Јелена Панина је политичар, професор, доктор економских наука, посланик Јединстве Русије у пет сазива државне Думе, директор Института међународних, политичких и економских стратегија РУССТРАТ
Последњих дана се око мобилизације развила оштра дискусија у медијском и политичком простору. Притом једни позивају да се покрене мобилизација становништва, док други говоре о економској мобилизацији. Власт је категорично против мобилизације као такве. Прокушаћу да понудим своје виђење мобилизације у Русији у садашњој историјској фази.
Одступање Оружаних снага Руске Федерације на харковском правцу и повлачење трупа на границе у близини Херсонске и Белгородске области у септембарској фази кампање (на територији бивше Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике[1]) у руским медијима се политички коректно назива „оперативном кризом,“ јер информативни рат захтева од новинара да избалансирају позитивне и негативне слике, али тако што ће претегнути позитивне. Чињеница је да су 11. септембра руске јединице потпуно напустиле Харковску област. Од места дислокације ВСУ (украјинска војска) до границе Харковске с Белгородском облашћу неких је 15 до 20 километара, а фронта више нема, као и пре почетка СВО.
После тродневног ћутања Министарство одбране РФ дало је саопштење да је дошло до „прегруписавања“ руских јединица, које су пребачене у Донбас ради реализације циљева СВО.
Међутим, ако је задатак медија да умире јавност када се изненада појави криза у руковођењу, аналитичари морају ствари назвати правим именом. Међу професионалцима је искључиво прихватљиво да се служе истином. А истина захтева трагање за кореном сваког проблема.
Ситуација на бојишту (на територији Украјине) је, дакле, за шест месеци ратних дејстава открила читав низ криза, које су повезане као матројшке[2]. До сада се свака од њих посебно анализирала, без повезивања и без утврђивања узрочника међу њима. Суочавамо се са интерференцијом[3] кризних таласа, који се не само међусобно прожимају, већ један другог убрзавају стварајући ефекат резонанце. Управо такву резонанцу руски државни поредак можда неће издржати. Какве су то кризе?
1. Криза идеологије. Пре почетка СВО у Русији није било хомогенизујуће државне идеологије, а у друштву опстаје раскол по основу идеолошких позиција. Осим тога, вишегодишње разговоре о неопходности постојања идеологије власт потпуно игнорише, настојећи да гради консензус елита.
2. Криза циљева СВО. Они су били тако магловито означени да је талас интерпретација, изазван политичким колебањима током првих неуспеха СВО, произвео најпре недоумице, потом разочарења, а онда и озлојеђеност у друштву. Започело се с покушајима најпре крајње неодређеног тумачења циљева (СВО), потом смањивањем њиховог броја (тако је Лукашенко денацификацију назвао философијом, што се схватало као сигнал који је Москва послала Западу преко посредника) и најзад су их потпуно уклонили из медијског програма.
3. Криза друштвеног договора елите и друштва. Међу њима је постао видљив раскол по кључним светоназорским питањима, што долази до изражаја у садашњој агенди конфликта са Западом и СВО. Започела је фаза прегруписавања снага: у друштву и елити консолидују се присталице партије рата и присталице партије мира, формирају се нове вертикалне карике у спољним мрежноцентричним комуникационим структурама. Центар се убрзано сужава, а друштво се радикализује.
4. Криза друштва. Друштво се показало подељеним када је у питању конфлит са Западом и конфликт у Украјини. Социјални конфликт је оставио трага у породицама, производним и научним колективима, црквеним парохијама.
5. Криза у елитама. Елите су се показале подељеним у односу на проблеме спољне и унутрашње политике Русије.
6.Криза поверења. Колебања државних структура, покушаји избегавања отвореног дефинисања позиције, демагогија чиновника, њихова тежња да говоре максимално неодређено, у комбинацији са покушајима, који су започети већ први дан након почетка СВО, да се воде преговори с Кијевом. На основу тога јавност је закључила да СВО (посебно у првој фебруарској фази) није озбиљна, већ да је само параван за преговоре, односно покушај елита да истргују боље услове за нови споразум.
7. Криза компетентности. Одмах је почео да се јавља низ неуспеха у информативном праћењу СВО, грешке војног командовања у низу операција, показао се недостатак потребног броја искусних команданата свих рангова чак и у условима учешћа у СВО ограниченог броја војника, недостатак тенковских посада, штабних официра, архаични систем командовања јединицама. И најважније – противљење дела вишег командног састава захтевима за измену правила службе и упутстава у правцу преношења што већег броја овлашћења на ниже командне нивое, како би се скратило време доношења одлуке.
8. Криза руковођења. Она се огледа не само у неадекватним одлукама, већ и у конфликту присталиица „партије мира“ и „партије рата“ у управљачкој структури. Протурање разних идеолошких агенди у медије, просветне установе, привреду и у органе власти, доминација различитих симбола. Неспособност виших нивоа власти да консолидују средње нивое. Видимо како уместо борбе за извршење већ донетих одлука постаје све очигледнија тежња да се избегне конфликт.
