Јања Гаћеша: Писмо са Косова или вечна дилема

Једна од честих тема Срба са Косова и Метохије (како нас који још увек живимо у својим кућама тако и оних који су морали да оду), јесу дешавања из наше ближе или даље прошлости. Њихов резултат су помешана осећања која нас прате данима, и често то о чему смо причали преносимо на неку другу особу из свог окружења, тек да проверимо исправност својих ставова.

Онда, када останемо сами – ми који смо остали – пребирамо по глави све о чему смо разговарали са пријатељима, познаницима, рођацима, преиспитујући свој живот изнова, са вечитим питањем; „Шта би било да сам отишао/ла?“

То питање, које са собом доноси слике онога што смо доживели и преживели и онога што смо, евентуално, могли имати да смо отишли са Косова и Метохије, је свеприсутно у нашим животима. Срби који су морали да напусте Косово и Метохију исто се питају само обрнутим редом, односно уместо „отишао“ употребљавају „остао“.

То су они моменти када није важно јеси ли у прихватном центру или у палати, зато што свако у једном тренутку дана угаси светло и остане сам са собом, а онда дођу мисли и тешко је заспати.  Мучно је то преиспитивање шта је и како било, и шта би било да су ствари урађене другачије. Тешко је отргнути се од тога. Ево, сретох пре неколико дана познанике из Липљана, и на улици у Грачаници покренусмо тему како 1999. године оде већина Срба из града, посебно из оног стамбеног дела.

Разговарали смо како је паника учинила своје. Па, да ли су људи криви или нису што нису сачекали још који дан. Какав је страх код људи изазвало убиство Драгана Перенчевића у центру града од стране припадника КФОР-а. „Сећаш се“, питају ме у једном тренутку.

„Како да се не сећам. Убише човека на улици, 29. јуна 1999. године. Сутрадан је највише Срба напустило своје станове“, кажем им. Настависмо да претресамо изнова како није било некога да смири људе, усмери, организује. Као  и увек, на крају таквих разговора остаје само уздах.

Питање останка

Опстати у Липљану те 1999. године, и касније, било је тешко. Сваког дана, али сваког, у поподневним сатима на Србе су бацане бомбе, гранатирани су из минобацача, пуцано је на њихове куће, каменовање и батине да и не помињем.

(То су били делови града са приватним кућама, где је Срба највише остало. Стамбене зграде су Срби напустили, у 99 одсто случајева, већ до јесени, па је екстремистима остало да посао заврше по околним улицама. Многи од њих издржали су до 17. марта 2004. године опстајући у различитим деловима града. Тада је већина њих протерана, а куће им запаљене. )

Липљанчани, Симијоновићи на пример, ће у једном оваквом разговору о прошлости, поменути како су им до 17. марта Албанци за кућу нудили толико новца да су могли на Врачару пет станова да купе. Одбијали су да продају, јер они су староседелачка породица и били су решени да издрже сваки притисак.

Првог дана погрома кућа им је запаљена, а они протерани у липљанску порту. Тек онда су одлучили да продају плац, јер куће више није било. Купили су кућу од Србина тик уз ограду порте липљанских цркава и ено их још увек у њој живе. Деца су им у међувремену завршила факултете.

Од троје њих, двоје и даље живе у Липљану – син је лекар а ћерка ради у просвети. (Најстарији син је електроинжењер  и живи у Београду.)  Њихов отац ће вам и данас рећи да се није покајао што није напустио родни град. На крају разговора он изговара ту једну кључну реченицу за нас многе: „Како да одем? Где да одем кад овде припадам?“

Опстати у Липљану 1999. године, и касније, било је тешко. Сваког дана у поподневним сатима на Србе су бацане бомбе, гранатирани су из минобацача…

Када разговарате са Србима из Призрена (да поменем и Метохију), они ће вам рећи како су припадници КФОР-а на улици убили двојицу Срба тек по свом доласку у град – 13. јуна 1999. године. Страх и паника због овог чина, уз најезду и страшне злочине Албанаца широм града учинили су своје, и уследио је масовни одлазак Срба из града. (Зашто су ти људи убијени ни данас се не зна, док се за Перенчевића у Липљану прича да су му припадници КФОР-а видели оружје у руци, али и да је журио да спасава брата коме су Албанци упали у стан и тукли га.)

Срби из Метохије, присећајући се свега, а из данашњег угла, исто жале што никог није било да их организује. Кажу да би све, можда, било другачије. Платила би се цена опстанка, свесни су тога, али барем би више њих опстало. Многи Приштевци такође жале што нико није остао са народом, па да, рецимо, Србе повуче у део града где је било највише војних станова. Можда ништа од овога не би успело, али остаје жал што није ни покушано.

Грешке и процене

Када кажем да никога није било да организује народ, мислим на војску, полицију, на људе који знају шта се ради у таквим ситуацијама. Да су барем били са народом првих шест месеци, ко би у оном хаосу знао ко су. Из данашњег угла испада да је, можда, и био план да никога са народом не буде. Да ли ћемо икада сазнати истину?

Елем, све до пре годину дана мучили смо себе питањем зашто се није са осталим градовима, односно где је могло, урадило исто као са Косовском Митровицом? Сада видимо да са политиком коју водимо ни то не би било од неке користи, али, сложићете се, никада нећемо сазнати како би било да смо барем још неки град имали подељен на пола – да тако кажем.

Разговарамо и о томе како би било када би се искрено причало о ономе што се на Косову и Метохији свакодневно дешава по институцијама ове самопроглашене државе. Када би се, на пример, извештавало о борби коју Срби воде за повратак своје имовине широм покрајине пред судовима „државе Косово“. Какве су то надреалне приче људи моји, и каква је њихова воља да истерају правду, али не, у етар иду неке друге теме.

