Пре отприлике месец дана, један мој познаник, лекар са прве линије фронта, послао ми је кратку причу свог ратног друга. Момка из Краснојарска са позивним знаком „Траса“. „Погледај, чини ми се добро је написано.“ Погледаћу, кажем. Наравно да ћу погледати.
Одложила сам причу у велику фиоку бескрајних обавеза. Има доста времена. Наравно да ћу стићи.
Јуче смо моји пријатељи и ја роштиљали. Било је бучно и забавно. Лето је увек забавно. Оголиш ноге и радујеш се бескрајној топлини, које је тако мало у нашим крајевима. Усред веселих здравица и дима са роштиља запиштао је телефон. Порука од Хакаса. Од доктора који ми је послао причу свог пријатеља. Његовој јединици помажемо или опремом за електронско ратовање, или медицинским ранчевима за лекаре, или теренским возилима за евакуацију рањеника. Понекад се дописујемо. Он је добровољац, сам је отишао да служи. Један од оних који оперишу у малим земуницама ако нема времена за транспорт рањеника до најближе болнице. Један од оних који извлаче рањенике из ровова, који им на лицу места утежу удове и враћају их са онога света. На самој ивици, у самом паклу. Од њих зависи да ли ће борац преживети или не.
Одложила сам поруку. Није то прича која захтева труд. Само гласовна порука. Наравно да ћу је прочитати. Али мало касније. Кад сам је коначно отворила, чула сам: „Имамо губитке, погинулог… Момак који је писао приче, сећаш се? Извини што те оптерећујем својим проблемима. Осећам се лоше.“
Време је стало. Можеш само да обухватиш главу рукама, са једном мишљу. Неподношљиво. За месец дана ја нисам могла да нађем десет минута да бих прочитала… Зато што… зато што је врућина, лето и живот у пуном јеку.
„Видео сам га. Живог места нема…” – настављам да слушам гласовну поруку.
Истина је: док се ми забављамо на пикницима и бирамо време за читање порука на Телеграму, негде, не тако далеко, постоји други живот. Реални. Тамо нема ни будућности ни прошлости. Постоји само – сад. Тренуци протегнути у вечност.
У тим тренуцима гину људи попут Трасе. Он је евакуисао рањенике. Спасавао их. Под ударима дронова вукао је рањенике, извлачио тела из подручја под ватром. Сваки дан је ризиковао живот да друге спаси из огња. Да нечије жене и деца опет виде своје најмилије. И ево, нестао је и он сам, који је спасавао друге.
Ово је из те приче.
„Узео сам мачка из разореног дома. До моје земунице има пола километра. Док сам ходао почело је гранатирање. Потрчао сам, а мачак ме је одмах зграбио. Срце му је куцало тако брзо! Утрчао сам у разбијену школу, сео и покрио животињу собом. Први удар се десио у оближњој улици, око 80 метара од мене.
Схвативши да имам око минут, потрчао сам – мачак ме је гребао, отимао се, а ја сам трчао.
Други удар гранате био је само мало даље од скретања до моје земунице, 40 метара од мене. Кад сам је чуо, присео сам. Мачак није престајао да се отима, а ја сам му говорио да ће све бити у реду и он се смирио. Сео сам и поново пригрлио мачка. Од гелера ме спасила штала, чуо сам како се заривају у дрво.
Изгубио сам дах разговарајући с мачком, али сам схватио да имам минут – и појурио сам. Није ми остало много, буквално 200 метара.
Мачак је гребао и врискао, схватио сам да ме је нацртала `дрон-птичица`, а мачак предосећа смрт. Дуж мог пута је низ ровова, и ја сам трчао док нисам чуо лет – и одмах сам скочио у ров.
Трећи удар је дошао 15-ак метара иза мене, лежао сам, покривајући мачка. Чинило се да му је срце препукло, говорио сам му да смо већ код куће. По уобичајеној тактици, на мету се испаљују три гранате, ретко пет, али још увек не разумем зашто су почели да раде на једној мети.
Чим су гелери прошли, појурио сам даље. Моја земуница се налази у јарузи, сакривена у жбуњу – веома тешка мета.
Одмах сам спустио мачка, момци су му дали паштету и воду. Брзо је попио и појео. Једва сам дошао до даха, али је онда тај сероња искочио и побегао. Гад је просто збрисао, а ја сам ризиковао, носећи га у наручју. Надао сам се да ћу га видети ујутру, али авај.“
Нема више Трасе. Имао је само 24 године. Господе, цео живот је био пред њим. Бавио се спортом. Није пушио нити злоупотребљавао алкохол. Одликован медаљом „За храброст“ за спасавање рањених. Звао се Семјон Потољанов. То је он на фотографији. Лепотан, зар не?
Сви који су сад тамо – ту су у тренутку кад се све одлучује у магновењу. Ти одбројаваш секунде да би успео да стигнеш до спасоносног рова, носећи под пазухом мачка. За то време ми смо недељама одлагали оно мало што смо могли да урадимо за њих. Стид, бол – ово нису сасвим тачне речи којима се могу описати емоције.
Ми неподношљиво мало знамо о томе шта се заправо дешава на првој линији фронта. За већину, рат је серија која се гледа преко екрана, где хероји у парадним униформама причају о својим поступцима. Многи једноставно не желе да зароне у ова црева и у крв. То боли, тешко је. Хајде да то одложимо за неколико недеља, имаћемо времена. Има доста времена.
Али истина је да нема времена. Војницима смо стално потребни. Без позадине нема ни фронта.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)