Јања Гаћеша: Писмо са Косова или живот под апсолутним терором

Севдалинка Севда Вељковић и једине су две Српкиње које још увек живе у Горњем Селу код Призрена. То је последње село које припада Средачкој жупи. Даље вас пут преко превоја Превалац води до Брезовице, односно Сиринићке жупе.  У селу живи и др Симон Томић који је саградио нову кућу, али због обавеза често путује.

О овом невероватно лепом селу на Шар планини и ванредноj природи, писала сам пре три године (ОВДЕ). Тада је у селу живело седморо Срба и, за разлику од других села у Средачкој жупи, ниједна кућа, имање, нису били продати. Српске куће су напуштене, закључане катанцима, многе и пропале од зуба времена, али о продаји није било говора. Причали су Срби тада да комшије муслимани не врше притисак на њих да продају имања.

Средачка жупа је иначе позната по томе да је већински насељена муслиманима, односно, како су нам објаснили, потурченим Србима. Број Срба је у протеклих 25 година у овом делу Метохије све мањи. Сада се на прстима могу пребројати они који у Средској живе током целе године. Шта се променило у протекле три године, осим чињенице да се број Срба смањио јер су се, између осталог, појединци упокојили?

Огњиште није на продају

Госпође Севда и Иванка кажу да све чешће муслимани из села долазе да их питају продају ли куће, што до сада, поновићу, није био случај. Помињу и да је једна кућа недавно продата, и да им је то много тешко пало. Вељковићи у свом дворишту имају и камену кућу стару више од 150 година што је њима примамљиво, али и сама кућа је на изузетном месту, на само двадесетак метара од реке Бистрице.

„Огњиште не се продава. Како да продам кућу? Бог да чува! Рекла сам да не продавам, и не долазу више“, прича госпођа Севда на дивном дијалекту њеног краја, и додаје да је доктор Симон долазио код ње да јој каже да морају да издрже притиске и да не продају. „Ни он неће да прода. Каже ми: Како Севдо да продам дедовину када са терасе гледам у цркву Светог Ђорђа, он ме чува. Река Бистрица ми поред куће пролази“, казала ми је ова дивна жена од пуних 86 година.

Жељне да неко са стране дође да их обиђе, да разговарају, износе на сто све што имају само да дуже останете. Обилазе их, кажу, деца, и посебно унучићи. Иванка има три сина и седморо унучади, Севда ћерку, две унуке и праунука. Обилазе их и песници једном годишње када су Песнички сусрети Лазар Вучковић и то, како рекоше, траје више од 50 година.

Лазар је био песник и Севдин брат. Настрадао је под сумњивим околностима на Охридском језеру, и од тада Јединство, новинска кућа у којој је радио, њему у част организује поменуту манифестацију. „Не заборављају нас, ни мог брата. И ове године су били“, каже госпођа Севда и понавља да их нико други не обилази.

Севда и Иванка рођене су у Горњем Селу, ту су се и удале. У цркви Светог Ђорђа су се крстиле, венчале, крстиле своју децу. Иако су рођаке њих две живе одвојено, свака у својој кући. Пред нама размењују информације да ли ће до краја недеље ићи комби превоз до Штрпца, јер им је то најближе веће српско место. Тамо су подизале пензије – сада то могу једино у остатку Србије – али купе шта им треба, оду до лекара. Нису без пара, јер помажу деца. Међутим, чињеница је да што више времена пролази, све им је теже да опстану.

Мој сусрет са њима дошао је у време када је на РТС-у  објављен текст под именом Срби на северу КиМ се рађају, венчавају, умиру, али месец дана не могу до папира да то и докажу. Не може то ни један једини Србин јужно од Ибра, само никога није брига.

Све што не могу Срби на северу од скора, ми јужно не можемо скоро деценију и по. О километрима које морамо прећи да бисмо остварили било какво право као држављни Србије да не причам. Не делим Србе овим текстом на северне и јужне, притисла нас мука све одреда, али питам зашто, односно више подсећам, да и даље немамо исти третман?

Госпође које у тексту помињем и њихово (наше) Горње Село, Срби у Гораждевцу и осталим селима Метохије, Штрпцу, наша су војска, наши граничари ако хоћете, мада је граница још даље. Ту се брани Србија, и ко то не схвата искрено га жалим. Сваки наш војник, полицајац, политичар посебно, ма сваки Србин пред те људе и њихову децу која одрастају у немогућим условима, треба да дође и клекне. Они то заслужују. Од свега што за њих држава Србија мора и има обавезу да уради, одабрано је да се прави да не постоје. Отуда и притисци на њих да продају.

Свечљини напади

Још нешто је ових дана нама јужно од Ибра за тренутак привукло пажњу, а то је изјава такозваног косовског министра унутрашњих послова Џељаља Свечље и тиче се здраственог и образовног система. Објаснио нам је да по Ахтисаријевом плану српска заједница у поменутим областима има ширу аутономију, нека додатна права, привилегије, која „нису заинтересовани да дирају јер су и законски регулисани“. Зато ће, објаснио је даље, у овим областима бити опрезнији, у смислу правилног дефинисања њихове делатности унутар закона тзв. Косова.

На ове тврдње Свечље одговорио је председник Србије и рекао да се неће десити да образовне и здравствене институције Србије на северу Косова  престану да функционишу по српском систему. Значи, ми јужно смо готови – у фигуративном смислу.

Пример претучених и опљачканих Срба у  Грачаници, Драгана и Душанке Алексић, иде у прилог томе. Наиме, због немогућности медицинског збрињавања у КБЦ“ Приштина“ који од 1999. године ради у контејнерима (добро читате) у Грачаници и Лапљем Селу, брачни пар Алексић пребачен је у болницу у Приштини где им је указана неопходна помоћ, и где је Драган задржан на одељењу ортопедије на даљем лечењу.

За нас из централног дела КиМ то није ништа ново, јер се последњих година хитни случајеви одвозе до болнице у Приштини, зато што у нашем КБЦ-у лекари све чешће немају услова да им пруже помоћ. (У конкретном случају нису могли да сниме Алексиће, јер им не ради рендген апарат.) Да кажем и да, за сада, нема замерки када се ради о пружању услуга лекара у Приштини, али је факат и да су Срби у централном делу КиМ огорчени што је болница у Грачаници доведена у такво стање.

Вратићу се на изјаву Свечље који је, осим горе поменутог, рекао и да ткз. косовско министарство здравља већ води неопходне комуникације за здравственим системом који делује у општинама где су Срби већина, и да сматра да је потребна само појачана координација између обе стране како би све било у оквиру закона. (Пренела сам вест, у вези изјаве Свечље и реакације председника Србије, са портала Косово онлајн.)

Где је држава?

Да ли сте знали за податак да је у Шартицама, део на обронцима Шаре који припада Горњем Селу и где се налазе имања и баште Срба, измерен најздравији ваздух на подручју Социјалистичке Федеративне Републике  Југославије? Екипа стручњака је давно вршила испитивања у том делу Горњег Села и оценили су да је то права ваздушна бања, идеално место за изградњу хотела.

„Овај део Средачке жупе имао је све што треба за развој туристичког центра, али је, као и у много чему другом, политика тада била таква да је тај пројекат одобрен Златибору, а не нама овде. Лепота овог краја се речима не може описати и штета што је и поред свих сазнања, доказа да тако кажем, још увек не откривен“, испричао ми је једном приликом Бранко Вељковић из суседног средског села Мушниково, страхујући да ће доћи време када ће се наћи они који ће баш из тог разлога почети да врше притисак на Србе да продају своја имања, и то за мале паре.

Не можете да одете тамо, а да не помислите како то да за све ове године баш ништа држава Србија није могла да уради за те људе. Да је било воље нашао би се и начин да им се помогне. Нашао би се начин да се од Срба откупљује земља, ако ништа друго. Могло је то, и још увек може, и не кошта много.

