Јасеновац, НДХ: Како пребројати српске жртве

„Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919“, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови.

Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу“, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства“.

Било би занимљиво прикупити већи број ових натписа на плочама из разних региона и истраживати их. Верујем да бисмо ту уочили неколико занимљивости: да, уколико су подизани непосредно после рата и од породица и ратних другова, епитафи би били родољубиви и српски; када би их подизале власти, поготово после 1929, имали би југословенски карактер и били политички „коректнији“.

Али плоча из Благовештења једна је од ретких где су тако педантно исписана имена свих погинулих. У другим местима таква пракса била је ретка, и дешавало се да се обележје подигне само онима који дају прилоге. Напослетку, многи нису били ни пописани, и ако питате аутора овог текста, то је једна од чињеница која много говори о карактеру настале југословенске државе.

Ако та држава није пописала и сачувала у јавном сећању имена својих синова који су је бранили 1914-1915. и ослобађали 1918, онда се с правом поставља питање каква је то била држава. Држава помирења, или држава заборава?

Дефинитивно, жртве Првог светског рата у Србији никада нису пописане именом и презименом, и остало се само на процени која је изнета и пред велике силе – 1.247.435 жртава рата.

Идентична ситуација поновила се и након Другог светског рата. Ни после 1945. комунистичке власти нису спровеле комплетан попис жртава „свог“ рата, некмоли оног од пре три деценије за који се неретко говорило да је био империјалистички. Због идеолошких подела, осетљивих националних односа, неравномерног учешћа различитих република у револуцији – ти одговори су изостали.

Процена је говорила о 1.706.000 мртвих у Југославији и на томе се остало, иако су 1950, а онда систематичније 1964, покушавани пописи жртава. Свако озбиљније истраживање и предочавање закључака нарушило би идеологију „братства и јединства“, у којој је симетрија била једна од основних полуга. Дакле, као што су у таквој интерпретацији Хрвати имали своје издајнике (усташе), исто тако и Срби су имали четнике.

С друге стране, водило се рачуна да се прикаже и да су све републике и народи дали једнак допринос револуцији. Монографије јединица НОВЈ покаткад су давале прецизне структуре погинулих – професионалне, родне, старосне, социјалне, али националне никада.

Када читате споменицу народних хероја, и отворите табеле за Босну и Херцеговини, или пак за Косово и Метохију, наћи ћете резултате за све горе наведене параметре, али нећете моћи, изузев ако не кренете да их „ручно“ пописујете, да дођете до податка колико је међу њима било Срба, колико Хрвата, а колико Муслимана.

Тако се о жртвама писало у време када је још било живих сведока, и могућности да се прецизни пописи спроведу, али услед идеолошког притиска то није учињено.

Ту долазимо и до питања Јасеновца, односно геноцида над српским народом у НДХ, где је заиста истина, како савремени апологети револуције тврде, да се о томе писало и говорило и у време комунистичке власти. Али поставља се питање како. Која вам је монографија о Јасеновцу позната, а да је објављена за Титовог живота, или пак после његове смрти у Београду и Србији?

Чињеница да Тито никада није посетио Јасеновац као симбол страдања нехрватских народа (пре свега српског) у НДХ, више је него симболична.

О жртвама и на овом и на другим стратиштима говорило се као о „жртвама фашистичког терора“, али не и о правим мотивима масовног клања српског народа. Да је био, као данас, називан балканским Аушвицом и посматран у контексту и поређењу са другим нацистичким концентрационим логорима, то је за Броза и његове сараднике било апсолутно неприхватљиво.

Методологија истраживања геноцида никада није уређена, нити је то покушавано као што је био случај са тзв. хроникама НОБ-а.

Антрополошка истраживања Државне комисије током 1960-их година нагло су прекинута, а један од истраживача Србољуб Живановић оставио је сећања да је на њу вршен политички притисак. Обнова срушене српске цркве у Јасеновцу трајала је све до 1980-их.

Јован Мирковић је израчунао да је о Јасеновцу и геноциду у НДХ било написано 2.732 дела различитог обима и квалитета. Међутим, у тај број урачунао је све наслове који су макар и додирнули овај проблем, а мање од 900 књига, објављених у великој већини током 1980-их, проценио је као релевантну литературу (примарну и секундарну) о геноциду. Радило се углавном о историјској публицистици, док је историјска наука на ову тему реферисала скромно.

Изостао је и филмски приказ ових злочина, а ако изузмемо Зафрановићевих „26 слика“, од којих само једна говори о усташком терору, на филмском платну нису приказани кадрови ни приближно сурови као што је то рецимо био случај са четничким злочинима у „Ужичкој републици“.

Јасеновац после 1945. није био посматран као парадигма српског страдања, већ уз још неколико локација као једино место страдања и (контролисаног) сећања.

Иако је у суштини цела НДХ премрежена малим Јасеновцима. На обележеним местима покоља подигнути су споменици несвојствени српском етосу и православној традицији: ко у то не верује нека анализира споменике на Петровој Гори или на Гаравицама и нека установи каква осећања таква места могу да буде код жртава.

Друга стратишта била су прикривена (пример Старог Брода), или приказана уз кривотворење историјске истине (бетониране јаме у Херцеговини). Који је наставник историје смео да изусти, и коме је од њих уопште било познато, да је у селима око Бања Луке у фебруару 1942. убијено више ђака (од усташа) него (од Немаца) у Шумарицама октобра 1941. године?

