Јевдокија Шереметјева: МИ СМО ЛОШИ. ВЕОМА ЛОШИ. БОЈТЕ СЕ

Наши противници – посебно са почетком Специјалне војне операције – „бомбардују“ нас са позиција моралне супериорности. Као – ако чак и ваша остарела бака, која се довољно нагледала Кисељева и Соловјева, подржава Специјалну операцију, она је олош, и њу ништа не може оправдати.

Дневни ред у информативном простору одавно је заузео исправни „обласни комитет“, који тачно зна који су старци вредни њиховог одобрења. Изнуђене колумне покајања и стида у летонским новинама, пријеми и конференције за оне који желе да буду у служби…

Ми, „лоши“, нашли смо се у позицији да се правдамо. Али шта је са осам година бомбардовања Луганска и Доњецка? Шта се десило 2. маја у Одеси? А шта је са самим САД? А Југославија? А Сирија? Ирак, на крају крајева? Нико то није осудио, зар није тако? Да ли је њима све дозвољено?

Наш брат има много аргумената у рукаву – али је то споредно. И сама сам написала више десетина текстова о томе какви су они лицемери. Колективни Запад са његовим „овде видим, а овде је слепа зона“ и двоструким моралом. Либерали који само папагајски понављају своју агенду, грчевито покушавајући да покажу свима око себе да су они љубазни и да не желе рат. Јер је то лоше, а они су добри.
Ми бесконачно играмо на њиховом терену, где они постављају правила, лепе етикете нашим, па чак и сопственим рођацима, или их се одричу и издају. А ми само одговарамо. Они су испред, а ми их сустижемо. Принуђени смо да губимо, јер играмо по туђим правилима, гдје нас и нема.

Мој тим и ја дуги низ година помажемо људима у ратној зони. Породицама са много деце, инвалидима и старим људима који живе у ЛДНР, посебно у „сивим“ зонама. Многи старији којима смо помогли називали су себе баш тако – „старим сепаратистима“. Са ужасом су говорили о првим експлозијама 2014. године, кад нико није очекивао и није могао да верује да је то уопште могуће. Како су седели са јастуцима на глави на вратима или у купатилу – надајући се да ће избећи повреде у случају експлозије. Једна бака је испричала како је више од недељу дана живела у стану са лешом свог мужа у Первомајску. Био је смртоносно посечен гелерима. Није имала снаге да се спусти у подрум, гранате су толико ударале да тело није било могуће извадити. Затим је сахрањен поред улаза и само неколико месеци касније поново сахрањен на гробљу. Више од недељу дана се будила и живела, а поред ње, на прозору, лежао је њен муж, са којим је провела цео живот. На прозору – јер се ту више не боји. Живи људи тамо крај прозора одавно не леже.

Још један старији човек испричао је како је изашао на капију, а истог тренутка у његову кућу је улетела граната. Тада је стајао држећи отворену капију. Жена је погинула под рушевинама, а син је разнесен по целом локалитету. Обилазио је башту и показивао где је нога, а где тело. У једној секунди, свет се срушио.
Очигледно – лоши стари људи. Јер су са почетком СВО-а имали наду да ће се овај пакао, који је свих ових година трајао различитим интензитетом, завршити. Свих ових година људи су заспивали и заспивају са „кофером узбуне“ поред кревета – документима и свим потребним. Забележене су стотине личних прича о ударима на стамбене зграде, школе, старачке домове… У Доњецку, Горловки, Первомајску. Упорно, дуги низ година трајао је геноцид над становницима Донбаса.

Ништа тој баби из Первомајска неће вратити њеног мужа, а мушкарцу жену и сина. Али људи у белим мантилима годинама причају о таквим људима, знате ли како? „Сами су криви.“ Прочитала сам на свом блогу испод сличних прича овакве коментаре хиљадама пута. И не, уопште их није срамота. Зато што лоше момке не треба жалити.
Ми стално покушавамо да Западу, суграђанима и целом свету објаснимо зашто. Зашто се усуђујемо да проговоримо. Објашњавамо због чега нисмо тражили дозволу за посредовање. Притом – за своје, јер су тамо, у Донбасу, наши. Укључујемо се у низ бескрајних објашњења. Ја наводим десетине и десетине сличних прича које сам чула од тамошњих људи. Али ми још увек само сустижемо. Само играмо на њиховом терену, где они одлучују да ли смо „сами криви“ или достојни сажаљења.

Међу онима којима смо помогли није било само убеђених „сепара“, већ и потпуно аполитичних људи. Којима је свеједно. А парадокс је у томе да свака бака може завршити са лешом свог мужа у стану. И никаква „доброта“ неће помоћи њеном мужу да избегне смрт у таласу експлозија. А моралне оцене су празне. Оне су форма. Шкољка која нема садржај.
А ми, ми смо до врха испуњени садржајем, али не знамо како да га претворимо у форму. И годину дана касније, тачније већ девет година – време је да застанемо пред њиховом зјапећом празнином. Време је да изградимо своју форму и престанемо да играмо на њиховом терену.
Доста је правдања. Бескорисно је – тако ћемо изгубити без обзира на све. Зато, кад ме пријатељи из Европе и Америке питају нешто о нуклеарном рату и Украјини, ја одговарам: Да, ми смо лоши. Веома лоши. Бојте се нас.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)