Јања Гаћеша: Писмо са Косова или суза наша нема родитеља

Прича око Косова и Метохије, односно пројекта “Косово“, подиже се на завршни ниво. Са седнице Скупштине Србије где се расправљало баш о том новом нивоу, председник нам је поручио, нама са КиМ, да је Србија наша домовина. Између ове две реченице је наша судбина, све оно што смо доживели, преживели, чему сада сведочимо, баш све.

Подизање целе игре везане за поменути пројекат на нови, виши ниво, било је питање времена. Ми смо то очекивали, јер директно сведочимо оно што се на терену дешава. Срби на КиМ последњих неколико година говоре о уласку такозваног Косова у Уједињене нације: “Још да им аминујемо столицу у УН, и да угасимо светло. Све остало смо дали“, реченице су које често понављамо.

Пристајањем на Бриселски споразум кренули смо са одвајањем дела територије и то треба стално понављати. То је сада потпуно јасно и онима који су споразум бранили наивно верујући да штити интересе Срба са Косова и Метохије, односно да је добро преговарати, разговарати, не замерати се и на све пристајати. Јасно је и да су наши преговарачи све радили потпуно свесно – једни започели, други наставили. Једни интегрисали у институције “државе Косово“ Србе јужно од Ибра, други Србе са севера и сада се међусобно оптужују, отприлике, ко је већи издајник. Ко се више мучио када је потписивао укидање државе Србије на делу сопствене територије. Нама што смо од почетка тврдили да је све што долази из Брисела погубно по нас ништа не значи то што смо били у праву, јер посао је на терену одрађен. Само смо још разочаренији.

Да нас питате шта смо добили тим преговорима, нас који на КиМ и даље живимо, одговорили бисмо да смо добили општине са српском већином и при томе готово отписали многе Србе из села које те општине не обухватају – комплетна Метохија, многа села у централном делу КиМ. Сем здравства и образовања све друге институције су укинуте, односно постале су илегелне у очима такозваних косовских институција, док је држава Србија њиховим сепаратистичким институцијама, а нашом присилном интеграцијом у исте, дала легитимитет.

И не само то, додали бисмо и да су у општинама са српском већином последњих година саграђена читава насеља Албанаца којима је друштвена земља додељивана баш преко општина чији су председници Срби. (Не спорим да се продавало и земљиште у приватном власништву.)  Најкритичније је у централном делу КиМ где је питање времена када ће Албанци постати већина и преузети локалну власт. Сигурно је да ће се исељавање Срба повећати – по овоме што званични Београд најављује црно нам се пише – и промена власти је у блиској будућности сасвим извесна. Значи, резултат политике стварања општина са српском већином је да су Срби населили Албанце, а готово ништа нису урадили да се спречи одлазак младих и посебно продаја имања у овом делу Косова и Метохије.

Два примера

Има примера колико хоћете како се и шта ради, али поткрепићу горе наведено са два. Директор Одељења урбанизма општине Грачаница је пре неколико година отпуштен јер је одобрио – баш је имао велика овлашћења – да се друштвена земља додели Албанцу да на њој сагради највећи тржни центар на Балкану. Интересантно је да његова одлука није поништена, и ових дана очекује се отварање тог чуда које се налази поред пута Приштина-Скопље – на Папићевој кривини. Прича се да је власник Насер Кељменди, али то није проверено.

Одборници Скупштине општине Грачаница су у септембру прошле године одлучили да размене општинску непокретну имовину од 17 хектара за 18 ари приватног пута власника Албанца Реџе Шоше у атару села Чаглавица надомак Грачанице. Подигла се огромна прашина, и све је поништено услед притиска овдашњих српских медија и грађана. Срби су почели да прете локалној самоуправи захтевима да мењају и они некакве путеве на свом имању – испред куће, иза куће – за хектаре општинске земље, па је све замало прешло у спрдњу.

Када је у питању учествовање у централним институцијама, а да нас неко пита да укратко прокоментаришемо, рекли бисмо да је повратак расељених Срба понижавајући, и да је део њих који су се вратили уз посредовање Министарства за заједнице и повратак – та функција је намењена Србима – и  даље на казану народне кухиње.

Поменули бисмо и  то што нам пасоше издаје Кординациона управа за КиМ и да они не подлежу визном режиму, као и да не знамо шта ћемо када од првог јануара 2024. године  Албанцима и званично укину визе. Занима нас да ли се држава Србија изборила да пасоши Кординационе управе буду безвизни? Да ли ће они и даље да важе или нам као једина опција остају такозвани косовски? Подсетили бисмо и што имамо посебан позивни број, што нам администартивни прелази, Мердаре на пример, личе на  граничне. Што наши полицајци и царина на њима, интегрисани по Бриселском споразуму, стоје тик до Албанаца и одређују царину као да улазимо у другу државу и тако даље, и тако даље.

Грабеж и отимачина

Није ми пријатно да ово пишем, али ми, обичан народ, не бавимо се високом политиком, ми само живимо резултате њеног вођења а они су овакви, и још црњи. Када би неко искрено дошао да саслуша обичне људе шта имају да кажу, и да при томе говоре без страха, застрашујуће је шта би све могли да чују везано за запошљавање, отпуштање са посла, доделу станова, прављење кућа. Да чују какав грабеж и отимачина владају, али нико не долази. Никога није брига. Никоме није стало. Остављени смо у општинама са српском већином у “држави Косово“. Ако све ово, и много тога другог, знамо, онда не можемо да нови ниво разговора који се најављује тумачимо из другог угла већ само из овог где нас је сместио Бриселски споразум. То је да нас се једни одричу, други нас неће и да се ближи најгори могући сценарио.