Преиспитивање револуционарних догми током 1980-их с једне стране је означило укидање идеолошких оквира за истраживање геноцида, али и стављање у фокус броја жртава.

Демографи Богољуб Кочовић (Србин) и Владимир Жерјавић (Хрват) били су сложни у закључцима након два одвојена истраживања да директни ратни губици у Југославији једва прелазе 1.000.000 жртава, од чега су укупни губици Срба процењени између 487.000 и 530.000 жртава. То је упућивало на закључак да треба ревидирати све дотадашње бројке које се односе и на логоре и стратишта, а посебно болно било је радикално хрватско настојање да се умањи процењени број жртава у Јасеновцу.

Бројке у овом питању намерно не наводимо, сматрајући да Свети мученици јасеновачки не смеју да буду предмет недостојних лицитација бројкама и хладних статистика – и да је то и за њих и за нас увредљиво.

Аутор овог текста је почетком 2000-их година вршио попис жртава Другог светског рата у свом завичају, и чак ни оскудна архивска грађа није могла да битно утиче на успешан резултат пописа. Јер су у то време били живи и витални савременици и директни учесници догађаја, који су у живом сећању држали безмало све погинуле из својих средина.

Добар упитник, укрштање података из више извора и стално присуство на терену до пре петнаестак година могли су и даље да пруже реалну слику геноцида, а што се тиче бројки – ако не да је установе, онда да се бар приближе коначној.

Међу Србима се тада није нашло истраживача који би без помоћи државе ишли по селима или пак по избегличким центрима, и који би испунили једну овако племениту мисију.

Дакле, није потпуна истина да нам само комунисти нису омогућавали да се једна овако комплексна тема истражи, него ни по окончању њихове владавине за то није било много воље и интересовања ни у нама самима. И треба бити поштен, па то треба рећи – да нам нису били искључиво други криви.

Данас, када више није могуће истраживати на тај начин, уз ослонац на ранију литературу и нова истраживања, можда би требало почети са предочавањем истине о геноциду у НДХ уз један другачији приступ. Сугеришем само неке од могућих праваца истраживања. Пре свега, не одустајати од поименичног пописа жртава геноцида и предочавања јавности идентитета страдалих.

Музеј жртава геноцида у Београду извесно ради на том послу, али ће им у будућности бити потребна помоћ завичајних и других удружења која негују културу сећања, ако ни због чега другог, онда бар због адекватнијег праћења издаваштва, будући да је појединцима немогуће да испрате све што се пише сваке године о сваком селу, на читавом српском етничком простору.

Нова мултидисциплинарна истраживања могу да пруже комплетнију слику НДХ, да бисмо разумели контекст и мотиве са којима се геноцид одвијао. Зато треба подстицати и охрабривати да се овим темама поред историчара баве и правници, социолози, антрополози, психолози.

Упечатљиво је да на Филозофском факултету у Београду на било ком од одељења безмало ником од професора не пада на памет да своје постдипломце усмерава у овом правцу. Зашто нам је тешко да замислимо да неки од младих психолога посвети своју дисертацију психолошким профилима припадника усташког покрета или џелатима из Јасеновца?

Трећи правац су у савременој историографији популарне студије случаја. И на њима би данас било изузетно важно радити, као на историјама НДХ „у малом“. Ливно, Купрес, Бугојно; Столац, Чапљина, Љубушки; Бихаћ, Кладуша, Крупа, Сански Мост; Зворник, Сребреница, Братунац – једнако су вредни за разумевање Јасеновца колико и истраживање самог система логора. Пре свега, количина архивске грађе и литературе за једну локалну средину савладивији су за једног аутора, а закључци о тежњи ка сатирању српског народа подударни.

Неколико оваквих покушаја у новије време, попут истраживања села у зони Папука и Грмеча, дали су вредне резултате, показујући да се на новим списковима (у поређењу са пописом из 1964) налази у просеку за 25 одсто више имена. Уколико се одлучимо на овакав корак, чека нас пуно посла.

Да би оваква истраживања била успешна, одржива и да би уопште имала неког ефекта на друштво, биће нам неопходна већа помоћ државе Србије.

Као што је препознат и помогнут значај филмова који говоре о страдању Срба из западних крајева, исто тако требало би помоћи и истраживања која ће уметницима давати инспирацију и историјско утемељење. А истраживати Јасеновац и геноцид у НДХ – значи створити тим посвећеника (у очима околине: залуђеника) који ће преврнути сваки камен на терену и сваки листић у архивима који се тичу ове теме.

Српска држава мора то да разуме, и да вољнима за истраживање омогући све неопходне услове. Ако стручног и посвећеног тима у Београду нема, он би морао да буде формиран од људи који поседују знање и мотивацију неопходне за овај посао.

Пре свега, нека се осигура логистичка помоћ, како би истраживачи ове теме могли да делују ефикасно, што је стањем у већини српских архива тренутно немогуће.

Потом, зашто не рећи, и аутономност и финансијску сигурност, да уколико истраживач Јасеновца ради у архивима у бившим југословенским републикама, што природа овог посла налаже, тамо има обезбеђен бар смештај, исхрану и средства за књиге.

Када се истраживање заврши, да буде неупитно његово објављивање. Четврти услов који је неопходан, је медијско присуство и промоција оваквих издања, уз паралелно ојачавање интегритета и таквих истраживача, али и постојећих научно-истраживачких установа.

Док све ове услове не обезбедимо, нећемо имати ни могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. Тиме, и питање Јасеновца и геноцида у НДХ још задуго остају отворени.