9. Економска криза. Она има структурни карактер и превазилази се настојањима владе и то је у овом тренутку најбоље од свега. Упркос конфликту који постоји између либерално-глобалистичког и суверенистичког крила, економска политика у овом моменту највише одговара задатку амортизације негативних последица уведених санкција. Међутим, она има строга ограничења када је у питању стратегија мобилизације.
10. Социјална криза. Има другоразредни карактер, а последица је структурних промена, прилагођавања санкцијама и привременог пада животног стандарда становништва.
Од кризе до револуције
Списак од 10 криза је релативан, јер су то само неке од главних видљивих линија конфликта у руском друштву. Проблем је у томе што за шест месеци СВО ниједан од тих конфликата не само да није био разрешен, него и даље постоји, појачан је, помешао се с другим конфликтима и та свеукупност је дала ново својство друштвеном амбијенту. Конструктивни конфликт може брзо прерасти у деструктивни.
Јавност тражи решења, елите се супротстављају, власт покушава да балансира и као резултат настаје ситуација у којој власт не може више да управља на стари начин, а ни народ не жели да живи по старом. Притом нико нема довољно снаге за наметање промена, а земља упада у политичку кризу, која се код Лењина назива „револуционарном ситуацијом”.
Према његовом мишљењу рат у таквом стању постаје катализатор револуције и „заоштрава напетост више од обичне патње и сиромаштва народа”. Инострано мешање и унутрашњи раскол међу елитом уништавају државни поредак и њега може спасити само јака власт. Карактер и форма такве јаке власти зависе у свакој држави од конкретних историјских услова, али им је заједнички алгоритам непроменљив.
Наводи се мноштво узрока за неуспехе током СВО, као што су постепен губитак иницијативе, прелазак на позициони рат и стабилизацију линије фронта, итд. Недостатак личног састава и средстава (у редовима руске и донбаских војски) омогоћило је ВСУ да, након спроведене мобилизације и добијања од НАТО-а савременог високотехнолошког наоружања, постепено надокнади заостајање у односу на Оружане снаге РФ и то у мери да је постала могућа харковска офанзива.
Системи управљања артиљеријом у ВСУ, који су у фебруару заостајали за Оружаним снагама РФ, у септембру су се, уз помоћ САД, преобратили у високомобилна ефикасна убојна средства. Сада је размак времена од откривања мете до њеног уништења у ВСУ 20-30 секунди, а у Оружаним снагама РФ 4-6 часова. То значи да циљеви у моменту отварања ватре већ успевају да умакну (када су у питању циљеви у ВСУ). Недостатак беспилотних летилица у руској војсци, од нивоа батаљона до вода, доводи до напредовања на слепо, губитка времена и персоналног састава.
Притом се волонтерска помоћ у слању војне опреме током целог трајања СВО суочава са проблемом застоја на царинама у Ростову на Дону и на Криму. Дискусија о томе је довела до извесних промена, био је повећан број прелаза. Међутим, као и раније, беспилотне летилице, оптика и други производи који се могу користити у цивилне и војне сврхе на граници се третирају као извоз, а њихов дефицит на фронту проузрокује људске губитке, губитак времена и темпа напредовања.
Нагомилавање застоја, проблема и губитака, такође не помаже постизању јединства у друштву.
После повлачења из Гостомеља, Кијева Черњигова, Сумија, катастрофе у Бучи, потапања крстарице „Москва“, сепаратних договора око размене заробљених припадника пука „Азов“ и гласина о договорима током њиховог заробљавања, негативна слика је могла да се локализује и пресече, а да се не постави питање оправданости стратегије СВО. Међутим, након што је после урушавања харковског фронта за 10 дана изгубљено 60 одсто[4] раније ослобођене територије, постало је немогуће избећи критику ове стратегије.
Историјска аналогија
Поставља се питање зашто власти свим силама све до сада задржавају формат СВО у оном облику који је усвојен у фебруару. Када је постало јасно да невелики експедициони корпус не може да испуни планиране задатке, зашто тада без оклевања није донета одлука о повећању јединица ради офанзиве а сагласно стратегији СВО?
Садашња ситуација има историјску аналогију у ситуацији која је постојала на почетку Првог светског рата. Тада је Немачка, пошто је објавила рат Русији, одмах прешла у фазу одбране која је трајала шест месеци. Тек после шест месеци су на фронту између Немачке и Русије почеле прве борбе, које су се временом интензивирале. То је јединствени феномен у историји: објавити рат, а онда уместо офанзиве прећи у одбрану.
