Јања Гаћеша: Писмо са Косова или време одлуке

Другог дана Божића срела сам свог познаника Дејана Столића из села Годанце у општини Штимље, који као расељено лице живи у Старом Грацку код Липљана. Након честитања празника – као да је једва чекао – питао ме је: „Можеш ли да погодиш где сам био по Бадњак?“ Набројах неколико места где Срби из Липљана и неколико околних села обично секу храст уочи Божића, али нисам погодила.

„Био сам у шуми недалеко од Годанца. Тамо где смо до 1999. године секли бадњак. Са бадњаком у ауту, први пут после скоро 27 година прошао сам својим селом“, рекао ми је уз осмех, и даље сав усхићен због тога. Питала сам да ли га је неко од старих комшија Албанца видео и одговорио је потврдно. „Киша је падала, отуда и мање људи на улици, али јавио сам се комшији који је био затечен“, рекао ми је.

Разговарали смо и о другим темама, али смо се неколико пута враћали на Бадњи дан и његову одлуку да баш тамо оде. „Не знам, тако ми је дошло. Као да ми је неко рекао да идем у Годанце. Не могу да објасним. Позвао сам двојицу другара, рекао им где идемо, и једноставно смо отишли. Није било страха, ничега. Водила ме је жеља, Господ, ето“, каже ми.

(Столиће из Годанца помињала сам у тексту од пре 13 година у контексту тога да је један од њих, Мића, киднапован. То је Дејанов рођени брат, и у тренутку када су га албански крвници отели  (у јуну 1999. године), имао је само 18 година. Они ни данас о њему не знају ништа. Живе са вешћу коју им је пренео комшија Албанац неколико дана после киднаповања, а то је да је чуо како су Мићи извадили срце. У том тренутку, свега неколико дана пре њиховог протеривања из села, Столићи су мислили да им је то рекао да би их додатно уплашио, тумачили су то као вид притиска. Тек са откривањем Жуте куће, схватили су да је говорио истину. Од тада живе са тим горким сазнањем, али и чињеницом да је управо то њихове родитеље пре времена отерало у гроб.)

„Сада ће Албанци у Годанцу мислити да си дошао нешто да им поручиш. Казаће да Срби нешто знају чим си селом прошао, и то са бадњаком“, кажем му. Одговара да му то није била намера. „Нисам на то ни помислио. Само сам чистог образа прошао кроз село у којем сам рођен. Ништа лоше никоме нисмо учинили, зашто да не одем и прођем улицама које и мени припадају“, казао ми је са тугом, јер се сетио Миће.

Прослава Божића

Некако сам још под утиском тог нашег разговора. Размишљам, сигурно су се и Албанци у Годанцу сетили Миће, када се проширила вест да је један од Столића виђен како селом пролази, барем они старији да млађима испричају. Такви су они. Без обзира што је толико времена прошло знају да памтимо, и причаће о томе.

Некако се прешла та граница страха. Мислим, није он нестао, већ смо научили да живимо са њим као саставним делом свог живота

Попут Дејана који је узео кључеве од аута и са друговима отишао у родно село, ја сам два дана уочи Божића пешке прешла стазу свог детињства и младости, први пут од завршетка бомбардовања. И мени је попут њега нешто тако дошло. То је стаза (пут) која је стопостотно окружена Албанцима, али није ме било брига. Једноставно ми је досадило кретање околним путем искључиво аутом или комби превозом, и тих километар и по до свог села прешла сам као некада, када сам била мало слободнија. Да будем искрена, благи грч је постојао, али сам је прешла. Не знам да ли ћу се опет усудити, али о Божићу јесам.

Нисмо ја и Дејан никакви изузеци, или нешто посебно храбри. Раде то Срби са Косова и Метохије, посебно о празницима. Одлази се тада до места у која се иначе не залази. Нико од нас не може да опише тај тренутак када само кренеш, тако нам дође. Само помислимо на Господа и кренемо у град, село, улицу, да обиђемо напуштена огњишта или цркве где смо крштени – да нас жеља мине.

Сви они који долазе на Косово и Метохију на два-три дана слободнији су од нас који овде живимо. Разлог је тај што Албанци знају да су они гости и да ће отићи. Проблем имамо ми који овде живимо, али и они који хоће за стално да се врате. Ми смо њима трн у оку.

Леп нам је Божић био ове године, некако свечан и посебно мио. У сечу бадњака ишло се организовано, али већ другу годину заредом без пратње КФОР-а или полиције. Јесу били присутни на одређеним местима, посебно полиција, у нешто већем броју, али народ је ишао сам. Ишло се уз песму, са заставама и са децом, како и обичај налаже.

Некако се прешла та граница страха. Мислим, није он нестао, већ смо научили да живимо са њим као саставним делом свог живота. Да се радујемо и празнујемо једним делом свог бића, а да у тренутку када осетимо страх само кажемо себи у браду: „Ма, биће оно што је рекао Бог“. (Има и тога да су нам пратње досадиле, јер страдамо што страдамо – са њом или без ње, исто нам је.)

Занимљиво је и да је киша падала током целог дана, али је утихнула око пет сати поподне, таман када се ложе бадњаци у портама. Тек покоја кап се могла осетити, али то није сметало да ватра свом јачином гори и да буде варница. Све је праћено ватрометима, али и звуком црквених звона, са поруком да смо још ту.

Порука Београда

Наравно да није све прошло мирно јер је у Грачаници полиција проблем правила групи Срба из села Добротин који су носили мајице са натписом: Хајде се сине прекрсти и реци Христос се роди. Натерали су их да скину мајице, па су им их после пола сата вратили. Споран је био натпис и слика храма Светог Саве. Чиста провокација због прославе Божића. Није им се свидело све оно што су од раног јутра гледали, нема другог објашњења.

