиком хибридног и стратешког исцрпљивања) ка ограниченом нуклеарном одвраћању (овде је умесно: боље икад него никад).

За оне споромислеће и вечно кукавички-ремизерске, понављам: постоје фактички услови за употребу тактичког нуклеарног оружја. Тренутно су испуњена најмање три од четири услова наведена у важећем Указу председника Русије бр. 355 „О основама државне политике Руске Федерације у области нуклеарног одвраћања“ од другог јуна 2020. године:

1) Агресија против Русије употребом конвенционалног оружја која угрожава постојање државе. То укључује систематско уништавање инфраструктуре, рафинерија нафте, критичних енергетских објеката, као и ударе на симболичке центре моћи – укључујући и напад дроном на Кремљ.

2) Дејство на критичне државне објекте, које ремети функционисање система управљања и поткопава способност стратешког реаговања. Удари на радарске станице за упозоравање на ракетни напад у Оренбуршкој области, које су напале украјинске беспилотне летелице, спадају у ову дефиницију.

3) Присуство потврђене претње од савеза непријатељских држава (НАТО), које активно учествују у координацији и подржавању напада на руску територију. Запад врши извиђање, одређивање циљева и пружа директну логистичку подршку украјинским оружаним снагама. Ово је посредничко учешће у ратним операцијама.

Дакле, формални критеријуми су одавно реализовани. Фактички рат против Русије води се рукама НАТО-а. Подршка, финансирање, циљање, војна команда – све је то претворило украјински театар војних операција у прокси-хибридни сукоб Запада против Русије. Оклевање са нуклеарним одговором могло би се схватити као губитак одлучности и способности стратешке одбране.

4) Шта кочи – и зашто је ово стратешка грешка. Формални разлози су довољни за „удар“, али Русија се уздржава – углавном из унутрашњих разлога. Прво – корумпиране „елите“ са капиталом у иностранству. Страх од реакције Запада, укључујући претњу узвратних санкција, па све до отимања личног новца, „стеченог мукотрпним радом“ (провоцирали су Кремљ реприватизацијом – па и сад је исто: уместо Народне власти у друштву је учвршћена „филозофија неједнакости“).

Не плаше се никакве дипломатске изолације, већ потенцијалног војног одговора – краја њихових феуда-империја, као прерасподела имовине. Застрашујуће је огромно одсуство јединства унутар руске елите, у којој и даље постоје снаге које размишљају у категоријама 1990-их и интеграције у западни свет. Штавише, веома је узнемирујућа неизвесност у вези са савезницима: Кина, Индија и друге „ватрене присталице“ и даље показују опрез и чекају (готово као што су Англосаксонци споро отварали Други фронт), да виде у ком ће се правцу ситуација окренути.

Мете удара

Ова уздржаност чини Русију слабом у очима њеног противника. Слабост изазива даљи притисак. У одсуству страха од руског одговора, Запад себи дозвољава да предузима све одлучније кораке (еквилибристика спретности ентузијаста да „помогну Зељи“ – све до саме ивице „сиве зоне“ конфронтације) – лицемерна мотивација за градацију повећања моћи доставе оружја дугог домета, удари на пограничне регионе, покушаји стварања унутрашње дестабилизације, напади на објекте од државног и војног значаја дубоко иза линије фронта.

Како је наведено у званичном документу Пентагона: „Одвраћање не функционише осим ако непријатељ не верује да имате вољу да употребите силу“ (Nuclear Posture Review, 2022). Ово је била логика доношења одлука ЦИА-е од 1970-их: „Никаква нуклеарна стратегија не функционише ако непријатељ не верује да ћете је заиста употребити.“ Дакле, даље одлагање не смањује, већ повећава ризик од великог рата, јер непријатељ осећа некажњивост и настоји да пробије преостале ограничавајуће контуре. Због тога Карагановљева ударно-офанзивна стратегија мора бити примењена сада.

У одсуству страха од руског одговора, Запад себи дозвољава да предузима све одлучније кораке

Карагановљева доктрина – то није опција. То је инструкција. Русија не мора да чека глобалну размену удара да би дејствовала. Као што је један од водећих ЦИА стручњака написао 1980-их: „Ниједна нуклеарна стратегија не функционише уколико непријатељ не верује да је заиста користите.“ Карагановљева доктрина је метод за враћање вере у руску одлучност и мора се спровести на контролисан, умерен начин у наредним месецима, пре него што се нађемо у позицији стратешког заостајања.

Док врховни званичници мозгају о „Карагановљевој загонетки“, војни стручњаци процењују где и колико „Сармата“ („Сатана-2“), „Посејдона“, „Циркона“, „Орешњика“ и других треба послати. Као приоритетни циљ наведена је британска војна база Ферфорд у Глостерширу. Тамо су стационирани стратешки извиђачки авиони САД и СНА, као и привремено – бомбардери Б-52.

