Јевдокија Шереметјева: ТУГУ ДОНБАСА ВИДЕТИ СВОЈИМ ОЧИМА

Јевдокија Шереметјева

Звао је стари пријатељ. Дуго пре почетка СВО-а посвађали смо се око идеолошких питања и нисмо комуницирали много година. Обична прича: поделили су се ставови по питању Донбаса и Мајдана.

После дуге паузе, изненада се јавио у пролеће 2024. Желим, каже, да одем на одмор ТАМО и да радим. Реци ми коме да се обратим.
Ствар је у томе што је он лекар, кардиолог. Била сам изненађена, али сам му дала контакте. Поштен је и искрен, нисам сумњала у њега као пристојног човека.

И ево, скоро годину дана касније, поново се јавио. Разговор је испао збуњен и чудан. Неспретност је учинила његове фразе незграпним, а ја сам све више ћутала – нисам знала шта да одговорим.

Најпре је на линији настала тишина, а онда тихо: „Била си у праву. Како си била у праву! Све ове године.“

Испоставило се да сада повремено одлази ТАМО. Узима слободне дане. Плус, вуче камион пун хуманитарне помоћи. За баке.
„Видео сам их. Оне о којима си писала.“

Наравно, не конкретне старце којима већ дуги низ година пружамо помоћ. Ми смо ишли у ЛДНР. Он сад углавном обилази територије које су ослобођене у лето 2022. Северодоњецк, Рубежноје, Лисичанск. Некад су биле под Украјином. Ове баке, без струје и гаса. У страшним условима, болесне, усамљене, понекад напуштене од сопствене деце. Како су њихови пуцали на њих кад су се повлачили. Кад кажем „њихови“, говорим о Оружаним снагама Украјине.
Од мештана сам много пута чула да су украјинске оружане снаге, кад би се повлачиле из села, тукле по својима и отворено говорили становницима: „Оставићемо за собом спаљену земљу“, „Ви сте наш живи штит“, „Ма не требате ви никоме“. Погађали су обичне стамбене зграде. Инфраструктурне објекте, да живот људи буде неподношљив. Лишавајући их воде, гаса и струје. Понекад из злобе и огорчености. У Мариупољу, у Золотом, Тошковки, Карбониту, Рубежном – чула сам сличне ствари од мештана на многим местима. Људи су затварани у подруме, истеривани из станова и претварани у стрељачке мете.

Па о томе сам писала“, кажем.

Тишина. Затим тихо:
„Видиш, једно је читати, а друго чути од самих људи. И видети то својим очима.“
Сви смо се суочили са огромном идеолошком поделом. Прво 2014. године, али је до раскола углавном дошло 2022. Са почетком специјалне операције.
Деца су престала да комуницирају са родитељима, браћа са сестрама. Мужеви са женама – чак је и тога било. Сви имамо пријатеље са различитим погледима, са којима одједном… – то неразумевање. И питање у вечност: „Како је то могуће, зашто?“ Глувоћа и неспремност да се чује.
Била сам сигурна да кад неко заузме одређену позицију, никад је неће променити. Нема сврхе било шта говорити или објашњавати. С месом и крвљу отргла сам своје најмилије. Затворила страницу.

Читав разговор са пријатељем тихо сам преплакала.
Године рата искрснуле су ми пред очима. Кад већина мојих није била заинтересована за оно што пишем, покушавајући да пренесем оно што се дешава у Донбасу. О гранатирању и злостављању људи.

Колико страшних прича још нико није чуо?
Колико их је умрло због нелечења или недостатка лекова? И то су последице рата. Статистика ратних жртава не укључује дијабетичаре који су ослепели или изгубили удове јер нису могли да убризгају неопходни инсулин. Нигде га није било. Нестао, а апотеке нису радиле. Ништа није радило. Имамо штићеницу, девојку по имену Викторија, која је ослепела. А то се догодило зато што је убризгавала инсулин који јој није одговарао. Није било друге доступне опције. Њен брат, такође дијабетичар, преминуо је од туберкулозе у рано пролеће 2015. године, мање од шест месеци након активних борбених дејстава. Током свих бомбардовања лета и јесени 2014. крио се у влажном подруму.
Људи су ризиковали своје животе да би изашли на своје сеоске парцеле да ископају поврће које су некад посадили, јер је хране понестало. Једног од тих дана у августу 2014. граната је пала у близини Луганска и комад гелера је распарао Ањин стомак. Њеном осмогодишњем сину Саши испала је изнутрица. Девојка је све време остала при свести. А дечак је само вриснуо: „Упомоћ, маму су убили!“ Допузали су до повртњака, недалеко од украјинских положаја. Издржали су до самог краја, док није остало ништа за јело. Није умрла, али је неколико година патила од јаких болова.
Тада, у лето 2014. некако су је зашили у луганској болници где није било ни светла ни воде. Град је био затворен и подвргнут сталном бомбардовању украјинских оружаних снага. Две године касније, Ања је умрла. Дечак је остао да живи код своје остареле баке, која је од тада доживела неколико срчаних удара.

Колико је наших пацијената са раком у раној фази било принуђено да се крије у подрумима уместо да се лечи? Колико је након тога било срчаних и можданих удара? И колико се болести нагло погоршало од почетка непријатељстава? Валентина Матвејевна, становница Сокологоровке у близини Первомајска, почела је да има проблема са зглобовима након више од шест месеци непрекидног гранатирања 2014–2015. Касније је дијагностикован реуматоидни артритис. Онда је почела псоријаза. Сви ови процеси су почели скоро одмах након масовног гранатирања. Како кажу доктори, „на нервној бази“.

Нису сви спремни да оду на одмор у ратну зону уместо на море. Очигледно, нису сви спремни да чују друге информације које се разликују од уобичајене слике света.

Али овде је важно следеће: промене се дешавају у главама људи. Полако и сигурно све више људи покушава да схвати шта се дешава. Покушава да чује и чак разуме шта су заправо доживели Саша, Ања, Вика, Валентина Матвејевна и многи други.
Рат ће пре или касније завршити. А ови спаљени мостови мораће да се обнављају.
Правди нису потребни адвокати, потребно је време. Зато, нажалост, не успевају сви да је доживе.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)