ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или живот у страху

Крајем осамдесетих година прошлог века враћала сам се са другарицом из школе. На улици, на самом излазу из града напала нас је група Албанаца. Једва смо се одбраниле. Све се догодило око један сат поподне. Ударали су нас по глави, чупали за косу, вукли џемпере и скидали торбе са рамена. Када су се повукли – јер смо почеле да вичемо и из околних српских кућа почели су да излазе људи – биле смо бледе у лицу, а руке су нам се тресле. И данас памтим свако њихово лице, а аритмија је иста као да се све још јуче догодило. Никада нећу заборавити тај страх. Био је то део њиховог великог плана притиска на Србе, свуда и на сваком месту, да напусте Косово и Метохију. Након Устава из 1974. године све је било у њиховим рукама, све им је било дозвољено. Није било дана да се неко од Срба не пожали на неки облик насиља од старне Албанаца.

Наши родитељи су напад пријавили полицији, јер смо кући дошле видно узнемирене. Данима су чекали да неко дође и упита шта се догодило, јер су им у станици рекли да ће полиција доћи кући да узме изјаве. Полицајац Албанац дошао је после 15 дана. Сећам се да га је мајка отерала из дворишта. Није дозволила да руке наслони на ограду. „Не додирујте ништа. То је приватно власништво и не дозвољавам”, викала је. Била је бесна јер су толико каснили,  и зато што му је прво питање било: „Јеси ли сигрна да се догодило тако како ћерка каже? Да није им се ућинило, можда?”

Ретко ово помињем, јер не желим да се сећам таквог искуства, али осетила сам потребу да сада ово напишем пошто се ових дана деци на Косову и Метохији дешавају сличне ружне ствари, а полиција игра игру по давно написаном сценарију.

ОСТАВЉЕНИ
„Дана 07. 10. 2020. око 15:55 часова, полиција је примила један телефонски позив од једног становника из села Бабин Мост за један случај. Полиција се одмах одазвала случају, где се на основу обезбеђених информација, сумња да је, док се једна малолетна девојка ходала улицом у близини своје куће, у растојању од око 20 метара, зауставио један непознати аутомобил од којег се девојка уплашила”, пише у саопштењу Косовске полиције достављеном медијима. У саопштењу се даље каже да се истрага наставља, али и да за сада нема кривичних елемената.

Ово је одговор полиције на пријаву родитеља 11-годишње девојчице из села Бабин Мост, али и сведочење директора школе Жарка Петровића који заједно тврде да су непознате особе узнемиравале девојчицу позивајући је да уђе у аутомобил. Бежећи од њих ушла је у прво српско двориште поред пута. Она је са родитељима изјаву дала у полицијској станици у Обилићу. Родитељи причају да је дошавши кући била уплашена и да је цело поподне од стреса повраћала, па су током ноћи морали да траже лекарску помоћ. Свесни су да су хтели да је уплаше јер реч је о детету,  али и да се иза свега крије план Албанаца да Србе протерају из Бабиног Моста. (Недавно су Албанци тукли српске младиће у истом селу.)

Косовска полиција демантовала је да је крајем септембра у Племетини код Обилића покушана отмица српског дечака који се враћао кући из школе, иако његови родитељи тврде супротно. Инцидент у Доњој Брњици код Приштине, када је Албанац пуцао из пиштоља у школском дворишту где се налазила група српских средњошколаца, полиција је увила у причу да је та особа приведена, али да је он пуцао у ваздух док се удаљавао са лица места, јер се посвађао са другом групом људи. Деца тврде да су двојица мушкараца ишла ка њима, и да је један у руци држао пиштољ. Када су кренули да беже, иза себе су чули пуцањ.

Пре више од 30 година нас није имао ко да заштити. Српску децу на Косову и Метохији и даље нема ко да штити. Остављени онда, остављени сада. Осамдесетих година прошлог века истина се крила јер се чувало братство и јединство у земљи народа и народности, сада се на све што нам се дешава гледа другачије јер пут у Европску унију нема алтернативу. После најновијих случајева уследиле су реакције из Београда у којима се између редова могло прочитати како је ситуација безнадежна и да је за нас што смо остали на Косову и Метохији једини спас подела територије. Било је таквих изјава посланика из владајуће партије. Као да се намерно ствара таква атмосфера у јавности, па да сви кажемо да се више не може него да измолимо да делимо шта нам делити дају – у нашој земљи и на нашој територији. То нас више плаши од свега што нам се дешава. Ако ћете тако да нас браните – онда немојте, молим вас!

Племетина, Бабин Мост, Доња Брњица ових дана, Рабовце, Старо Грацко пре само годину-две када су се око школа дешавали инциденти или када су пуцали на споменик у центру Гораждевца, код којег се сваког поподнева окупљају српска деца – напад на Бистрици да не помињем – и многи други догађаји широм Косова и Метохије много деценија пре, говоре да притисак Албанаца континуирано траје и да им је једини циљ протеривање Срба са својих вековних огњишта. Није важно да ли је реч о  Краљевини Југославији или протекторату Уједињених нација – Срби се прогоне.

ЧЕКАТИ СЛОБОДУ
Сва набројана села према Бриселском споразуму не припадају ниједној од тада основаних општина са српском већином. Та су места – и Срби у њима – остављена албанским институцијама. То су села која неће припадати ни Заједници српских општина која се годинама представља као остварење свих наших снова. У ствари, плашимо је се, јер ће тек она значити да набројана српска села и многа друга неће моћи да опстану. У свим овим селима Срби сведоче да су одлазак и продаја имања нагло повећани после потписивања поменутог споразума, јер су њиме угашене какве-такве српске институције а они одвојени од већих српских места.

Од остатка државе одвојили су нас и пасошима, личним картама које издају полицијске управе са Косова измештене по градовима уже Србије и са којима многе послове по остатку Србије не можемо да завршимо, јер нам их не признају. Ако некада дозволе визну либерализацију такозваном Косову, то ће бити једини безвизни пасош који можемо да имамо са адресом на Косову и Метохији. Кога брига што га ми не желимо, јер са тиме се сложила држава Србија.

Никада није било лако бити Србин на овим просторима. У Метохији и данас можете на гробљима пронаћи надгробне споменике из тридесетих година прошлог века на којима испод српског имена покојника пише: „Убише га Арнаути”. Цела ова прича и трпљење Срба траје генерацијама, а нигде државе да заштити народ. Годинама слушамо само саопштења и позиве институцијама у Приштини да нешто предузму. Онима у којима седе Кадри Весељи, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Шукри Буја, Фатмир Љимај…

Можемо само да маштамо како би изгледало када би неко од представника власти из Београда загрмео да је дужност и обавеза државе Србије да свим средствима брани своју територију и свој народ. Да мора да брани Устав. Да подигне војску и озбиљно запрети. Да Косово и Метохију не доживљавају као терет и проблем, већ као свету обавезу одбране српског места под Сунцем. Одбране места са кога смо поникли и на чијем смо пољу Христову веру сведочили. Да уместо што нас на силу  гурају у институције „државе Косово” које нас не желе, понуде албанској мањини са Косова и Метохије да живи под окриљем државе Србије, и да су отворени за договор.

Али, нема тога ни под овом влашћу. Вашингтонски споразум нам је то још једном доказао. Наставићемо да чекамо. Биће нас све мање и наставићемо да будемо проблем свима, неће знати шта са нама да раде, али чекаћемо. Колико дуго не знам, али знам, верујем, да ће Срби на Косову и Метохији дочекати слободу.

Патријарх Павле је говорио: „Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање – или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже свом сину да му је боље изгубити главу него своју огрешити душу. Када умре за Христа, мртав човек жив је пред Богом и жив у Богу, у Царству небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује”.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице