Јања Гаћеша: Писмо са Косова или живот без институција

Такозвана власт у Приштини затворила је готово све институције јужно од Ибра које раде по систему државе Србије, односно оне које су за косовско-метохијске Србе једине легалне и легитимне.

Од тренутка када су на северу покрајине урадили исто, чекали смо свој ред – последњих месеци готово свакодневно. Многима од нас десило се да од запослених у њима чујемо: „Да завршимо шта можемо, док нас не затворе“.  Сви су то очекивали, нема ту неког посебног изненађења, и, ето, догодило се, у склопу предизборне кампање Аљбина Куртија за изборе расписане за девети фебруар.

Све се десило у истом дану. Акција детаљно планирана са циљем да остави јак утисак на албанско бирачко тело. На појединим местима све су посматрали припадници ЕУЛЕКС-а, а радници који су протерани са својих радних места остали су мирни. Уследиле су реакције званичног Београда, припадника међународне заједнице и ништа – искрено, боље да су ћутали. Од тих празних саопштења, свима је некако додатно припала мука.

Нећу да дужим причу око тога, већ се све зна и, ако ћемо право, за све њих који су у овоме учествовали то је већ прошлост. Само још једна ставка на парчету хартије која је прекрижена, а тиче се нашег опстанка овде.

Немојте да вас чуди ова моја готово па равнодушност. Ако смо у протеклих 25 година, да не помињем време пре 1999. године, толико тога доживели и преживели, сахрањивали мртве – међу њима и децу – убијених од албанске руке, и нико за то није одговарао, а истарге су водили припадници мисија УНМИК-а, КФОР-а, ЕУЛЕКС-а, онда и ово морамо преживети.

Предизборни потези

Сада нам је живот у гету додатно отежан, све је компликованије. Још више су се људи затворили по селима, јер нема институција у које су долазили и завршавали све што треба, али идемо на нов ниво трпљења – нема друге. Овде су Срби препуштени сами себи, помоћ и подршку немају ниоткуда, па колико ко издржи.

У таквим околностима потпуне неслободе, када не знате шта носи дан а шта ноћ, и хоће ли вас полиција ухапсити под сумњом за ратни злочин ако само кажете да не продајете кућу и имање, од нас обесправљених Срба очекује се да изађемо на изборе које је расписала „држава Косово“ и гласамо.

„Ево, ово ти је предизборна кампања и Куртија, али и ових што би да нас представљају у сепаратистичком парламенту“ , рекла ми је пријатељица коментаришући ово што напред поменух. Баш је у праву!

Актуелни режим Аљбина Куртија чини све, и не само у предизборној кампањи, да Срби коначно прихвате да немају шта да траже на својој вековној земљи. Исто као и Харадинај, Тачи и остали. Мислим, ми то знамо и да реч не проговоре, али мора и да нам се покаже, да се демонстритира „сила државе“ у смислу да им нико ништа не може, и не само због нас, већ и због Албанаца који овде живе – можда и више због њих.

Толеришући злодела над Србима, јер се све одвија под њиховим будним оком, Запад и даље води апсолутно непријатељску политику према нама. Све што се нама дешава није хуманитарна катастрофа, ни кршење људских права, већ мултиетничко друштво које су они створили, па сада, неко је у њему милом, а неко ће морати и силом – биће онако како само њима и њиховим плановима одговара.

Сила се односи на Србе који овде живе, наравно. Намеће нам се мултиетничко друштво по њиховом кроју које не само да то није, већ никада неће ни бити. „Одредили нам странци 10 места у том парламенту и сад ова наша шака јада има да се закрви за тих 10 столица. Само да седну у њих, и ту се све завршава. Сигурно могу нешто да ураде, да промене. Не, жими ти“, речи су старијег српског домаћина из села Ливађе у општини Липљан.

Актуелни режим Аљбина Куртија чини све да Срби коначно прихвате да немају шта да траже на својој вековној земљи

О кампањи разједињених Срба са Косова и Метохије, у оквиру које је држава Србија подржала Српску листу, нећу много да пишем. Шта год да нуде, обећавају, све се своди на „државу Косово“, ону која нас прогони и у којој још само фали да нам се жуте траке стављају око руке кад излазимо из својих гета. Поменућу само реченицу која се може чути и у овој кампањи коју воде по српским селима: „Нећемо да обећамо оно што не можемо да испунимо.“

Досадашња пракса њиховог битисања по сепаратистичким институцијама, дуга 12 година, говори нам да немамо чему да се надамо. Не зато што смо незахвални, овакви или онакви, већ што на терену свих ових година својим очима гледамо и на својој кожи осећамо (не)учинак Срба у ткз. косовским институцијама – на централном и локалном нивоу. Односно, учинак постоји, али на нашу штету.

Измењена атмосфера

Осим што су успели да дају пун легитимитет „држави Косово“, немам шта друго да набројим. Ево, на пример, питање: Шта се дешава по питању повратка Срба на Косово и Метохију? То министарство у „Влади Косова“ воде Срби више од деценије.

Оно је део исте ове власти која је затворила српске институције северно и јужно, у чијем парламенту седи резервни тим Српске листе. Онај изабран на изборима их „бојкотује“, а овај други није радио ништа, сем што је чувао столице. Видите, и бојкот на Косову и Метохији има дуго значење . Све овде може да се изврне, окрене, да наопако постане право, само истина да се заташка.

Зато многи Срби сматрају последње непријатељске потезе Приштине (затварање српских институција) и као негативну кампању за све Србе који учествују на изборима, али и када су у питању избори уопште. Али, знамо и како ће многи бити натерани да на њих изађу. Човек у гету, ипак, није слободан.

Морам да кажем да западњацима ни ово милом не иде баш глатко, јер Албанци су све само не задовољни како им „држава“ изгледа. Медији су пренели да су на предизборном скупу у Србици, Албанци из те вароши и околине, Куртија и остале лидере владајућег „Самоопредељења“ дочекали звиждуцима, петардама и увредама, па је полиција сузавцем морала да растерује масу.

Нису хтели да чују Куртијеве хвалоспеве о „ослобађању“ севера Косова, звецкање оружјем и остале приче о држави која, у ствари, не постоји. Ено их по мрежама објављују како је Курти у Србицу дошао у панциру.

Србица је у Дреници. Тамо где Срби пре 1999. године скоро и нису залазили, где су Албанци живели по неким својим правилима и нико им није ништа могао, чак ни припадници међународне заједнице касније. Сада и из тог дела Косова и Метохије Албанци масовно одлазе, школе им се затварају јер нама ђака, а очигледно ни Курти не ствара државу за коју су се деценијама борили не бирајући средства.

У Тачија, Харадинаја и остале вође такозване „ОВК“ давно су изгубили поверење и не само то, потпуно су их разочарали енормним богаћењем и небригом о обичним људима. Сами о томе причају већ годинама. Некада би зарад већег добра овацијама дочекали било ког Албанца, истрпели би све и свашта, јер су имали циљ. Више није тако. Од многих Албанаца сам чула да на изборе неће да изађу.

Поновићу по ко зна који пут, све што се дешава на Косову и Метохији део је великог пројекта западних земаља и деценијама, посебно последњих 25 година, јасно нам се ставља до знања да у њему места нема за нас. Факат је да ће нас после овог најновијег ударца бити мање, али ће нас и даље бити.

Остати и опстати

Никако да схвате да ако нас нису отерали бомбама, отмицама и вађењем органа, погромом, убиствима, батинама, перфидним институционалним притиском који траје, да неће ни сада. Да нас не занима њихова лажна мултиетничност, и њихове лекције о томе како треба заједно да живимо.

Нека оставе Албанце на миру, престану да их лажу и обмањују да имају државу, већ да признају да су их и они прочитали (говорим о обичном народу) и све ће бити лакше. Знамо ми како да живимо заједно, само нека се они не мешају.

Када смо ми, Срби, у питању све чешће чујемо на телевизији како је прича око Косова и Метохије готова. Сви се понашају као да овде српски Устав није погажен. Заборавља се одакле је Србија. Без тог корена, ко год да Србију узима уз слаткоречиве лажи, ради то само да би она нестала. Нама нема друге него да наставимо да битку за одбрану својих огњишта и гробова, своје земље Србије, бијемо сами.

Сва сила света сручила нам се на леђа, а одбрана нам је трпљење. Не зато што волимо да нас муче, већ зато што имамо виши циљ, а то је да дочекамо ослобођење. Човек је најјачи када чека слободу.

Зато се представници овог накарадног и одлазећег светског поретка тако опходе према нама, јер им две и по деценије рушимо план, нагризамо га. Ми смо рак рана света, и сведоци смо метастаза свуда по њему. Узимамо себи за право, а ви нам праштајте, да кажемо да би све брже ишло, на Косову и другде, да су успели етнички да очисте овај простор. Сведок сам њихове велике жеље.

Нико не зна шта ће са нама – ни Запад, ни Београд, ни Албанци, чини се ни наша црква – Боже опрости. Ваљда су зато одлучили да је лакше да нас нико не помиње, или да то буде минимум минимума, да нас скоро па игноришу.

Постали смо им кост у грлу, камен саплитања, јер знају да је са нама истина. Од ње се увек сви највише плаше, јер пре или касније она свакога стигне, изађе на површину. А, код нас Срба са Косова и Метохије је све тако једноставно, јер ми знамо да где је истина ту је Бог. И то је сва филозофија. Шта год да нам ураде, остаће барем један Србин на Косову и Метохији да ту истину сведочи.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: РТ Балкан