Туку нас, пуцају на нас, боду ножевима, отимају имовину, затиру трагове најкраће речено. Од државе Србије имамо писмено саопштење где се инцидент осуђује и, ако треба, обезбеђеног адвоката. Са друге, имамо систем такозване државе Косово и законе који ничему не служе и које нико не поштује. То знају сви у Европској унији, САД, Београду, птице на грани и ником ништа. (На страну то што се у “држави Косово“ све распада и што гледамо свакодневни одлазак Албанаца. Што многи од њих који раде у иностранству продају своје куће, земљу коју су од Срба купили. Уместо да држава Србија све то откупљује, она чини све да преостале Србе потпуно утопи у овај наопаки пројекат, па таман само ми у њему остали.)

Последњи степеник

Можда је оваква политика остатку Србије донела инвеститиције, безвизне пасоше, отврање тржних центара… Ми знамо само за искушења и муку. Помињање Заједнице српских општина никада није било гласније, јер то је последња степеница до нашег коначног краја. То што је Србима на КиМ мука од самог помена ЗСО, никога није брига. На крају крајева ми увек имамо опцију одласка са свог огњишта. До нас је да ли ћемо да продамо имање или да одемо само са спакованим торбама.

У случају да продамо, криви смо јер ћемо себи обезбедити какав такав почетак и одмераваће нас шта смо обукли, купили, где смо јели, пили кафу и слично. Ако одемо са торбама криви смо јер мора да се остатку Србије одбија од плате да се помаже нама са Косова. Могу и да нас прозивају да смо издајице, јер држава се изборила за Заједницу српских општина а ми отишли. То што су здравство и просвета у оквиру ње интегрисани у косовски систем – што значи да је комплетна интеграција у “државу Косово“ завршена а ми отписани за свагда – не мора баш тако да се тумачи. Шта фали да нас лече Албанци или да деца уче да је Адем Јашари херој. Остаје и могућност да увек може да се реагује саопшењима и обезбеђивањем адвоката.

Знате, због вишедеценијске приче о тортури коју Срби на КиМ трпе чекајући ослобођење, има и оних у остатку Србије који нас замишљају у ритама и са вашкама. Они не знају ништа о нашем животу, јер их просто не занима и на КиМ никада нису били. Од онога што чују склапају слику јадника и бедника који се шиканирају и злостављају на различите начине, па сигурно последњих 100 година. Зато када нас виде и чују различите приче о нама – јер и нас има свакаквих – реагују на начин који нас погађа. Још ако се та прича мало медијски распали на ТВ Пинк на пример, онда је терен за застрашивање укидањем виза и инвестиција одлично припремљен, јер “свега“ се треба одрећи због тамо неких Срба са КиМ који баш и не пате јер, ето, имају пара за кафу у Београду.

Нема поделе!

Свесни смо да је некима то полазна тачка у вези целе приче око одбране овог дела Србије. Све ово тако дуго траје, генерацијама, али морамо да се боримо. На Косову и Метохији се брани територија, отаџбина, и то не од Албанаца него оних са Запада, од САД, који њих само користе за своје прљаве и накарадне циљеве. Ми не тражимо да нас жалите, не дао Бог, и наш је крст што је у оваквом времену Господ одредио где ћемо бити, али комплетна територија КиМ мора да се брани. Нема поделе, нема разграничења, или нас неће бити. Кроз причу о нашем животу хоћу да покажем колико брзо кола иду низбрдо, и да смо на ивици да изгубимо све.

Елем, шта бисмо још рекли, да нас неко пита за мишљење? Можда и ово: после најновијег ултиматума државни врх само понавља да неће пристати на улазак такозваног Косова у Уједињене нације. То нас плаши. Имамо аверзију према речима “нећемо“ и “не дамо“ од потписивања Бриселског споразума, и то је јаче од нас. Искуство поменутог споразума учи нас и да се многе ствари договоре и потпишу, а после неколико година имплементирају уз обавезну сценографију рецимо барикада и јаких порука које увек буду само речи, јер на терену је све онако како је давно договерено и гарантовано. Где ћете бољи пример за то од севера покрајине. Сетите се само реченице: “Не дам Газиводе“.

Више од деценије се преговара о нашој судбини и ето где смо. Трпимо у име своје државе Србије, јер ми другу државу немамо, али је логично да после свега што су са нама урадили питамо да ли држава Србија нас доживљава и третира као своје грађане, а Косово и Метохију као своју територију? Да ли се прихватањем оваквог ултиматума домовина брани или губи?

Зато у свом овом безнађу гледамо у Исток, јер верујемо да се и тамо брани Косово и Метохија, наша држава. Сигурни смо да се не бранимо у Вашингтону, Бриселу, Берлину, посебно не у Лондону. Сем антисрпства и лицемерја ништа друго од њих нисмо и нећемо добити, и зато не верујемо да нови немачко-француски предлог доноси ишта добро не само нама који живимо овде, већ Србији уопште, али, ко нас пита. Ми смо само Срби са Косова и Метохије.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице