Срби са Косова и Метохије се и овог лета сећају својих убијених сународника, па ко може – одлази на парастосе. То су злочини – убиство Димитрија Поповића у Грачаници, породице Столић у Обилићу, жетелаца у Старом Грацку, деце у Гораждевцу – који су се догодили у присуству војне и цивилне мисије КФОР-а, односно УНМИК-а, и нико од починилаца, изузев у случају младог Поповића, не само да није пронађен, већ су и истраге обустављене. Ово је општепознато, али мора да се понови и милион пута, јер такву су нам демократију донели. Једноставно, нико није крив за злочине над Србима и не само то – свим силама се труде да нас убеде како то треба оставити у прошлости и – нека ми Бог опрости што ћу рећи – заборавити.

Можда овог лета више него ранијих година размишљамо о свим трагедијама које смо доживели, преживели, али и мукама кроз које свакодневно пролазимо, јер сведоци смо како Русија брани и штити свој народ од вишегодишње тираније. Док генерацијама чекамо да и нас неко заштити, није нам ништа друго преостало него да обележавамо годишњице страдања и трпимо. Таман једна прође, већ су кренуле припреме за другу.

Све, међутим, пролази у сенци прича везаних за укидање „КМ“ регистарских ознака. Прети се сукобима или боље да кажем шири се паника. Вучић рекао ово, Курти поручио оно, и тако из дана у дан. Док траје препуцавање, припрема се њихов сусрет у Бриселу, и ко зна колико још бриселских сусрета у наредним месецима. Не одустаје се од политике која Србима на Косову и Метохији одузима и оно мало права што имају.

Између свега поменутог, Срби опстају на Косову и Метохији. Затворени у својим селима живимо у свом паралелном свету, јер само тако можемо да издржимо окупацију. Говорим о обичним људима и њиховој борби да сачувају то што имају, да себи организују живот најбоље што могу.

Зато ћу писати о Србима који 23. лето по реду опстају у централном делу покрајине, као што рекох, између парастоса и дневнополитичке реторике политичара. Они се на свој начин боре да сачувају кућни праг.

Муке у Кишници

Мешовито село Кишница налази се поред магистралног пута Приштина-Гњилане и по српском систему припада општини Приштина, а по „косовском“ општини Грачаница. У њему живи 114 Срба и око 550 Албанаца. До 1999. године Срби су били већина, односно није било ни 10 одсто Албанаца.

Кишница је након једностраног проглашења такозване независности Косова позната по бројним инцидентима. Преостали Срби у селу безмало 15 година трпе неки вид насиља и тортуре, и то на дневном нивоу. Није ни пре тога било добро, али је све много израженије откада су надлежности УНМИК-а и КФОР-а предате Албанцима.

Од друге половине јуна до данас у етар су отишле вести да су постављене две табле са ознакама терористичке „УЧК“ у главној улици у селу, и то једна за другом. Прекрижен је и српски назив за Кишницу на табли на улазу у село. Два пута су каменовали породицу Трајковић. Вређање најгоре врсте не престаје, и дешава се више пута дневно. Снежана Јовановић, мештанка Кишнице, каже: „Верујте, ја се више и не обазирем на њихове увреде јер не желим да психички утичу на мене, али не могу да кажем да их не чујем“.

Зоран Маринковић, представник српске заједнице из Кишнице у Локалном савету села, каже да никада нико није санкционисан од стране надлежних. Срби из Кишнице сведоче да је реч о младим људима: „Увек су то малолетници узраста око 15 година, евентуално нешто старији“.

Снежана прича да их је снимала телефоном како је вређају на националној основи и прослеђивала полицији, и све се на томе завршавало. „Имам видео записе и њихове фотографије, и није проблем да се они нађу јер Кишница није велико место. Полиција је после појединих инцидената разговарала са њима у присуству родитеља, али не знам да ли је нешто против њих предузето. Инциденти се и даље дешавају“, прича она и додаје да се од стране албанских представника чује стара прича да су то деца.

Радом косовске полиције Срби из Кишнице нису задовољни. Причају да су им после најновијих инцидената поручили да је нормално да табле са натписом „УЧК“ буду окачене широм Косова и Метохије – толико о томе да ће реаговати да се оне уклоне. Занимљиво је да се шиканирање Срба појачало и од тренутка када се у Кишници променио председник Локалног савета. (Свако село у општини Грачаница има Локални савет који бирају мештани, и чији је председник њихов контакт са локалном самоуправом. Пошто је у Кишници албанска заједница у већини, председник је Руждија Краснићи. Његов заменик је Зоран Маринковић, који у том Локалном савету представља Србе.) Док је председник био Имрија Ајети, кажу Срби у Кишници, било је мање инцидената, али је он смењен. Кажу и да је био много бољи за сарадњу. Занимљиво је да сада нико нема намеру да смени Краснићија, који, очигледно је, свој посао не ради како треба. Једноставно, он је такав већинској албанској заједници добар док Ајети није био.

За проблеме Срба из Кишнице знају и представници међународних институција. Тако је ОЕБС, после притиска медија и ангажовањем Снежане Јовановић, у Кишници финансирао постављање видео надзора.Тада је видео надзор постављен само у једној улици где живе Срби, и то три камере. Како никакав напредак није постигнут, 2018. године УНМИК је финансирао пројекат вредан око 25 хиљада евра, којим је видео надзор проширен. Међутим, видео надзор није постављен у оном делу Кишнице где живе Албанци. Зато они приђу до камера и одатле каменују, псују или вређају Србе, али из дела где оне не могу да их сниме.

Трајковићи скоро свакодневно избацују каменице из свог дворишта, али на камерама које снимају ту српску улицу не може се видети и ко их гађа. Пошто због видео надзора не смеју да приђу ближе, не могу каменицама ни да добаце до куће и направе већу штету. То што Срби знају ко то ради, јер их виде, полиција не узима као доказ. Пошто је све тако како је, Албанци Србе у Кишници тероришу и дању, не само ноћу. Многи Срби и не пријављују инциденте, прихватили су их као саставни део живота.

Кишница је рудничко насеље познато по истоименом руднику који је функционисао у склопу Рударско-металуршког комбината Трепча. Срби у Кишници кажу да тренутно ради само рудник у Новом Брду. Причају да довозе руду до флотације у Кишници где је мељу и одвозе даље камионима које прати полицијски ауто. Питали су Албанце, своје некадашње колеге који и даље раде у флотацији, где се руда одвози и рекли су им да не знају – само раде и ћуте. Реч је о рудама олово и цинк, али мисле да има и злата.

У Кишници је до јуна 1999. године било 120 српских кућа и већина Срба напустила је село. Нешто имовине је продато Албанцима, али је доста српске имовине узурпирано. Живот Срба у овом месту одвија се у сенци инцидената. Оно што охрабрује је да у Кишници има 30-оро деце узраста до 18 година.

Храбра Горња Гуштерица

Непуних пет километара од Кишнице налази се српско село Горња Гуштерица. У њему живи око 600 људи у 140 кућа. Треба га поменути јер ниједна кућа није продата, и ниједна кућа није празна. У њиховом власништву је око 300 хектара обрадиве земље која се такође не продаје, односно мало је до сада њива продато, и то ранијих година. Када их питате како су, одговоре да је њихов главни задатак да опстану и да су спремни да и даље трпе. „Најважније од свега је да немамо проблема с Албанцима. Двојица Срба убијена су одмах по доласку КФОР-а недалеко од села, али се нисмо уплашили и ево нас више од две деценије после на свом огњишту“, кажу Срби из Гуштерице.

Горња Гуштерица по српском систему припада општини Липљан, по такозваном „косовском“ општини Грачаница, и налази се на магистралном путу за Јањево. Кроз село пролази и пут који води до албанског места Оклап. Поменутим путевима свакодневно пролазе Албанци, али нема инцидената. „Где су већа српска места слабо се они јуначе. Ударају тамо где је наш народ у мањини. Такви су они“, кажу у Горњој Гуштерици.

Срби у овом селу нису незадовољни својим животом, али далеко од тога да нема проблема. С поносом истичу да имају 46 малишана узраста од једне до пет година, и одмах додају да немају обданиште. Проблем је и што више не долази лекар, а имају амбуланту. Кажу да би били задовољни да их доктор барем два пута недељно обилази, пре свега због старијих људи. Као проблем у Горњој Гуштерици наводе и чињеницу да сем недавно обновљеног спортског игралишта млади немају где да се окупљају, а омладине има.

Представник села Славиша Симић прича да у Гуштерици има доста породица које живе у оскудици, јер имају мала примања, односно минималац од непуних 12 хиљада динара. Има и самохраних родитеља са више деце, породица које имају инвалиде. Њих нико не обилази. Много је младих брачних парова који немају решено стамбено питање, а нису ни запослени. „Село је пристојно сређено, има лепих кућа, али ако кренете да обилазите људе, онда на површину излазе бројни проблеми и заиста људи живе и опстају свих ових година у изузетно тешким условима. Све је овде специфично, јер живимо изоловани“, прича Симић.

Србе у Горњој Гуштерици Албанци спутавају кроз институције. Све што зависи од њих, попут измештања трафостанице из црквене порте или замене бандере која се толико накривила да је буквално на крову српске куће, чека се недељама, месецима. Када је електросистем у питању они припадају Урошевцу – тако је било и пре 1999. године – и ту ништа не функционише како треба. Срби у Горњој Гуштерици се не жале јер су, како кажу, навикли. „Што да се жалимо, па са њима је тако. Чим имају власт у својим рукама раде све што могу да нам отежају живот. Ми више пажњу не обраћамо. Пишемо захтеве док не дођу да реше проблем. Мука је са овим нашима, што се они праве глуви и слепи за наше проблеме“, кажу Срби из Горње Гуштерице.

Срби из оба села одлучни су у намери да опстану, упркос проблемима. Из Кишнице поручују Албанцима да одустану од протеривања Срба: „Време је да схвате да ће увек бити Срба који ће без обзира на тешкоће у селу остати“. Срби из Горње Гуштерице само кажу: „Знамо се“. Тврде да је то довољно, и да то може да буде порука. Они, пак, имају поруку за српске власти: „Нећемо одустати док се у селу не отвори обданиште, неко место где могу деца да нам се окупљају, док не решимо све набројане и ненабројане проблеме. Морамо да се боримо због своје деце, због њихове будућности овде. Да ми тај део урадимо, а што се Албанаца тиче, па и њихово време ће да прође“.

Ово је наша реалност и између је свих изговорених реченица протеклих недеља у Београду и Приштини. Реалност скоро па остављеног српског народа јужно од Ибра.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Извор Нови Стандард