ЈЕГОР ХОЛМОГОРОВ: МАШИНА И ПРИРОДА КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

ИСКРА на Фејсбуку

фото: pravoslavie.ru

Има извесног лукавства у томе што руски либерали помињу жртве политичких репресија. Обично се говори о „Стаљиновом терору“ и самим тим се окрутност и крвави обрачуни из првих деценија бољшевизма отписују на грађански рат и на известан начин приписују обема странама.

Осим тога, неки жртве комунистичке терористичке диктатуре покушавају да прикажу као жртве „руске државе“ – притом готово као да се као кривци наводе цар Николај I и Бенкендорф на једном крају наводне линије и наравно, Путин и данашња руска влада на другом. Покушаји да се заустави револуција 1907. године или 2019. године приказују се као једнаки крвавој кланици која је започела услед револуције.

Овакво подметање је, наравно, апсолутно неприхватљиво. Комунистички терор 1917-1953. године (који се, истина у мањим размерама, одвијао до краја совјетске власти) није био нормална репресивна политика државе у самоодбрани, чак ни најангажованијој. То је био грађански рат ради искорењивања свих лица, група, друштвених слојева и класа које су се супротстављале или су теоретски могле да се супротставе апсолутној диктатури комунистичке партије и остваривању пројеката бољшевичке утопије. Управо ове групе – аристократија, клир, официри, чиновници, професори, буржоазија, сељаци (такозвани кулаци) требало је да буду масовно истребљени, у суштини, да се изврши геноцид над њима, као што је то и објављено у првим декларацијама црвеног терора.

Понекад је ова масовна бујица терористичког уништавања руске нације била прошарана обрачунима између самих комунистичких вођа, чекиста (припадници ЧК – Чрезвычайная комиссия, Ванредна комисија, прим. прев.) и номенклатуре. Међутим, ова струја репресија је била ништавна у поређењу са заиста масовним терором против „бивших“. Узрок због којег се у нашем сећању од времена Хрушчовљевог „отопљења“ и Горбачовљеве перестројке задржали пре свега ликови мучки убијених Бухарина, маршала Тухачевског, Бабеља који је опевао мржњу према Русима и других, сасвим је прозаична. Само ова категорија је добила бар неко право гласа после рехабилитације 1956. године.

Они су заправо неоснованим репресијама сматрали само обрачуне са својима – насупрот томе, официри, свештеници и „кулаци“ су по њиховом мишљењу с разлогом били у затвору. Чак је и Александар Солжењицин радећи на „Ахрипелагу ГУЛАГ“, премда се трудио да максимално говори о „бившима“ ипак био принуђен да се пре свега ослања на приче настрадалих чланова совјетске елите (иако нису били на највишим дужностима), просто зато што је таквих међу испитаницима било више.

Солжењицин је у глави „Историја наше канализације“ дао обрисе главног принципа – историја ГУЛАГ-а почиње од бољшевичког преврата и највеће бујице репресираних – обично најћутљивије, односно сељака који су убијани на милионе. Међутим, писац-историчар просто није могао подједнако да развије све детаље, јер није било живих сведока, зато он тако мало пише, на пример, о тоталном искорењивању клира пре рата – није имао ко да му исприча.

Поједине приче људи који нису припадали совјетској елити о терору који су доживели, које су се појавиле у иностранству биле су врло специфичне. Макар због тога што су преживели и успели да побегну као протојереј Михаил Пољски („Положај Цркве у Совјетској Русији. Есеј свештеника који је побегао из Русије“), Иван Солоневич („Русија у концентрационом логору“), Борис Ширјајев („Кандило које се не гаси“). Већ због тога што су то били људи који су преживели и који су побегли у овим причама је било нешто мање безнађа.

Много више страхота је било у графичком роману Јефросиније Керсновске „Колико вреди човек“ и сећањима Олега Волкова „Уроњени у таму“. Али пошто су се појавили у јеку перестројке, у време свеопште опијености нису стигли да постану чињеница масовне свести где су улогу главног оваплоћења сећања на репресије играли роман Рибакова „Деца Арбата“ који спада у „стару хартију“ (по речима Бродског) или мемоари Лава Разгона, који је три године радио у специјалном одељењу ОГПУ, зета крвавог господара Соловака Глеба Бокија.

Услед ових особености конструкције сећања у друштву су се укорениле врло штетне и погрешне представе о Терору. Многи сматрају да његов главни талас почиње ако не 1937. године, у сваком случају не пре 1934. године. Сматра се да су главне жртве били чланови партије и совјетски радници, чланови совјетске елите, који су криви за револуцију и зато су заслужили своју судбину од „Немезиде“ терора.

Активно се користи стаљинистички мит о „чишћењу“ од лењинске гарде и разноразних завереника и „корупционера“ (појам који у принципу није постојао пре Стаљиновог терора), које је мудри Стаљин спровео уочи рата. И напокон, свето: за све је крив нитков Јежов, а Стаљин није имао везе с тим.

Срећом, ови митови се руше под притиском праве историјске науке.

Данас је свима очигледно да су на челу вертикале терора били лично Лењин, Троцки, Ђержински и Свердлов, а затим Стаљин. У току крвавих чистки совјетске елите Стаљин је лично прегледао (чак је на неким местима исправљао) спискове за стрељање 45 хиљада људи. Да је из сваког човека којег је Стаљин лично стрељао истекла по једна кап, генерални секретар би се удавио у овој крви.

Постаје све јасније да чак и ако се сетимо крваве бујице грађанског рата, стрељања црквених посленика или мењшевика почетком 1920-их година, масовног обрачуна с интелигенцијом („Академска ствар“) и људима техничких струка („Суђење рударима“, „суђење Индустријској партији“) што је, наравно, било изузетно „умесно“ у таласу индустријализације којој су били потребни инжењери, чак и ако не говоримо о уништавању кулака, масовном терору у селу и гласи, ако се не сећамо Соловака, Свирлага и Беломорканала, ако се усредсредимо само на догађаје из 1937-38. године, и тада није совјетска номенклатура била главна жртва, већ антисовјетски руски народ – сељаци, официри и свештеници. Огромна већина је убијена приликом извршења оперативног налога НКВД бр. 00447, који је осудио на смрт управо „антисовјетске по дефиницији“ елементе „бивших“.

Од 681.692 људи који су осуђени на стрељање 1937-1938. године 386.798 су били погубљени управо у „операцији против кулака“ у којој су чинили „прву категорију“. Дакле, 56% свих жртава терора пало је услед оперативног налога бр. 00447. Од убијених су 185.408 – „бивши кулаци“, а 157.304 с у „други контрареволуционарни елементи“ – клир и црквени активисти, официри, царски чиновници, који су били просто неугодни због нечега и случајне жртве. Жртава операције из „друге категорије“ које су послате у логоре било је 380.599 људи.

Нису џелат Глеб Бокиј и зет Глеба Бокија били главне жртве Великог терора. То су били обични руски сељаци који су се усудили да макар једном кажу неку реч неслагања комитету за сиромашне и колхозу, или да попреко погледају председника сеоског савета.

Напокон постаје јасно да је машина терора коју је створила бољшевичка диктатура радила непрекидно, само мењајући облике, али не и суштину – масовни терори против свих људи који нису одговарали овој диктатури над Русијом. Одлуке „тројки“ о стрељању из 1937. године ни по чему се по свом антиправном карактеру нису разликовале од стрељања без суђења по одлукама ЧК (Ванредна комисија) 1919. године.

Индивидуална и колективна убиства су почела од првих сати совјетске власти. Већ 31. октобра (13. новембра) 1917. године у Царском Селу је стрељан протојереј Јован Кочуров за којег су бољшевици сматрали да благосиља козаке који су бранили владу (у извесном смислу било би логично да се датум сећања помери на две недеље и да се не веже за случајни догађај, већ за стварну границу почетка терора 1917. године).

Наизглед, нема смисла говорити о окрутностима приликом освајања Москве од стране бољшевика у новембру 1917. године, кад су топови отворили ватру по Кремљу и кад су стрељани његови браниоци-јункери – формално то није терор, већ први акт грађанског рата. Само што је стрељано на десетине јункера који су се већ предали. Потресен због сахране 300 жртава ове кланице Александар Вертински је написао познату песму „Не знам зашто и коме то треба…“ Вертински је позван у ЧК. „Да ли можете да ми забраните да их жалим?“ – упитао је уметник. „Ако треба, забранићемо вам и да дишете,“ – уследио је одговор. С овом песмом на уснама ишли су пукови Добровољачке армије, а 1970-их се чак званично изводила у совјетским позориштима, истина, правили су се да се ради о жртвама Првог светског рата.

Дана 20. новембра (3. децембра) 1917. године у Могиљеву се група војника и морнара на челу с „главним врховним командантом“ заставником Криленком обрачунала с главним врховним командантом генералом Духоњином. Командант најмногобројније армије на планети није пружио никакав отпор, али су му пуцали у главу, а затим су његово тело раскомадали бајонетима и кундацима. „У штаб код Духоњина“ се још дуго сматрало добром шалом међу бољшевицима.

Дана 5. (18) јануара 1918. године бољшевици су из митраљеза пуцали у демонстранте који су подржавали Оснивачку скупштину, погинуло је преко 50 људи. А у ноћи између 6. и 7. (19. и 20) јануара група морнара из банде Железњака (управо оног који се „уморио од страже“) убила је у болници двојицу угледних политичара из партије кадета – А. И. Шингарева и Ф. Ф. Кокошкина. Још у децембру 1917. године партија кадета је проглашена за „народног непријатеља“ и обрачун с лидерима партије је требало да коначно уплаши друштво после распуштања свенародно изабране скупштине.

У Кијеву је 25. јануара (7. фебруара) 1918. године ухваћен и убијен Митрополит кијевски Владимир (Богојављенски). Бољшевици су се обрачунали с архипастиром пошто су их на то наговорили украјински црквени расколници (преци данашњих филарето-епифанијеваца) и рачунајући на то да ће се обогатити од новца који је он наводно сакрио у кијевским храмовима.

Совјетска власт је 22. јуна 1918. године извршила први акт терора с лажним суђењем. Без икаквих основа и доказа „револуционарни трибунал“ је осудио на смрт капетана првог ранга А. М. Шчастнија. Кривица официра флоте се састојала у томе што је спасио од господара бољшевичке владе – Немаца, велики део Балтичке флоте. Оставши на свом месту чак и у условима општег расула међу морнарима успео је да премести снаге флоте из Ревела у Хелсингфорс (данашњи Хелсинки, прим. прев.), а затим из Хелсингфорса у Кронштат не изгубивши ниједну борбену јединицу – 4 ратна брода, 2 околопњаче, 5 крстарице, 59 разарача и 12 подморница.

Разуме се, после оваквог подвига капетан Шчасниј је постао национални херој и његов углед је порастао чак и међу распојасаном гомилом морнара који су се практично претворили у бандите. Зато су покровитељи-Немци били врло незадовољни због тога што им је читава руска флота измакла потпуно неоштећена (поређења ради, на Црном мору, да не би предали Немцима ратни брод „Царица Катарина“ морали су да га потопе).

Управо због тога је Шчасниј осуђен на погибију. Већ у мају 1918. године као „награду“ за спасење флоте био је ухапшен, револуционарни трибунал га је осудио на смрт на основу изјаве једног сведока – Троцког. Пресуда је, ако је читамо обраћајући пажњу само на стварну страну, а не на оцене, врло отворена и информативна:

Вршио је контрареволуционарну агитацију у Совјету комесара флоте и у Совјету адмирала: час је међу њима приказивао документа, очигледно лажна, о наводном тајном споразуму совјетске власти с немачком командом о уништењу флоте или њеној предаји Немцима, а ова лажна документа су му одузета приликом претреса; час је лажно сугерисао да је совјетска власт равнодушна према спасавању флоте и жртвама контрареволуционарног терора; час је објављивао тајна документа о припреми за минирање Кронштата и флоте у случају потребе…

Односно, капетан првог ранга Шчасниј је покушавао да спречи бољшевике да униште руску Балтичку флоту и за то је платио главом. Алексеја Михајловича треба сматрати једним од главних спасилаца Лењинграда у Другом светском рату. Јер он је сачувао земљи ратне бродове „Петропавловск“ и „Гангут“ који су под именима „Марат“ и „Октобарска револуција“ својим оруђем поставили црту коју нису могли да пређу Немци у покушају да освоје град на Неви. А. М. Шчасније од захвалне Русије не заслужује само сећање, већ и споменик у Кронштату.

Као што видимо, већ у првим месецима бољшевичке власти, у периоду, како су тврдили совјетски уџбеници, њеног „тријумфалног корачања“ баханалије крвавог терора су се одигравале пуном паром. Оптужбе упућене белима да су „испровоцирали“ обрачуне апсолутно су неосноване. Као прво, бољшевици су прибегавали терору без икаквих провокација. Као друго – с провокацијом и без ње – само онај ко је већ звер и нечовек може се довести до следећих поступака:

У Изјумском срезу сеоски свештеник Лонгинов је ухапшен и одведен у град. Успут су му одсекли нос и бацили га у реку. У Херсонеској губернији је један свештеник разапет на крсту. У једном од козачких села у Кубањској области у ноћи уочи Васкрса за време богослужења мучки је убијен свештеник Пригоровски: ископали су му очи, одсекли уши и нос и смрскали главу. У истој области свештеник Лисицин је убијен после тродневног мучења. Свештеник Флечински је раскомадан. Свештенику Бојко су распорили грло

(А. Валентинов. Црна књига (Јуриш на небо)).

Симболична и духовна граница која је масовни терор учинила неизбежним било је убиство царске породице у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године. Нема веће и бестидније подметачине од изјаве да „те ноћ није био убијен цар, већ грађанин Романов“.

Као прво, бољшевици су, наравно, били свесни да не убијају просто грађанина, већ цара. А као друго, зар убиство грађанина, старијег брачног пара, четири младе девојке, дечака-инвалида и групе људи који су им пружали услуге, не представља незаконити и обрачун без суђења после којег се исто тако може убијати било ко и због било чега? Убиство цара је одредило меру црвеног терора: свак може бити убијен и за то се никоме ништа неће десити.

Појам „белог терора“ на који је црвени терор наводно био одговор представља пропагандистичку измишљотину. Овим термином је бољшевичка штампа почела да назива све поступке свих противника бољшевизма – без обзира на то да ли се радило о индивидуалним убиствима која су починили есери, масовним устанцима против црвене власти, репресијама у позадини белих итд. Ове поступке у „бели терор“ не обједињује ни субјекат, ни објекат, ни заједничка идеологија. Док је црвени терор представљао врло јасну политику коју су бољшевици прогласили, а чија се суштина састојала у уништавању „класног непријатеља“, који се на овај или онај начин противио или би могао да се успротиви бољшевизму.

Црвени терор (који је спровођен у првим месецима бољшевизма на делу – сетимо се убиства цара, обрачуна с јарославским устанком итд.) бољшевици су прогласили у званичним документима.

Јаков Свердлов је 2. септембра 1918. године потписао обраћање Сверуском централном извршном комитету о црвеном терору: „Радници и сељаци ће масовним црвеним терором одговорити буржоазији и њеним агентима.“ Ова одлука је потврђена решењем Савет народних комесара од 5. септембра 1918. године, који су потписал народни комесар правде Курски, народни комесар унутрашњих послова Петровски и управник послова СНК Бонч-Брујевич. Ова одлука је и носила назив „о црвеном терору“ и садржала је декларацију: „Обезбеђење позадине путем терора је директно неопходно.“ Другим речима, црвени терор је постојао као објављена чињеница, а „бели терор“ је прочитан из совјетских новина.

Притом се није битно разликовала само форма, већ и суштина репресивне политике коју су спроводили црвени и бели. Репресије белих су биле усмерене на конкретна лица која су се сматрала црвеним активистима или симпатизерима. Несумњиво је да је у овим репресијама било и оних које су превазилазиле строге правне границе и да је можда било неправедних по суштини. Али бела репресивна политика је била усмерена против конкретних лица, група лица, у крајњем случају малих група (ако је за веровати тврдњама раширеним у совјетској штампи о томе да су бели „потпуно сравнили са земљом“ ово или оно село – а сваку такву тврдњу треба проверити).

Црвени терор се од почетка налазио ван контекста индивидуалне или чак групне кривице. У његовој основи се налазио концепт класне борбе. Репресијама – стрељању, хапшењима у својству талаца, принудном раду – требало је да буду подвргнути сви представници „експлоататорских класа“, независно не само од својих конкретних контрареволуционарних дејстава, већ чак и од односа према совјетској власти. Ни неутралност, па чак ни лојалност није спасавала „класног непријатеља“ од обрачуна.

Дајмо реч главном организатору и инспиратору црвеног терора – В. И. Уљанову (Лењину):

„Треба спровести немилосрдан и масовни терор против кулака, попова и белогардејаца; сумњиве треба затворити у концентрациони логор ван града…“

„Предлажем да се не узимају ‘таоци’, већ да се поименце распореде по областима. Циљ именовања су управо богаташи, јер они одговарају за контрибуцију, одговарају животом за то да одмах буду прикупљени и допремљени вишкови жита у свакој области…“

У „Недељнику ВЧК“ се објављује списак категорија масовно репресираних људи. Ево неких тачака које смо узели одатле:

„I Примена стрељања.

1. Сви бивши жандармеријски официри…

6. Сви активни чланови партије социјалиста-револуционара центра и деснице…

7. Сви активни делатници контрареволуционарних партија (кадети, октјабристи и др.).

II Хапшење са слањем у концентрациони логор.

11. Сви они који позивају на политичке штрајкове и организују их, као и оне који се активно залажу за свргавање совјетске власти, уколико не буду стрељани.

12. Сви сумњиви по подацима из претреса и незапослени бивши официри.

14. Сви чланови бивших патриотских и црностотинашких организација.

15. Сви без изузетка чланови партије с.-р. центра и десничари, народни социјалисти, кадети и други контрареволуционари. Што се тиче обичних чланова партије с.-револуционара центра и радника десничара, они могу бити ослобођени уколико потпишу да осуђују терористичку политику својих централних установа и њихову тачку гледишта на енглеско-француски десант и уопште споразум с енглеско-француским империјализмом.“

Као што није тешко приметити из тачке 15, главни критеријум лојалности је било слагање с национал-издајничким прогерманским правцем бољшевика и одрицање од савезника.

Белима, разуме се, није могло пасти на памет да „узму као таоце све раднике“ неког града. Црвени су то примењивали на све стране. Управо услед класне природе црвеног терора однос између жртава две репресивне политике, црвене и беле, по рачуници савремених демографа износио је 4:1.

Односно, на једног човека којег бели нису убили на бојном пољу има четворо људи које црвени нису убили на бојном пољу. Управо зато је поређење прокламоване политике црвеног терора усмереног против класа и „белог терора“ који су измислиле совјетске новине против конкретних лица просто аморалан. То је исто што и поредити човека који је искористио нож у уличној тучи и серијског манијака-убице.

Најпознатији акт масовног терора који се дотакао на десетине хиљда људи био је период „Картагина козацима“ који је започео 24. јануара 1919. године од стране Организационог бироа Руске комунистичке партије (бољшевика) након одобравања текста циркуларног писма „О односу према козацима“.

По речима Троцког:

То је својеврсна зоолошка средина…. Руски пролетеријат чак ни с тачке гледишта морала овде нема никаквог права на било какву великодушност. Пламен који чисти треба да прође преко читавог Дона и у свима треба да изазове страх и скоро верски ужас. Старо козаштво треба да буде спаљено у пламену социјалне револуције.

О томе је размишљао и члан Донског револуционарног комитета Рејнголд: „Козаке, у сваком случају њихов огроман део, пре или касније треба истребити, једноставно физички уништити.“

Дајмо реч човеку којег је тешко осумњичити за нелојалност совјетској власти. Ево шта је М. А. Шолохов писао Максиму Горком 6. јуна 1931. године говорећи о свом роману „Тихи Дон“ (чак и ако су ревизионисти по сто пута у праву и ако неки део романа није његов, писмо је сигурно Шолоховљево, и у извесном смислу га разобличава – он признаје лаж):

„Без јарких боја насликао сам сурову стварност која је претходила устанку; притом сам свесно изоставио чињенице које су послужиле као непосредан узрок устанка као што је неразумно стрељање у Мигулинском козачком селу 62 козака-старца или стрељања у козачким селима Казанско и Шумилинско где је број стрељаних козака (бивши изабрани атамани салаша, носиоци ордена Светог Георгија, коњички нижи официри, почасне судије козачких села, старатељи школа и др. буржоазија и контрареволуција у размерама салаша) за 6 дана био солидан, 400 и нешто људи. …а под метак су често ишли козаци из нижих друштвених слојева. Логично је да је таква политика коју су спроводили неки представници совјетске власти, чак и од стране непријатеља, била протумачена не као жеља да се униште класе, већ козаштво.“

Познати акт индивидуалног терора који је извршен пре 100 година био је обрачун с Кијевским клубом руских националиста. Кијев је пре револуције представљао центар руског национализма што се нимало није свиђало ни комунистима ни борцима за украјинску независност. Кијевски клуб је био утицајна политичка организација.

У јануару 1919. године ЧК је добила списак чланова клуба с детаљним адресама; на основу овог списка ухапшено је око 60 људи, од тога је стрељано најмање 53. Лист „Бољшевик“ је 25. маја 1919. године врло отворено објаснио мотиве тако масовног обрачуна управо с таквим клубом. „Кијевска губернијска ванредна комисија је већ приступила послу. На основу доле наведеног списка стрељаних контрареволуционара друг читалац ће видети да у раду Ванредне комисије постоји известан план (као што и треба да буде у црвеном терору). Прво су се прихватили господе из табора руских националиста. Избор је био врло успешан и ево зашто. Клуб ‘руских националиста’ на челу са Шулгином и Савенком представљао је најмоћнији бедем царског трона, у њега су улазиле спахије, власници кућа и трговци из Украјине са десне обале Дњепра. Клуб је био центар сверуске реакције и вођа њених империјалистичких стремљења.

Изражавајући похлепне интересе пихновског спахијског менталитета клуб је играо важну улогу у јачању конфликта између царске Русије и императорске Аустро-Угарске; перспектива цеђења сокова из галицијских сељака неодољиво је вукла савенковску господу ка ‘ослобађању’ ‘потлачене Прикарптске Русије’. Само због тога, због хушкања царске владе на рат клуб је требало да задеси праведна казна од стране власти оних који је требало да положе свој живот у овом рату за спахијске џепове.

Стрељање чланова монархистичке организације у знатној мери лишава господу Колчака, Деникина, Клемансоа и Лојд Џорџа могућности да овде имају свој штаб, своје обавештајце и сл. Колико год влада да је било после револуције ниједна није дирнула пихновско осиње гнездо. Зато се сва маса црностотинашке буржоазије која је гласала за ‘руски списак’, а која је достигла број од 53.000 људи осећала врло мирно у Кијеву. Сад ће јој бити горе, а уједно ће се слободније осећати наши сиромаси које су до сада на хиљаду начина терорисали кијевски продавци и кућевласници.

Без обзира на то што је Немачка капитулирала пола године пре тога у Првом светском рату, Руси – Кијевљани су били стрељани због кривице према аустријским и немачким кајзерима и као помоћници савезника из Антанте. Односно, чак и у мају 1919. године Кијевска ЧК је још увек саосећала са… Вилхелмом и Фрањом Јосифом.

Затим се лист „Бошљевик“ хвалио читавим мартирологом убијених. Као и увек кад се ради о масовним убиствима важио је принцип који је Г. К. Честертон описао у причи „Поломљени мач“. Лист се крије у шуми. А леш – испод гомиле лешева. Жртва која је за убице била најзначајнија био је професор Т. Д. Флорински, филолог-слависта и историчар-византолог светског гласа. Украјински борци за независност су највише мрзели Флоринског, јер је он својим огромним научним угледом и безграничним знањем убедљиво доказивао да „украјинска мова“ (мова – језик, укр. прим. прев.) није самостални језик, већ да је производ вештачке конструкције. Публициста С. Н. Шчогољев, аутор врло детаљне „Историје украјинског сепаратизма“ био је још једна жртва коју је бољшевици требало да принесу на олтар, а која је уследила убрзо после принудне украјинизације совјетске Украјине.