Неко је проценио да је довољно пренети у минут, два највише, како тече, рецимо, суђење ухапшеним Србима који се оптужују за ратне злочине, без ширења приче да јавност у Србији нешто више сазна о њима. Да се људима у остатку Србије каже колико њих своју имовину неће да прода, колико њих пред судовима води дугогодишњу борбу за повратак узурпиране имовине, ко се од њих бори за повратак расељених Срба и поновно оживљавање својих напуштених села, и да су то главни разлози зашто су затворени. Али, шира прича не стаје у минут, два.

На овај начин пренесене вести, после извесног времена остављају код људи утисак да су они стварно починили ратне злочине, јер ко још има времена да се после свих ових година бави Косовом и Метохијом. Успут се нешто чује или не чује, или што би народ рекао: „На једно уво уђе, на друго изађе“. Сумњамо да је то и крајњи циљ. Да полако КиМ изађе из фокуса остатка Србије.

Непокорени народ

Онда ми, у нашим већ поменутим разговорима, причамо и о томе како се намерно ствара таква атмосфера, и пласирају се приче које немају везе са истином, али имају свој циљ. Није ли 60 људи недавно са КиМ пешачило до Београда да пружи подршку председнику Србије, а добра већина медија извештавала је тако да је испало да су сви Срби са Косова и Метохије стигли у Београд – без одузимања права свакоме да пешачи колико хоће и због кога хоће.  Сличне су се приче шириле и у време Слободана Милошевића, као да на КиМ живе милиони гласача, а не шака јада.

„За просутим млеком не вреди плакати“, каже изрека, али како прихватити реалност која нам се силом намеће са свих страна. Све се у нама буни, па то није у нашим генима. Ми нисмо такав народ. Нас силом нико до сада није успео да покори.

Зато мора и остатак нашег народа да се уздигне изнад онога што медији сервирају, да, ако ништа, долазе што чешће на Косово и Метохију и од народа чују како нам је. Да им кажемо да ставе на наше место себе, своју децу, фамилију, и питамо; „Шта бисте ви урадили?“

Плашимо се да ћемо почети да заборављамо (прво ми а онда и остали), а то се не сме јер прича и даље траје. Овај део Србије је и даље у некој врсти ратног стања, и прошлост мора да се памти због будућности.

Зато изнова пролазимо кроз слике страдања, причајући о њима и преносећи их на друге. Није то храброст, барем ми не мислимо тако. Нисмо ништа бољи од било ког Србина где год на овој планети да живи, ово је, само, саставни део онога што смо сами одабрали – а  то је трпљење. Ту реч не разумеју Албанци, ни они који су нас окупирали, јер полазе од себе и знају да они никада не би могли све ово да издрже, на начин на који ми издржавамо.

Народ мора да се уздигне изнад онога што медији сервирају, да, ако ништа, долазе што чешће на Косово и Метохију

Наш једини одговор на њихова непочинства јесте да дамо све од себе да истрпимо до краја, или колико ко може, али и сведочимо о свакој години те неправде. Зато, на све што ураде само своју трпељивост подигнемо на ниво више. Ко год мисли да је ово сулудо, греши. Зато треба на Косово и Метохију долазити, да се сви заједно уверимо да трпљење није залудно.

Знају наши непријатељи да је то наше најјаче оружје, и знамо колико им то смета. Зато је трпљење нека врста нашег гарда, јер косовско-метохијску причу ваља довести до краја, а он је онда када Ми кажемо, не Албанци и они који их подржавају.

Заветно питање

Знате, ишли су Срби из Липљана организовано у времену од 1999. године до марта 2004. код представника и војне и цивилне мисије да траже своја права, да траже помоћ да заштите своју имовину, али никада нису били задовољни одговором који би чули. Један од њих је гласио: „ Не могу ништа да урадим, наљутиће се Албанци“. Ништа се у њиховом односу према Србима до данас није променило, јер им они и даље требају као оружје за остваривање њихових планова.

Много тога Срби и даље раде и боре се како знају и умеју, само ничији интерес није да се о томе нешто више сазна. Шта је ако није борба сваки одлазак Срба до банака или измештених Привремених органа у остатку Србије – уз прелажење прелаза – по пензију, плату или узимање најобичнијег документа? Многи Срби из Штрпца или Гораждевца, на пример, прелазе и по 200 километара у оба правца да подигну минималац од 20 хиљада динара. Није ли то, са једне стране,  трпљење неправде, и са друге, одлучност да се истрпи што се дуже може? Да не помињем друге муке.

Да, сведоци смо, нажалост, и политике свих власти у Србији од октобра 2000. године, посебно оне у последњих 15-16 година, и то они прави. Њен резултат најбоље ми видимо, односно осећамо. На овом терену се дају ауто голови – и то непрестано деценију и по. Ми смо сведоци њене прошлости, садашњости и најбоље видимо будућност у којој, ако се овако настави, тешко да ће од Србије нешто остати.

Све су ово наше свакодневне теме када се сретнемо на улици, када идемо у посету једни другима, када се окупимо на славама…О томе причамо у овом подземљу где су нас намерно сакрили сви горепоменути. Док они ћуте и крију истину, ми бројимо још једну годину у којој корак нису направили да нас из подземља изведу, напротив. Са предајом севера покрајине оно је постало још дубље, мрачније, и у години која долази пред нама су још већа искушења.

Завршићу речима блаженопочившег патријарха Павла које сви изнова треба да читамо јер оне најбоље говоре шта нам је чинити: „Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и народ, живели и умирали са косовским заветом. Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.“

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Fwflearnenglish/CC BY-SA 3.0