Јања Гаћеша: Писмо са Косова или Видовдан без патријарха

Централну манифестацију овогодишњих Видовданских свечаности „Видовданско песничко бденије” у порти манастира Грачаница у једном тренутку омео је пљусак. Музичари Нишког симфонијског оркестра прекинули су концерт, а народ се склонио свуда по порти, где је год које надстрешнице било, да сачека његов наставак. Највише нас је било испод крошњи деценијама старих дивљих кестена у манастирској порти. Док чекамо да киша стане, креће разговор међу људима:

„Патријарх не долази”, рече једна жена. „Ма ајде, није ваљда”, уз циничан осмех одговори неко. Она додаје: „Да је барем до прелаза дошао и да су га вратили, али ни то”, наставља разочарано жена која је и започела разговор. На то јој исти мушкарац одговара: „Да је барем слагао да су то урадили, лакше би нам било. Све је боље од ове тишине”.

Патријарх српски није био на Косову и Метохији на Видовдан, нису биле ни владике из остатка Србије, а народ је то приметио. Јесу из Босне и Херцеговине и Црне Горе. Остали су имали, очигледно, преча посла.
Нешто није у реду

Нека ми Бог опрости што их прозивам, али ако патријарх не дође – баца се сенка на све остало. Свака беседа црквених великодостојника, колико год добра била – а овог Видовдана одлично је беседио на Газиместану митрополит Јоаникије – нема ту тежину као када је изговара патријарх.

Без поглавара Српске православне цркве на Косову и Метохији, сам Видовдан добија једну другу димензију. Као да смо га украли, па да не таласамо и не привлачимо пажњу. Као да не смемо о њему причати, као да се утишава његов значај. Питају се људи, да ли је то можда и план? Прошле године са патријархом прослависмо Видовдан, али не одосмо организовано на Газиместан. Ове године је обрнут случај. Било је и најмање пет пута више владика прошле године. Просто, нешто ту није у реду.

Елем, сутрадан је архиепископ и митрополит рашко-призренске епархије Теодосије у беседи поменуо да му није дозвољено да дође. Не знамо када се то десило. Зна ли неко? Људи се од све муке шале па је један од коментара био: „Можда су, када га оно у мају вратише са прелаза, рекли да ни за Видовдан не долази. Под условом да су се сетили да је следећи српски велики празник Видовдан, само, ни тада ништа не јавише.”

Нама, који још увек живимо на Косову и Метохији, много значе доласци наших црквених великодостојника, али и самог народа, и то посебно за Видовдан. Не треба на Косово и Метохију долазити из сажаљења, то нас вређа. Треба долизити како бисмо као народ прогледали. Задњи је час!

Од борбе за Косово и Метохију – оне праве – готово да није остало ништа. Зато су важне беседе, наше окупљање овде, јер једино то и имамо. Сведоци смо како нас споразуми, Бриселски, Охридски и ко зна још колико ће их бити, терају одавде. Зато ово парче земље морамо да чувамо кроз написану и изговорену реч свештеника, владике, митрополита, патријарха, песника, учитеља, и свих осталих обичних људи. За ту реч да се ми овде ухватимо, да из ње црпимо снагу и издржимо још мало.

На Видовдан се мора показати наша саборност, наша одлучност, наш циљ. Није ли тако било кроз историју? Сетимо се шта нам све напријатељи урадише, и још увек раде, баш на Видовдан. А ми? Једне године овако, друге онако. Значи ли то да ћемо доћи до године када ће бити никако?
Видовданске беседе

У својој беседи митрополит Јоаникије рекао је да на Газиместану обнављамо своју веру:

”Нигде се тако лепо не осећамо као овде где смо својом крвљу, не само у време Косовске битке, него кроз целу нашу историју сведочили хришћанску, православну веру. Ја још нисам чуо ниједног хришћанина, као што то неки други говоре, да је изгубљено Косово и Метохија. То ниједан хришћанин, прави Србин, неће никада рећи, али поједини говоре. Они који тако говоре, биће да су изгубљени у времену и простору и да су везани само за земаљско, а заборавили су Царство небеско и завет Светог кнеза Лазара. Они су одступили од његовог завета. Кажу нам имамо овај споразум, имамо онај споразум… Колико је већ тих споразума било? Најважнији споразум – и тапија која је исписана крвљу – постигнут је 1389. године и потписали су га Свети кнез Лазар, Милош Обилић, Југовићи и остали српски витезови. За њима су ту тапију дописивали сви јунаци који су гинули за нашу отаџбину, за веру и слободу”, казао је митрополит Јоаникије.

Тако се беседи на Газиместану. Ове речи придржавају на тренутак крст који ми овде носимо, али вратићу се сада у ноћ уочи Видовдана. Неколико минута пре кише коју сам на почетку поменула, уручена је главна награда овогодишњих Видовданских свечаности „Златни крст кнеза Лазара”. Добитник је песник Ђорђо Сладоје из Новог Сада. Он је своју беседу говорио испред Грачанице, онако како се испред ње једино може и мора говорити. Говорио је језиком косовско-метохијских Срба. Нас нико ништа не пита, никога није брига шта имамо да кажемо, зато хвала Сладоју што у наше име рече:

Траже да им га дамо. Јер је то у њиховом националном интересу. Ми право на национални интерес у сопственој земљи немамо. Зато што нисмо били добри. А бићемо добри, толерантни, прихватљиви, бићемо европски кад се правно обавежемо на предају. Само не знам на основу којег и чијег права ако су скршени сви параграфи тзв. међународног права. Можда на основу њемачког, или растегљивог англо-саксонског, или обичајног или једноставно на основу права јачег – да слабијем отима земљу и тлачи народ.

Сила узме земљу и градове, каже стих наше народне пјесме. Сила је узела и Косово и Метохију, и Метохију, и та нам сила каже да прихватимо затечено стање на терену , не питајући ко је и како то стање произвео. А ми знамо и памтимо бјесомучне ударе са мора, копна а нарочито из ваздуха, ударе који враћају у камено доба.

Њихово право да своје националне интересе остварују на нашој светој земљи поткрепљују понекад циничном пословицом – чије овце тога и планина. Можда и јесте тако, али шта ћемо са планином на којој има више цркава него оваца, иако је уложен велики труд да се број цркава смањи, или за овце преиначи. Не може се, међутим, један историјски и за нас готово судбински чвор развезати помоћу пастирске доскочице, јер је посриједи исувише компликован, од историје и зле воље отежао, проблем. А питање великог пјесника – како се догодило да нас има најмање, тамо гдје је требало да нас је највише и даље остаје без одговора, мада би се понешто могло и одгонетнути.

Ми немамо право ни законско, ни морално, ни црквено ни историјско ни културолошко, ни пјесничко да се Косова и Метохије, и Метохије добровољно одрекнемо. Јер се тиме уназад, ретроактивно, такорећи, поништава историја, обесмишљава садашњост и замрачује будућност. Наше опредјељење да сачувамо своју темељну земљу, гдје је засновано све оно по чему се међу народима препознајемо, не искључује право Албанаца да на Косову и Метохији живе.

Потпис на независност Косова и Метохије, и Метохије претворио би српски народ у гомилу пометених, невеселих индивидуа без упоришта и ослонца, без драгоцјеног везивног ткива које једну заједницу чини народом. А држава Србија без Косова и Метохије послужила би као вешерница за прање крваве злочиначке историје оних који су нас убијали у омјеру један према стотину, оних који доносе званичне документе о нашој геноцидности, убијајући симболички и оне који су преживјели њихову индустријализацију смрти.

Србија без Косова и Метохије остала би хрома попут Вука Караџића, с том разликом што су Вука у Европи дочекивали највећи ствараоци онога времена, међу њима и Гете, а ми имамо посла са анонимним чиновницима задуженим да проведу опскурне процедуре, које би нас оставиле без још увек свете земље, чије је обесвећивање, односно десакрализација далеко одмакло – о чему свједочи упорно изостављање Метохије – коју овдје намјерно истичем.

Праунуци Гетеови пронашли су у нашој епској поезији, јединој нашој правој класици у чијем је средишту Косово и Метохија, и Метохија, клице зла, а Вукову пјесмарицу и пјесме српских пјесника који се ослањају на ову традицију, читају као приручнике за убијање.

Нема сумње да ми живимо једну мрачну и бизарну, злокобну инверзију историје у којој је свијет окренут наглавачке и ко не буде знао да хода на рукама, загледан само у педаљ црне земље – тај неће далеко догурати. Ово је вријеме постистине и очигледно је грозничаво настојање да се жртве прогласе за џелате, а џелати – који су долазили у најзабитије наше крајеве да нас убијају – у радознале туристе, концентрациони логори у умјетничке радионице.

Моћни наређују како је било, заповједају како јесте и пријете како ће бити. Позивање на сироте чињенице и истицање косовског опредјељења сматра се непожељним и недјелатним, не само од стране страних моћника, већ и знатног дијела наше политичке и интелектуалне елите – која на вриједности за које је кнез Лазар положио главу, гледа готово са презиром – као на израз паланачког духа, а на Лазарев чин као на лудост. Али ко зна, можда би наша слободнолебдећа интелегенција понешто и дала, али једноставно нема шта.

Занимљиво је, међутим, да Лазару не замјерају на избору његови ближњи – ни кнегиња Милица, ни син Стефан, ни кћери Јелена и Оливера – јер он је за њих света жртва. А његова светост проистиче из опредјељења за Царство небеско које подразумијева свијест о томе да постоје вриједности за које се вриједи жртвовати. То опредјељење јесте у суштини хришћанско и витешко које каже – боље у подвигу смрт него у стиду живот – вјерујући да ће тај чин жртвовања, без кога не бива васкрсења, представљати заправо духовну побједу која ће ући у колективно, завјетно памћење и постати дио историјског искуства.

Косовско опредјељење јесте оно, кажу учени, које нас је гонило и гони да се боримо и за наизглед изгубљену ствар, кад цијели свијет повјерује да нам спаса нема. Косовско опредјељење јесте ,у суштини, пјесничко, духовно и етичко – највиша тачка духа, непревазиђени морални чин, жртвени обред за највише вриједности од којих је слобода кључна. Слобода као мјера свих наших овоземаљских прегнућа.

Савремени српски пјесник може да гаји овакве или онакве идеолошке заблуде, да практикује поетске принципе саобразно сопственом сензибилитету, може да каже шта хоће и како му драго, али нема право да изговори како је Косово и Метохија, и Метохија за нас изгубљено.

Драга браћо и сестре, Крст кнеза Лазара припада вама који сте ријешени да останете овдје упркос даноноћном зулуму којем сте изложени. А ја ћу, толико могу да обећам, да припомогнем, подупрем и придржим, колико будем у моћи. Па и више од тога”, беседио је пред Грачаницом Ђорђо Сладоје и поручио да се уздамо у Божију помоћ, јер нас без ње одавно не би ни било.

После ове беседе, ми, окупљени у порти, погледали смо једни друге а пријатељ ми шапну: „Рекао је све оно што и ми мислимо, али немамо где да кажемо”. Свака моја реч после овога била би сувишна. Можда само да се захвалим свима који су дошли ове године на Видовдан да нам, како рече песник, крст придрже – Бог им свако добро дао. Онима који нису дошли нека је од нас просто и исто хвала. О оном Божијем делу нека сами размисле.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.