И напокон, завршни акорд првог таласа терора представљао је масовни обрачун с небољшевицима на Криму који је остварен након што су црвени освојили полуострво:

У зимско кишно јутро, кад су сунце заклонили облаци, у подруме на Криму сатерано је на десетине хиљада људских живота који су дочекали да буду убијени. А изнад њих су пили и спавали они који иду да убијају. На столовима су се налазили свежњеви листова на којима су до увече писали црвено слово… једно судбоносно слово. Овим словом започињу две драге речи: Родина (домовина) и Русија. „Расход“ и „Расстрел“ (стрељање) – такође се почињу овим словом. Они који иду да убијају нису знали ни за домовину, ни за Русију, – писао је Иван Шмељов у „Сунцу мртвих“.

Не смемо ни да заборавимо, ни да опростимо обрачуне с онима који су остали у домовини управо зато што нису могли да замисле живот без Русије и који нису осећали кривицу чак ни према бољшевицима.

Понекад су обрачуни изгледали као подсмех историје. Дана 7. децембра 1920. године ванредна „тројка“ Кримске ударне групе у саставу Чернобривног, Удриса и Гуњко-Горкунова на Јалти је заједно са још 314 људи осудила на стрељање лекара Е. Ј. Арнголда – истакнутог истраживача северног пола, учесника у експедицији А. В. Колчака и учесника у последњој великој руској поларној експедицији на ледоломцима „Тајмир“ и „Вајгач“ на челу с адмиралом Виљкицким која је донела последње велико руско географско откриће – Земљу цара Николаја II (чији је назив промењен у Северна Земља).

Колико год чудно пило, Госиздат је 1920. године објавио Арнголдову књигу „Заветним путем“ у којој се говори о овој експедицији. Истина, притом су морали да сакрију околности у којима је аутор умро. А 1937. године заглушујући звуке стрељеања цела земља ће славити новог јунака – истраживача северног пола Папанина. Он у ствари није био научник, већ комесар и партијски начелник плутајуће станице „Северни пол – 1“.

Папанин је 1920. године био командант Кримске ЧК, лично је извршавао пресуде, и ко зна, можда је лично стрељао и Арнголда. И у част овог човека назван је први борбени ледоломац у историји Русије. Испоставило се да је рецепт славе у последњих сто година једноставан – убиј правог члана поларне експедиције и заузми његово место.

И то је била још једна крвава тајна терора. То није била класна борба и просто борба политичких снага. То је било искорењивање људи како би се заузело њихово место. Притом су најгори најчешће убијали најбоље. Власт Пушкинових Салијерија, па чак и пробисвета над Моцартима.

Чак и за време Великог терора, да не говоримо о грађанском рату, вешти чекисти су убијали људе просто да би се уселили у њихов стан, да би присвојили новац, ради награде и каријере. Ништавни „Ставски“ су убијали „Мандељштаме“. „Лисенко“ су убијали „Вавилове“. Понекад нису успели све да убију, као што банда ученика посмртно осуђеног русофоба Покровског није успела да докрајчи свог опонента академика Тарлеа – али су сведочења против Тарлеа припадници Народног комесаријата унутрашњих послова покушавали да изнуде од ухапшеника, чак и у Лењинграду под блокадом… И можемо замислити колико је велики био страх овог браниоца историјске Русије пред сваки наступ. Створена је атмосфера која је подстицала ништавне и просечне људе, која траје и дан-данас.

Не питај ко је стрељан у подруму Ипатјевског дома, у Кримској ЧК, на Соловскима и на стрелишту Комунарка. Ти си тамо стрељан.

Јегор Холмогоров

Са руског Марина Тодић

pravoslavie.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.