Оно што се, пак, десило у Косовској Митровици посебно нам је привукло пажњу. Реч је о банеру који је полиција запленила, а који је требало да буде постављен на једној згради. На њему је писало: Мир Божији, Христос се роди.

Укратко; банер је полиција одузела групи волонтера Српске листе и однела у полицију. На захтев полиције, градоначелник Косовске Митровице Милан Радојевић и чланови Српске листе, који су желели да поставе поменути банер, отишли су у полицијску станицу на разговор са надлежнима. Тамо им је речено да су за његово постављање морали да упуте захтев такозваном Министарству за локалну самоуправу, или, другим речима, о томе не може градоначелник сам да одлучује. Како год, банер је враћен у вечерњим сатима и постављен.

Зашто нам је то било посебно занимљиво? Зато што су се обистиниле наше сумње да ће се након конституисања општине на северу, у које су се после три године вратили Срби, опструирати увек и на сваком месту од стране централних власти. Замислите како ће бити када нека друга одлука локалне самоуправе буде требала да се спроведе, када их, ето, због једног банера овако „дриблају“.

Још занимљивије нам је било што су, а због дешавања за Бадњи дан, медији пренели реакцију, ни мање ни више, него министра спољних послова Марка Ђурића на друштвеној мрежи X. Од свега написаног у том кратком саопштењу нама у глави само одзвања то што је реч о Министарству спољних послова. Све бисмо другачије схватили да се огласио и министар унутрашњих послова.

Није реч овде да ли је то Марко Ђурић, Ивица Дачић или Јанко, Петар, овде су спорна министарства. Испада да смо ми у другој држави, тамо нека национална мањина, па се надлежно министарство бави нама – и то се не дешава први пут. Све то долази у моменту када смо сведоци да у свету влада општи грабеж, и када је Косово као бумеранг многим земљама закуцало на врата.

Граница страха

Ако бих грубо резимирала прославу Божића на Косову и Метохији, онда испада да нам је највеће искушење приредила сопствена држава. Све што су Албанци урадили није изненађење. Ми смо увек спремни на то да ће да нас ударе, само чекамо да видимо где и како. Има ли, после свега што смо од њих доживели  и преживели, нешто што нас може изненадити?

Ми, са Косова и Метохије, сем живота више немамо шта да изгубимо, и ту границу све чешће прелазимо. Зато се и одлучујемо у тренутку за потезе који, можда, и нису пожељни у овој неслободи. Ако би се десио инцидент, конкретно мени, Дејану, или свим оним Србима који раде још храбрије ствари, из полиције би рекли да смо изазивали, јер шта ћемо тамо, и потпуно смо свесни тога.

Наравно да не би били управу, јер никоме од нас то ни на памет не пада. То је просто жеља да се ослободимо тих невидљивих ланаца који сувише дуго стежу. Али, џаба се ми на тренутак њих ослобађамо, када нас сопствена држава у њих враћа.

Из ове наше димензије све другачије изгледа. Блокадери, ћацијевци и све остало, нама одавде личе на ријалити шоу

Знате, ја се у политику уопште не разумем, али зар није сад прилика – прави тренутак – да на сва звона звонимо због неправде која нам је учињена. Сада је време да се вратимо Резолуцији 1244 и делујемо сходно истој, ако смо неспособни за било шта друго.

Министарство спољних послова, преко амбасада, мора више него икада до сада да подсећа и пита где је било међународно право и неповредивост граница када се на нас кидисало са свих страна, а не да се бави банерима и мајицама. Зар ће то да се помиње као највећи проблем Срба са Косова и Метохије? Људи, то је понижавајуће не само за нас, већ за државу.

Шта се у свету дешава, а чиме се ми бавимо? Из ове наше димензије све другачије изгледа. Блокадери, ћацијевци и све остало, нама одавде личе на ријалити шоу. (Можда је то прејака реч, али повући ћу је онда када једни и други крену ка прелазима да нас подрже и тако покажу  да знају где су границе данашње Србије. Када студенти изађу на улице и дигну глас против измештања Приштинског универзитета у Нови Пазар, а о томе се овде навелико прича.) Као да се намерно бацају коске да се људи тиме баве, деле, мрзе, туку, и шта све не. Све са циљем да се одвлачи пажња са животно битних ствари. Мене стварно занима какву то Србију желе и једни и други када Косово и Метохију нико нигде не помиње.

Ово је тренутак када ми очекујемо да остатак здраве Србије преломи, пређе ту границу страха коју су поставили људи из Брисела, Лондона, разних владиних и невладиних организација, и сами гласно кажу шта је српски национални интерес – само наш, а не онај који нам је на силу наметнут. Да и то лице виде горе прозвани, па даље како хоће.

Он подразумева и страну света ка којој на време треба да се окренемо, јер подела света којег знамо само по његовој суровости према нама као православном народу је већ почела. Ако закаснимо, и ако наставимо да својим поступцима стављамо до знања да нам до Косова и Метохије није стало –  а управо је такво стање у остатку Србије – па шта брига велике силе за наше границе, наша права, за Мићино срце, за наше страдање.

Сведоци смо какве нам је „благодети“ донело друговање са Западом, односно наш приступ њима са речима „слуга покорни“, и зар није време да кажемо; „Доста је било“. Ово су преломни тренуци, који се једном у 100  и више година дешавају, и у њима или отаџбину браниш или нестајеш. Тренуци када се народ пита, можда и више од политичара.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Епархија рашко-призренска