Толико је богаташа по Србији који су се обогатили овако и онако. У разговору са њима могао је – баш због тога овако и онако – да се постигне договор да купују од Срба имања и дају цркви, на пример. Могли су то да раде и да им се смањи порез – ако га уопште плаћају.

Манастир Светих Архангела код Призрена нема педаљ своје земље,  и зар не би био још бољи чувар, него што је тренутно, тог дела Косова и Метохије где је његов ктитор, цар Душан, ходао дивећи се ономе што је мајка природа створила. (У тексту од пре три године писала сам о отварању тих закључаних српских кућа које би могле послужити као преноћишта, и у којима би спавали туристи који свакодневно обилазе ове крајеве, домаћи и страни.)

За протеклих 25 година могла је и болница да се направи. Лекара је било, и још увек их има, али немају са чиме да раде. То је био приоритет над приоритетима одмах по окончању бомбардовања, али изгледа да ће остати недосањани сан за све нас што смо овде остали. Не гине нам Приштина, и Албанци да нас лече. Ни контејнере не бисмо имали да није било Грка и Француза који су помогли да се направе те пољске болнице.

У њима се свих ових година рад одвија као у ратном стању, и лекари су се сналазили како су знали и умели често узимајући на себе ризик нечијег живота. То су и професори на Медицинском факултету Приштинског универзитета, доктори наука, а када су у смени деле собу са још неколико лекара у приватној кући, и не жале се. Стамбено збрињавање кадрова овде не постоји, оних правих. Верујте, колико год да их држава плати, мало је с’ обзиром где и у каквим условима раде.

Правда са Истока

Све ово што из очаја поменух да је држава могла да уради значило би да држава има национални план за Косово и Метохију, али нема га. Зато се нама, са интеграцијом здравства и образовања у такозвани косовски систем, прво Срба јужно од Ибра а нешто касније и северно, враћа нешто слично Уставу из 1974. године. Услови живота под окриљем апсолутног терора власти из Приштине и кроз институције, о којем ће тек сви ћутати, да не кажем писати саопштења.

Он се већ увелико одвија на терену, али овим ће бити потпуно заокружен. Сећате се, после доношења поменутог Устава највише је Срба напустило КиМ јер је злостављање било неиздрживо, без обзира што је ондашња земља Косово сматрала својом територијом. То је проверен и ефикасан систем прогона и зашто га мењати. Крајњи циљ је, и онда и сада, што мање Срба на Косову и Метохији.

Тешко је време испред нас, најтеже до сада, али насупрот свему што од власти из Приштине и њихових ментора долази, обичан народ, Албанци, не понашају се осионо, напротив. „Опет се улизују, све су нешто фини, то значи да нису задовољни“, речи су мог пријатеља кога сам после дужег времена летос срела. Он живи у мешовитом месту – у њему су се Албанци доселили после 1999. године – и у свакодневном је контакту са њима.

Слични коментари Срба чују се из различитих крајева Косова  и Метохије. Постоји и друга група Албанаца, то  су они који су код нас кући долазили, које познајемо целог живота и који су одувек добро живели, сада једва да се јаве. И ових дана размењујемо таква искуства и то нам је знак да им нешто не иде како треба. Није ово нагађање, пусто маштање, ово су чињенице, а њих знамо за толико. У супротном би ликовали, већ смо ту фазу отрпели са њихове стране.

Зато морамо да поднесемо све оно што што су нам спремили Брисел, Приштина и, нажалост, Београд, како знамо и умемо. Наравно, са очима упртим у исток и са надом да тамо настаје праведнији свет који ће имати разумевања за наше вишедеценијске муке. Да ће се већ једном открити истина о томе ко је више од века на Косову и Метохији права жртва. То је свет од кога обични Албанци страхују, и зато ми у њему тражимо свој спас.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Извор Нови Стандард