Британска поморска база у Портсмуту се такође сматра симболичним објектом за „обезглављујуће упозорење“. Разлог је учешће Британије у планирању операција са ракетама дугог домета „Сторм Шедоу“ и у координацији обавештајних података за украјинске оружане снаге. Напомиње се да би „удар малим пројектилом код обале Велике Британије“ (без уласка у ваздушни простор) могао имати „максималан ефекат уз минималну правну ескалацију“. Ово се разматра као облик „нуклеарне демонстрације из ваздуха или мора“.

У експертизи се такође наводи Данска као логистички и производни центар за морске дронове који се испоручују Украјини преко црноморских лука, укључујући Одесу. Обавештајни подаци потврђују да су бродови под данском заставом укључени у транспорт компоненти. Као потенцијална мера – заглушујућа детонација подводног нуклеарног оружја у Северном мору са стварањем електромагнетног или хидроударног ефекта, што не доводи до жртава, али показује одлучност.

Мете би могле бити и остале западноевропске земље укључене у украјински сукоб: Пољска: активно транспортно средиште и средиште обуке за украјинске оружане снаге, посебно место Жешов. Стручњаци га називају „НАТО-овим нервом“ у логистици за Украјину. Удар на ову инфраструктуру је први на листи у случају ескалације. Румунија: користи се за трансфер беспилотних летелица и високопрецизног оружја. Такође обратити пажњу на базу Девесел са елементима америчког система противракетне одбране.

Немачка: снабдева украјинске оружане снаге оклопним возилима и домаћин је кључних аналитичких, комуникационих и обавештајних НАТО чворишта, укључујући Рамштајн. Француска: мање активна, али снабдева SCALP ракетама и обавештајним подацима путем агентурних канала. Могући симболички објекат: полигон за обуку Бискарос.

Руска логика нуклеарног одвраћања у текућој интензивној конфронтацији вероватно неће циљати престонице, већ се фокусира на демонстративна дејства по објектима који су укључени у директну војну и обавештајну подршку украјинских оружаних снага. Британија је симбол координатора, Пољска и Румунија су канали испоруке, Данска је технолошка логистика. У случају одбијања непријатеља да озбиљно схвати претњу, стручни консензус (у затвореним структурама) указује да је удар малим пројектилима близу стратешког објекта НАТО-а (али ван његове територије), најближи корак ка обнављању страха и поштовања према стратешком потенцијалу Русије.

Карагановљева доктрина

Иако губици од прокси-хибридног рата превазилазе „прихватљиве“ и приметно се топи ресурсна база суверенитета, Оружане снаге РФ чекају наређење за ограничени нуклеарни удар. Политичка и психолошка инерција ставља клипове у точкове ове потребе армије. Већ сада неефективност одвраћања није задовољавајућа. А пошто се Запад не плаши нуклеарног одговора Руске Федерације, то значи да је одвраћање нарушено, и према стратешкој логици, требало би га обновити кроз ограничени демонстративни чин.

Руска Федерација има више од 2.000 малих тактичких пуњења (подаци SIPRI и CSIS). Постоји развијен систем употребе – укључујући авио-бомбе, ракете Искандер, артиљерију. Постоји и идеолошко оправдање: теза о „рату за опстанак руске цивилизације“ је потврђена; рат већ има онтолошки и есхатолошки карактер, што значи да постоји разлог. Крило јастреба, заједно са Карагановим, захтева одлучност, а многи на врху се плаше да буду одговорни за „први“ нуклеарни корак.

Зато се спекулише страхом од губитка „азијског прозора“ у случају употребе нуклеарног оружја. Зато Русија изгледа слабо јер се не усуђује да делује. „Ако се нуклеарно оружје не употреби када за то постоје сви разлози, непријатељ закључује: слаби сте, блефирате, вас је могуће притискати“, – ово је цитат из приручника Националног универзитета одбране САД (НДУ), курс „Основе стратешког одвраћања“, 2019. године. „Ћутање нуклеарне силе која је подвргнута ударима на своју престоницу не изгледа као уздржаност, већ као стратешка капитулација у очима трећих земаља“ (С. Караганов, јул 2023, Росијскаја газета).

Наравно, у свом тврдоглавом избегавању нуклеарног удара, може се позивати на чињеницу да масовна свест постсовјетског просечног грађанина још увек није спремна на жртву, чак ни под заставом националног препорода. Стога, најпре нуклеарна мобилизација духа, а затим нуклеарно дугме.

Бојно поље је показатељ избора примене једне или друге победничке стратегије. И оно захтева Карагановљев „нуклеарни стратегемизам“. А психолошка граница руског народа, деценијама разјарена странцима, ићи ће у корак са борбеним браниоцима Отаџбине. „Хоће ли моја истина ускоро постати истина народа?“, уздахнуо је песник поводом удаљености између њега и народа, не својом кривицом.

Караганов размишља као империјални стратег. Он је стратешки идеолог који је израстао из синтезе школе МГИМО и реалистичке традиције Кисинџер-Бжежинског (али преосмишљене у контексту пост-Запада); старе совјетске стратешке школе одбрамбене политике (у духу Андропова, а не Горбачова); дубоке везе са „империјалним нервом“ историје: Петар I, Столипин, Стаљин – не као репресије, већ као субјектно-активни модел.

Мете за удар би могле бити и западноевропске земље укључене у украјински сукоб

Као своје интелектуалне родитеље.Караганов може да наведе Макиндера, Кисинџера и… Ивана Иљина Али ако Кисинџер има равнотежу, Караганов има – казну. За њега је Запад исцрпљен и више нема потребе са њим преговарати. Њему се мора предочити чињеница: „Нестаћете ако се не повучете.“

Главна идеја његове „нуклеарне доктрине 2.0“ није да се одмах притисне дугме, него изградња онтолошке зоне страха која тера непријатеља да дрхти и попушта. То је нови „јапански модел“ – не Нагасаки, већ претња Хирошиме 2.0. „Запад мора да верује да смо спремни да то урадимо. Тада ће он први пут за 500 година почети да се повлачи“, не сумња Караганов (2023). Пограничне државе нису савезници, већ платформе за ширење страха. Балтичке земље, Пољска, Чешка, чак и Финска нису суверени играчи, већ инфраструктура Запада. Карагановљев сценарио захтева „нуклеарни сигнал“  управо за њих, а не за Вашингтон. Циљ: не убити, већ уплашити. Енглеска је сидро зла. „Без уништења острва, мир је немогућ.“

Оклевање је смрт

Караганов често није у сагласју са реториком Кремља. Његова изјава о „неопходности наношења нуклеарног удара“, дата у контексту опрезних операција СВО, доживљена је као „брундање“, тј. кршење системског тонуса. Не у смислу увреде, већ у смислу неовлашћене егзистенцијалне експлозије.

И тако, систем руске власти данас није цезаризам у римском смислу, већ прагматични бирократски суверенизам са балансом снага безбедности, олигархије и патриотског мобилизационог језгра. Караганов апелује на метафизику. Кремљ апелује на контролабилност. Караганов говори над-истину, за коју већина елите још није спремна. Његове речи звуче као егзистенцијални ултиматум – не само Западу, већ и руском систему, у коме је и сам некада био дворјанин. Караганов је трибун великог расплета. Он је будилник за успавану елиту. Његова снага је у јасноћи и одлучности.

Његова (или власти?!) извесна слабост је у нескладу са тактичком инерцијом власти. Ако не дође тренутак кад ће га послушати, онда ће се његове идеје самореализовати, али већ не по сценарију, него силом судбине. Русија не може живети по обрасцима туђе логике. То је њена трагедија и њена мисија.

Карагановљева доктрина у практичном смислу може се свести на 18 фаза контролисане ескалације нуклеарног одвраћања и употребе. Стратешки ултиматум. Употреба пројектила на удаљеним прилазима (Гренланд, Атлантик). Последњи упозоравајући удар по неосвојеном региону. Нуклеарни ултиматум: „Следеће – Берлин, Брисел или Лондон.“ Ове фазе нису блеф, већ инструмент стратешког оживљавања одвраћања, које је у очима Запада већ уништено сопственом некажњивошћу.

А зашто да не?! Јер, САД су спремне да употребе нуклеарно оружје чак и као одговор на ненуклеарни напад, ако га сматрају „стратешким“. Видимо двоструке стандарде када се Русији ускраћује аналогно право. Из Доктрине нуклеарног одвраћања САД ((Nuclear Posture Review, 2022): „Сједињене Државе би размотриле употребу нуклеарног оружја као одговор на значајне стратешке ненуклеарне нападе на своју домовину, снаге или команду и контролу.“

Ни Кина никада није формално искључила превентивни удар, упркос својој декларисаној политици „без првог удара“. Из Стратегије НР Кине, Комитета за националну одбрану Државног савета (2020): „Кина одржава стратешку нуклеарну двосмисленост, али задржава право на одмазду ако су угрожени њен национални суверенитет и територијални интегритет.“

Караганов је у праву – равно је смрти да оклевају они који су осуђени на уздржавање. У свом програмском тексту за 2023. годину, написао је: „Крећемо се ка тренутку истине, када упозорење не сме бити речима, већ делима. У супротном, Русија ће бити згњечена, а свет ће склизнути у варварство западне хегемоније.“ То није само филозофија – то је стратешки изазов елити: бити или не бити.

Јевгениј Александрович Вертлиб/др Јуџин А. Вертлиб је члан Савеза писаца и новинара Русије, академик Руске академије природних наука, председник Међународног института за стратешке процене и управљање конфликтима (Француска)

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: ruskline.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Alexander Zemlianichenko / AP file