ЈЕДНО КРАЈИШКО ВЕСЕЉЕ: Сањам јаблан испред куће старе

Прошло је скоро четврт века од велике сеобе, егзодуса, најмасовнијег етничког чишћења после Другог светског рата. За само пар дана нестали су векови народа чији су преци грудима бранили хришћанску Европу.

Иста та Европа и данас ћути над чињеницом да и оно мало преосталих Срба у Хрватској живи у гету без бодљикаве жице, омеђено стрепњом после сваког пијанства локалних кабадахија или хировито- домољубивих хулигана. Тај вредни народ расут по свету светкује своје успехе са завичајем у загрљају. Стиховима пуним туге. Свака је строфа инфузија, а песма химна:
“Сањам јаблан испред куће старе, мога ђеда и равне котаре…”, пева Баја Книнџа и додаје : “Џаба новац и естрада џаба пола Београда…”
Оваквим песмама, болним и носталгичним Крајишници широм планете обележавају своја весеља. Већина репертоара своди се на завичај, прела, љубави, свадбе, обичаје. Опевани су неки знаменити људи из тих крајева. Незаобилазни војвода Момчило Ђујић, спаситељ српског живља од усташког ножа.
Хероји минулог рата, егзодуси, живот расут по свету. Заједничка карактеристика осим љубави према завичају, болне носталгије је жеља да се кроз песму, предање, дружење, младим нараштајима пренесе дух живота у тим врлетима која су изнедрила многе знамените људе почев од Тесле, Јосифа Панчића, Саве Мркаља, Милана Кашанина и многих других.
Мој пријатељ Жељко крстио је унука Вука, госте је забављала певачица атрактивног стаса и Баја Мали Книнџа. Симпатичан младић због кога у Невесињу 1992. године, тачније због његове песме
“Не волим те Алија зато што си балија”, не добих метак. Баја Мали Книнџа био је хит на свим фронтовима. Део десетковане пропагандне машинерије за дизање морала. Није ми се допадала ни песма ни Алија као ни већина тих политички ангажованих вашарских нумера за паљење маса што је главним протагонистима рата одговарало.

Међутим ово весеље Крајишника у Београду бацило је ново светло на ту врсту музике трансформисане из национално запаљиве у носталгичну форму неговања свести о пореклу и окупираном завичају. Признајем. Неки стихови и реакције присутних узбуркали су моје емоције, као и надахнуто обраћање домаћина препуно љубави према породици и напуштеном огњишту. Жељко је из Далмације избегао након пада Крајине. Као и многи почео је испод нуле, успевши да трудом створи респектабилни фирму сада већ озбиљну породичну мануфактуру у коју је укључио три сина и њихове супруге.
“Мој отац је био стуб породице. Нажалост две деценије није са нама, али ми његови наследници смо његов најузвишенији споменик”, каже овај свестрани човек, енергичан и предузимљив.
Овде и широм света се рађају нове генерације Крајишника задојене љубављу о Динари, Далмацији, Лики, Банији и Кордуну. Свест о прецима и њиховој жилавости да очувају своју веру и идентитет живи кроз породична предања, кроз дружења и свечаности.

Њихова весеља обично су зачињњена сузама. Болни стихови говоре о сунцу са Динаре које више нема кога да греје. О угашеним огњиштима на којима се димила најукуснија пршута, празним подрумима са најруменијимм вином од кога се надахњивао и камен у Далмацији.
“ Још од деветог века моји живе у Далмацији. Чему су се све одупрли до Олује која је одувала у пар дана десет векова”, каже Жељко, срећан што напокон има у породици и једног Вука.
Док разговарамо речи нам потискују стихови о месецу са Динаре, о сиротој Крајини, опет је Бог Србина свог на наге ставио…
Неко ће рећи кич, народ ком сузе ове песме маме прима их као инфузију.
За испразне пуританце ове песме крика живота нису уметност, али гледање у магарца или боцкање сечивима по нагом телу јесте.
На крају шоу домаћина поздрав гостима репертоаром песама од Косова у Србији до Косова у Далмацији:
“Нема раја без роднога краја”, пева Жељко док око сузи и њему и нама и Крајини чија јека још одзвања у празним душама Европе која већ сада не зна шта ће са собом а камоли са нама.