ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ: МОЖЕ ЛИ ФРАНЦУСКА ДА ПРЕЖИВИ МАКРОНА?
Фото: standard.rs
Либерална демократија и бриселска администрација не могу да помогну Француској, јер, да су могли, учинили би то до сада
Француска је изабрала. Емануел Макрон, млади кандидат званичног естаблишмента водиће ову велику европску земљу у наредних пет година. Страх од неизвесности коју би донео нови политички курс десничарског кандидата Марин ле Пен очигледно је код већине бирача надјачао просто логичко размишљање да политичар који не нуди ништа ново не може ни да донесе, Француској преко потребне, промене. Макрон ће можда покушати да побољша стање у посрнулој француској економији, али, с обзиром на чињеницу да је и сам две године био на месту министра тог ресора и да ништа посебно није урадио, питање је да ли ће и колико успети у томе као председник. Што се тиче других горућих питања у Француској, Макрон ништа није ни обећао, а свакако својом пробриселском и провашингтонском политиком неће бити у стању ништа ни да промени.
Највећа земља Западне Европе и ЕУ наставиће да живи у сталном страху од терористичких напада, који ће, нажалост, по свим расположивим показатељима, бити све учесталији и све бруталнији. Французи ће и даље, као и деценијама до сада, немо посматрати како се четврти углавном насељене муслиманима, односно такозване no-go зоне, све више шире по Паризу и осталим великим градовима, претећи да мало по мало почну да конституишу шеријатске већине у француским урбаним центрима. Без обзира на победу Макрона и негативне последице које ће из ње произићи по француско друштво и државу, ови избори су били историјски у сваком смислу те речи, и они показују тренд чије ћемо резултате и консеквенце тек моћи да посматрамо и схватимо у годинама које долазе.
ШТА НАМ ПОКАЗУЈУ ФРАНЦУСКИ ИЗБОРИ?
Иако на први поглед изгледа као да се у Француској ништа није променило, истина је ипак нешто слојевитија. Националисти, односно њихов кандидат Марин ле Пен, нису добили власт, али је резултат који је она остварила, односно 34 процената гласова, најбољи резулат десничара у новијој француској историји. Не треба заборавити ни то да су се против Марин ле Пен ујединили готово сви поражени кандидати из првог круга (осим Николе Дипон-Енјана), огромна већина француских и европских медија, бројне јавне личности и, наравно, бриселска админитрација, за коју би победа деснице у Француској вероватно представљала ударац од којег би се тешко опоравила. Томе треба додати и непознат милионски број француских грађана пореклом из Азије и Африке, који свакако највећим делом нису гласачи деснице. Када се у обзир узме огромна и добро уходана машинерија, која већ деценијама влада не само Француском већ читавом Европом и западним светом, може се разумети колико је велики резултат који је Ле Пенова постигла и колико је заправо либерално-демократска глобалистичка политичка елита у Француској и Европи на силазној путањи. Статистика је егзактна и неумољива, а управо статистика говори о томе колики пут су француски националисти прошли у протеклом периоду, где се налазе сада и какве су пројекције њиховог раста у будућности.
