Јања Гаћеша: Писмо са Косова или у сусрет Ускрсу

У Страдалној недељи, пред највећи хришћански празник Ускрс, нећу писати о пријему тзв. Косова у Савет Европе, хапшењима Срба на Косову и Метохији, и дугом терору који се континуирано спроводи. Он толико дуго траје да је постао наша мучна реалност коју свесно живимо, убеђени да нам неће бити боље па таман и да се формира 100 Заједница српских општина – све до неких великих промена на нивоу читавог света. Какво црно добро можемо очекивати од оних који су нас бомбардовали и којима је лаж главни покретач? Зато нећу ни да прозивам тзв. „Међународну заједницу” која затвара очи пред неправдом која нам се дешава, односно коју Срби на Косову и Метохији апсолутно не занимају. Њих доживљавамо као непријатеље – и ту је тачка.

Међутим, морам поставити питања: Да ли нам се исплатила политика снисходљивости коју годинама воде наши политичари, науштрб својих националних интереса и против свог народа на Косову и Метохији? Нашом патњом, без имало достојанства и мудре политике, плаћали су пут у Европску унију и на све то су њихови „западни пријатељи” пљунули, не само једном. То су они који нам мозак испирају да престанемо са враћањем у прошлост и да стално помињемо НАТО агресију јер, ваљда, само они имају право да се враћају у још даљу прошлост и потурају срамну Резолуцију о наводном геноциду у Сребреници. Да ли је обичан народ у Србији (не политичари, јер они врло добро знају шта раде) схватио колико је много због те и такве политике изгубио и још увек губи, и колико је безвредно то што мисли да је наводно добио?
Свакодневна борба

На страну све то, писаћу о животу. О ономе што имамо у нашим гетима, о чему се готово и не прича или се говори толико мало да се и не зна да се мимо свих ружних ствари дешава живот, барем неки његов облик. Одавде у етар углавном иду вести из културе и ту нема замерке, јер, на пример, Дом културе у Грачаници одлично ради. Ту је и Ансамбл народних игара и песама „Венац”. Када је остало у питању, помене се обележавање Видовдана, евентуално нека манастирска слава и то је то. (Говорим о дешавањима јужно од Ибра. Север покрајине је до скоро био изузетак и сада је у прелазном периоду, промена се десила од тога да су живели потпуно другачијим животом до тога да ће, на жалост, да падну на наше гране.)

Обичан народ, затворен у својим селима и вечито на опрезу јер је страх свеприсутан, покушава да организује себи живот најбоље што може. Не могу да не поменем обрађивање земље, јер централни део Косова и Метохије чине највеће обрадиве површине у овом делу Србије. Срби још увек обрађују око 5.000 хектара ораница, то сам већ помињала у својим текстовима. Када са њима разговарате не крију разочарење што немају где да продају своје производе, због чега су приморани да тргују са накупцима – Албанцима, који их уцењују или једноставно не плате кукуруз или пшеницу коју од њих узимају на одложено плаћање – има таквих примера. Без обзира на много препрека, муку и нервозу, земљу не остављају необрађену, већ раде и трпе.

Слободанка и Синиша Симић из Горње Гуштерице под воћем су засадили преко три хектара земље. То су млади воћњаци, а Слободанка каже: „Три сина имамо и они, Богу хвала, имају своје породице. Док ја и Синиша можемо да радимо нека они помажу нама. Када нас стигну године они ће наставити и остати да о њима брину, јер воле то да раде. То ме радује. Видим кроз десетак и више година, њих и своје унучиће на овој нашој земљи. Порасли они, порасло и воће. Само бринем што слободе немамо.”

Јовановићи из Угљара код Косова Поља највећи су узгајивачи поврћа у пластеницима, међу Србима у централном делу Косова и Метохије. Конкуренцију немају ни у Метохији ни у Сиринићкој жупи, али имају у Поморавском округу. У гњиланском крају читава села живе од повртарства, док у неколико места производњу и прераду не само поврћа и воћа, већ и млека и меса, успешно спроводи организација „Мајка девет Југовића”, која води народне кухиње на Косову и Метохији.

Ту је и манастир Високи Дечани са својим млечним производима, вином, ракијом, као и вредни Срби из Велике Хоче са својим виноградима и вином врхунског квалитета. Сиринићка жупа се препознаје по бобичастом воћу и производима од њега. Да ли је све што сам поменула организовано како треба и да ли су сви ови вредни људи задовољни? Наравно да није и да је незадовољство велико, али, као што рекох, не пишем о томе, већ помињем све у контексту тога да народ не седи докон и чека да му се нешто поклони. Бори се и трпи колико ко може.

На пример, Симићи које помињем, добили су од Канцеларије за КиМ 480 садница шљиве, док су још толико саднице ораха и јабуке сами купили. Синиша и Слободанка примају минималац и до пре годину дана њихова заједничка примања била су око 23.000 динара. Првих година нису могли другачије да организују заливање садница, већ су воду носили од куће и кофом сваку воћку ручно поливали. Сваки динар који могу уштеде и улажу у своје воћњаке, такође и њихови синови. На такву борбу мислим.

Посебно место у нашим животима, у овоме што имамо, имају млади људи, деца, и највећи је проблем како њих организовати. Протеклих 25 година свако од нас био је доведен у ситуацију да мора да организује децу на неки начин, како бисмо им скренули мисли и барем за тренутак отерали страх због свега што се дешава око њих. Тај вид борбе и даље траје.

Поменућу нешто од тога: Музичка школа „Стеван Мокрањац” из Приштине, која тренутно ради у Грачаници, односно њен директор Андрија Јовић, нада се да ће од 1. септембра кренути са радом одељење ниже музичке школе у Штрпцу. Папирологија се већ сређује, међутим, све иде споро. Пријемни је одржан, и одзив деце је био невероватно велики. Одељење ће имати 15 ученика, али док се не крене са наставом са децом бесплатно вежба Милош Радоноћевић из Штрпца, студент Музичке академије на Приштинском универзитету са тренутним седиштем у Косовској Митровици.

Самим тим што одрастају у гетима, знајући да је много више онога што не смеју од онога што смеју, и деца се на Косову и Метохији боре и трпе, али нису тога свесни колико њихови родитељи који су одрастали у истим условима. Они који су 1999. године били деца сада су одрасли људи. Милош из Штрпца, кога помињем, свестан је колико значи одељење музичке школе у његовом родном месту и помаже колико може, жеља му је да се избори за њега.

Поред балетске школе, Аматерског позоришта „Јанићије Поповић” које ради при Дому културе у Грачаници, затим Венчеве школе фолклора која окупља младе свих узраста, поменуте музичке школе у Грачаници, али и музичке школе „Стеван Христић” из Гњилана која ради у Станишору, бројних Културно уметничких друштава, различитих секција при свакој школи, чини се да су млади и деца најбоље организовани у спорту. У понуди имају фудбал, одбојку и карате, али и летњу школу пливања на базену у Грачаници, коју води бивши ватерполиста Никола Рађен, а коју похађају деца из свих крајева Косова и Метохије.
Љубав према спорту

Осим каратеа, у осталим поменутим спортовима екипе се такмиче у зонским лигама у централној Србији – два фудбалска клуба и један женски одбојкашки клуб. Жалосно је што своје утакмице као домаћини играју у Лебану, Куршумлији, и осталим местима ближе административној линији, јер због безбедносних услова екипе из остатка Србије одбијају да долазе на Косово и Метохију. Сада и полиција прави проблем и не дозвољава спортистима да пређу административну линију, посебно на прелазу Јариње.

Поменућу овом приликом и одбојкаша Александра Рашића из Липљана, који са оцем Светом и са братом Марком води одбојкашки клуб „Партизан”. Наиме, то је клуб који постоји од средине прошлог века и који се у бившој СФРЈ такмичио у Другој савезној лиги. Ове године се не такмиче, јер нису успели да обезбеде новац за целу сезону и одлучили су да паузирају. Овај клуб је годинама волонтерски водио школу одбојке и са преко 200 дечака и девојчица тренирао одбојку. Због великог одзива деце, закупљивали су спортску салу у Липљану од Албанца ради вежбања. На тренинге су долазила деца из самог града и околних села, а Александар је знао да каже да „није одбојка најважнија, већ да се деца друже, играју и, барем тих сат-два, буду срећна и безбрижна, јер ништа друго немају”.

У Грачаници већ десетак година постоји и женски одбојкашки клуб „Видовдан”. Сада је он наставио традицију одбојкашког клуба „Партизан” и окупља близу 300 девојчица, али и дечака, из централног дела Космета. Сестре Смиљана и Мирјана Јовановић су у клубу од оснивања, још као девојчице играле су одбојку. Потом су отишле на студије, завршиле факултете и вратиле се у родно село. Наставиле су са одбојком, сада као тренери, јер, Богу хвала, толико има деце заинтресоване за спорт да је поред њих потребно да волонтерски раде још два тренера.

„Деца у овим нашим условима немају много избора око тога чиме желе да се баве, девојчице посебно. Има и оних што тренирају карате, на пример, али када је реч о колективним спортовима одбојка је најконстантнија. Сећам се колико су нама значили одласци на тренинге, такмичења, колико смо уживале и заборављале све оно ружно што се око нас дешава. Зато смо се вратиле и радимо са децом, јер из свог искуства знамо колико је то дружење корисно. Имамо и велику подршку родитеља који, највећим делом, све сами финансирају”, каже Смиљана и додаје да се ОК „Видовдан” такмичи у лиги „Исток” и као домаћини – из већ горепоменутих разлога – утакмице играју у Лебану.

Када је спорт у питању, за крај сам оставила најуспешније – а то је карате клуб „Сенши” из Лапљег Села. „Такмичимо се на територији целе Србије. Учествујемо на куп такмичењима, првенствима региона, првенству државе, на турнирима како домаћим тако и међународним. У зависности од остварених резултата каратисти добијају позив за репрезентацију, одлазе на припреме и они најбољи представљају прво Србију на Балканском првенству, а потом и на европском и светском. До сада је клуб дао десетак репрезентативаца и освајали су медаље на различитим такмичењима.

Исидора Стојановић је на последњем државном првенству била четврта од 24 такмичарки, и мало је требало да освоји треће место. Ја сам и тим резултатом презадовољан, али она вредно тренира и нада се да ће ове године поправити резултат. Исидора је пре неколико година била вицешампион света у својој категорији. Изузетно добре такмичаре имамо у млађим категоријама, они су прошле године направили одличне резултате. Имамо три бронзе и једно злато са државног првенства, па планирамо ове године да прво место одбранимо а остале резултате поправимо”, каже тренер каратиста Милан Рашић.

Када је у питању помоћ, Рашић каже да им локална самоуправа (Општина Грачаница) често излази у сусрет, али и да их је Карате федерација Србије ослободила плаћања одређених такси. У зависности од ситуације на Косову и Метохији ослобођени су и појединих квалификација. Услови у којима сада раде више су него задовољавајући. Тренирају у новој спортској хали, и после доста година имају своје просторије, грејање, али и сву неопходну опрему. Сарадња са родитељима је одлична, и они помажу када је потребно. Боре се сви заједно за добробит деце, и трпе.

Тренер каратиста из Лапљег Села, Милан Рашић, почео је да тренира у карате клубу „Слога” из Краљева. Био је члан репрезентације Србије и такмичио се на европским и светским шампионатима на којима је освајао медаље. „Осим те моје личне каријере, највећи резултати су ми црни појасеви Јелене Тодоровић и Стефана Перинића из клуба ‘Сенши’. То је за мене огроман успех, поред чињенице да клуб, упркос свему, функционише”, каже Рашић.

Милан Рашић је са Косова и Метохије, још као дете желео је да тренира карате. Једини клуб је тада постојао у Приштини. Није могао да путује на тренинге, јер је живео у селу које је 15 километара удаљено од града. Услови ни тада нису били безбедни, а слобода кретања је такође била ограничена. Знајући у каквим условима деца живе и одрастају после 1999, Милан је одлучио да се врати на Косово и Метохију и покуша да помогне у ономе што најбоље зна да ради – карате.
Победа живота над смрти

Све се ово дешава док трпимо ударце проистекле из одлука, усмених и писмених договора између наших и белосветских политичара, који отежавају живот преосталих Срба на Косову и Метохији. Све горепоменуто је мало, скромно, а има још много тога што нисам ни поменула у тексту.

На пример, за нас је живот сређивање дворишта око куће у којој не живите, јер сте протерани 1999. године и не дозвољавају вам повратак, али ви, упркос свему, не допуштате да ваше огњиште зарасте у коров. Живот је када обрађујемо земљу, реновирамо кућу. Ти обични послови овде добијају другачију димензију и значајнији су него било где у остатку Србије. То Албанци тумаче као гурање прста у око. Као поруку да ће нас овде бити још дуго, да се боримо и да смо научили да трпимо. Отуда спутавање на сваком кораку, док ми само чувамо своје, ни мање ни више од тога.

Ово су дани највеће туге за нас хришћане, али и увод у победу живота над смрти, добра над злом. Потребно је само да верујемо, али и да свако од нас допринесе колико може. Наша једина нада је да ће Господ препознати нашу борбу и трпљење. Да смо са једне стране ми – затворени у гетима и без слободе, а са друге – они који су нас ту сместили, који нас држе затворене више од две деценије и кажњавају само зато што смо Срби. Уочи празника над празницима ми само молимо Господа да нам подари снагу да издржимо још мало, како нас не би срушили ударци који нам следе. Молимо се да нас Господ погледа! Христос васкрсе!