Историчари су дуго времена остављали по страни улогу Енглеске у распиривању Првог светског рата, означавајући као агресора искључиво Немачку. Такво тумачење било је последица покушаја совјетског руководства да не доведе у питање савезништво са Енглеском из Другог светског рата. То је захтевала логика пропаганде, која је периоду Хладног рата супротстављала савезништво из периода Другог светског рата.
Међутим, чињеница је да 1914. године Немачка није хтела рат са Русијом и невољно се одлучила како на његово објављивање после убиства у Сарајеву, тако и на почетак стварних ратних дејстава. Немачка је била конкурент и противник Русије, а ратни сеценарио је цар Вилхелм сматрао крајње неприхватљивим. Али мир после убиства Фердинанда у Сарајеву није више био могућ.
Коме треба мобилизација?
Исто тако Русија и Путин нису желели рат у Украјини, нису хтели ескалацију по свим параметрима и пола године су чинили све што је могуће како би га (рат) одржали у оквирима СВО. То је био јавни минимални ниво стратегије Москве и управо је зато Лондон први одлучио да наметне рат, забранивши Зеленском било какве преговоре. Енглеска је према Русији поновила политички потез који је 1914. године применила према Немачкој. Геополитичком непријатељу који избегава рат не треба дозволити да тај рат избегне.
Сада пред Русијом стоји неопходност преиспитивања претходне стратегије. Међутим, за мобилизацију у Русији, са свим последицама које из тога могу произаћи, сада су, ма како то изгледало парадоксално, снажно заинтересовани, пре свега, Лондон и Вашингтон.
Зашто баш они и зашто је Москва свим силама избегава? Такво избегавање мобилизације од стране руских власти у последње време се подвргава најоштријој критици (у руској јавности). Ствар је у томе што је Русији мобилизација заиста крајње неопходна, али би њен почетак значио нагло погоршање унутрашњих противречности. Одсуство мобилизације, која омогућава концентрацију свих расположивих ресурса и обезбеђења чврсте централизоване управе, увлачи нас у опасност пораза у рату и, као последице, слома државе.
Лондон и Вашингтон заинтересовани су за обе варијанте.
Поједине ултра-патриоте сматрају да је мобилизација неопходна, али да је принципијелно немогућа у Русији у условима садашњег политичког режима, који представља компромис разних група финансијско-индустријског капитала. Јер приватизација је довела до тога да постсовјетске елите постану власници оног што је најважније – земљине утробе, у којој се чувају највеће залихе већине руда. Независно од тога што према Уставу она припада народу.
Следствено томе, суверенисти у власти налазе се, не својом вољом, пред питањем: како са водом не избацити и дете? Како ускладити да могући војни неуспеси буду повод да се оборе старе компрадорске елите, а да се истовремено држава сачува од распада? Они не виде решење. Због непостојања одговора на ово питање, избегавају радикалне потезе.
Ко (не) жели победу?
Поједини експерти наглашавају да је основни мотив елита (из доба приватизације) да растуре СССР и да се свим силама противе његовој обнови био у томе што нису желели да деле рудно богатство са другим републикама. На исти начин су се и суседи односили према разбијању СССР. Одлучно су били против уједињења са Русијом, зато што нису желели да деле власништво над природним богатством.
Ако кроз призму тих интереса размотримо перспективу односа Русије, Запада и Украјине, тада постаје јасно да руске елите – власници рудног богатства – не желе рат са Западом, који је гарант очувања њиховог капитала. Они гледају на конфликт као на привремени ексцес и управо због тога стално говоре о преговорима. Они су још некако спремни да с гримасом прихвате СВО. Међутим, шта за „партију мира“ значи мобилизација?
То нису само допунски издаци. У буџету нема пара. И где их је онда могуће узети? Па разуме се, од њих, власника рудног блага.
Да ли то они по обичају жале паре? Не, паре би они и дали, ако би све остало на томе. То ће, међутим, само извући конац и расплести цело клупко нашег „сировинског капитализма“[6]. Ради попуњавања буџета мораће да се крене у јачање централизације власти, а иза ње се лако назире и национализација. Уосталом, мораће да се измени буџетски процес. Мораће да се сузбије политички отпор и ојача власт. Слаби слој власника сировина, јача слој оних који распоређују буџет и дефинишу идеологију као оправдање за национализацију. Ко дели паре, његова је и власт. Ко их чува, његова је и власт. Ко за све то обезбеђује идеолошки штит, његова је и власт.
Уз то, власт ће прећи у науку и војно-индустријски комплекс. Тамо мобилизација захтева планирање. Предсказује се демонтажа горбачевско-гајдаровско-чубајсовског наслеђа: потиснути, за почетак, са власти оне који су се окористили у приватизацији рудног богатства. А потом им одузети и власништво. Притом, кад се у тај посао крене, више нема заустављања, мора се ићи до краја. У супротном, следе пораз и смрт.
Где у том случају могу отићи садашњи власници рудног богатства Русије? На Западу их нису жељни. У Русији их мобилизација чини непотребним. Чини им се да за њих на овом свету нема места. Спремни су да покрену и грађански рат само да не допусте такву мобилизацију.
Има ли алтернативе?
Навдени сценарио је сценарио левоцентристичке мобилизације. Међутим, могућа је и десноцентристичка мобилизација. Да уместо условног Стаљина дође условни Пиноче. То је ситуација у којој власници добара узимају процес у своје руке. Привремена национализација не иде тако далеко, не дотиче главне породице, спроводи се под политичком контролом појединих структура из сенке, а потом се све окреће ка либералном моделу са враћањем слободе, приватизације и учвршћивањем монопола корисника рудног богаства.
Међутим, такав модел мобилизације захтева висок степен хомогености и организованости класе власника природног богатства, који у Русији не постоји. Такође, постоји ризик знатно јачег мешања спољних сила, као и ризик прекомерног јачања специјалних служби безбедности.
Истовремено, десноцентристичка мобилизација носи ризик да се прелије у левоцентристичку. Реч је о палијативној варијанти – левичарска економија, а десничарска политика. Те форме су се већ користиле у прошлости и сада поново долази њихово време.
Нема других начина излазак из системске кризе капитализма, а свет је данас управо у таквој кризи. Из ове кризе ће на такав начин изаћи и све некада либералне државе. Управо такав модел данас гради и Кина, само што га тамо називају „социјализам са кинеским карактеристикама”.
Сложен задатак
Проглашавање мобилизације у Русији у овом моменту било би једнако револуцији, а као њен наручилац не може наступити класа наших власника природних ресурса, јер њихов капитал још увек нема других алтернатива. Како примећује академик С. Глазјев, још није успостављен шести технолошки поредак, а када он настане, тада ће се појавити гране у које ће страни капитал моћи да се пресели без страха да ће престати да постоји. Данас стари капитал нема такву алтернативу, па ће, сходно томе, на све начине штити своја стара бизнис-упоришта.
Онај ко би прогласио мобилизацију бацио би егзистенцијални изазов том капиталу. Власницима старог капитала још није ништа предложено. За њих је већ смртно опасно да остану у старим бизнис-упориштима. Путинов задатак је да нађе такву алтернативу, у којој ће вуци бити сити а овце на броју.
Ако такво решење буде нађено, стратегија Русије (тачније стратегија њене владајуће класе, власника рудног блага) према Украјини биће измењена. Мобилизација ће за сировински капитал постати средство спаса, а не пропасти.
Они до сада нису добили понуду коју не могу да одбију и зато се налазе у стању панике. На њих врше притисак не само са Запада, већ и из Русије – друге групе унутар елите из сектора прерађивачке индустрије, трговине, пољопривреде, војске, обавештајне заједнице, информатичког сектора.
Тај део елите већ има шта да изгуби у Русији и они не желе да буду растргнути у случају да, не дај Боже, дође до војног пораза. Зато је њима потребна мобилизација и они су спремни да буду гаранти њеним иницијаторима. Ето због чега они постављају питање о промени стратегије и о мобилизацији у Русији.
Шеф државе сада има сложен задатак да пронађе решење које ће бити компромисно за основне утицајне групе: променити стратегију и притом не урушити унутрашњу ситуацију. Овај задатак треба решити, али времена за проналажење одговора је катастрофално мало.
Превод са руског: Зоран Чворовић/Нови Стандард
__________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] У свим текстовима који се објављују на порталу «Регнум» Украјина се назива бившом Украјинском Совјетском Социјалистичком Републиком (УССР), као се званично звала ова федерална јединица у СССР. Зарад јасноће текста, одлучили смо се да уместо УССР користимо назив Украјина.
[2] Популарне руске Бабушке састављене од лутака које се расклапају, па се унутар веће налази мања лутка.
[3] Интерференција је узајамно дејство светлосних таласа који се при пролаку кроз исту тачку у узајамном дејству појачавају, слабе или поништавају.
[4] Аутор мисли на 60% од укупно 10 775 квадратних километара колико је пре контраофанзиве ВСУ износила ослобођена територија Харковске области, што је нешто око 7% од укупне територије коју је пре контраофанзиве ВСУ контролисале војске Русије и донбаских република. https://rostov.tsargrad.tv/news/kakuju-chast-territorii-ukrainy-kontrolirujut-vooruzhennye-sily-rossii-jeksperty-podschitali_612968 ; https://ru.wikipedia.org/wiki/Контрнаступление_в_Харьковской_области_(2022) .
[5] Руска синтагма за означавање типа капитализам у коме доминира капитал који потиче од експлоатације природних сировина.
Извор Regnum.ru
Насловна фотографија: Moskva News Agency
