Видовдан је! У порти манастира Грачаница неколико хиљада људи присуствује литургији коју служи патријарх Порфирије уз саслужење бројних архијереја. У тренутку када почиње беседа патријарха, манастир почиње да недлеће хеликоптер КФОР-а. Ствара се непријатна бука, а патријарх као да се надјачава са њом. Неколико минута по одласку хеликоптера нестаје струја. Патријарх опет гласније говори да би се што боље чуо, јер нема озвучења – док се није упалио агрегат.

Испред порте – у главној улици Грачанице – било је доста припадника КФОР-а, али и италијанских карабињера. Улица је била затворена за саобраћај и нису баш морали тако видна места да заузму и стоје наваљени на своја возила са прекрштеним рукама, али, тако је то у окупацији. Њу су, више него било ког Видовдана пре, осетили сви који су били у порти. То се посебно односи на оне који живе ван административних линија покрајине. Ми у окупацији живимо и свакодневно јој сведочимо. Занимљиво нам је било само тачно време када је хеликоптер почео да кружи. Искључење струје је већ добро познат потез власти у Приштини. То је њихов ниво. Ако не искључе воду онда искључе струју. Искључење струје било је редовно на Газиместану, увек у време парастоса. У Грачаници је за време литургије ретко нестајала.

У тренутку док је патријарх беседио а хеликоптер надлетао манастир, гледала сам у архијереје на бини како стоје пред Грачаницом и паде ми на памет да ли су се, у овој тутњави, запитали коме су уступак направили одустајући од служења парастоса на Газиместану. Баш у том тренутку народ је по порти говорио: „Окупација”. Одлуком Епархије рашко-призренске, позивајући се на тешку ситуацију на Косову и Метохији, црквени великодостојници одустали су да служе парастос на дан Видовдана на Газиместану, већ су то урадили у порти манастира Грачаница.

Парастос у Грачаници

Рођена сам на Косову и Метохији и не знам за време када овде није било тешко, али знам да се неке ствари раде баш онда када је тешко. Окупљање тих сат, два времена у ограђеном комплексу око споменика Косовским јунацима, ретки су тренуци слободе коју смо имали на Косову и Метохији – без обзира на све невоље које смо ван ограде доживљавали. Ове године нам је та слобода одузета, али није то најгоре. Црње од тога је да смо показали како можемо да одустанемо од тако важног догађаја и да све организујемо на неком другом месту. Сада у порти у Грачаници, колико сутра ван административних линија, односно Крушевцу, јер последњих година све води ка томе. Може парастос и дан после, без народа, колико да се селу запуше уста. Када смо могли ове године, што не бисмо и наредних, ситуација ће сигурно бити и тада тешка.

Дан после Видовдана поједини медији у Србији преносили су како је син председника Србије био на литургији у Грачаници. Како је био храбар са мајицом коју је носио, како је и колико пута био заустављан од стране косовске полиције, шта су га питали, шта је одговорио и слично. Не спорим право да дође, али и неколико дана после Видовдана питамо се како су њега пустили са пратњом, па и са мајицом коју је носио, док су многе друге због мајица хапсили, мада то и није најважније у овој причи о прослави Видовдана. Муче нас и друга питања и зато ћу се вратити на дан уочи Видовдана. (Мислим, важно нам је у оном делу где због поменутог опет преиспитујемо одлуку о одустајању служења парастоса на Газиместану на дан Видовдана.)

Елем, тада је у Грачаници одржан велики народни протест поводом све учесталијих хапшења Срба на Косову и Метохији. Хиљаде људи дошло је организовано из Сиринићке жупе, Косовског поморавља и централног дела КиМ да дају подршку свим ухапшеним Србима, али и да чују заједнички усвојену Видовданску декларацију. Ређали су се говорници, питали међународну заједницу зашто ћути, да ли их је срамота њиховог нечињења и слично. Народ је у тишини све одслушао, без клицања и еуфорије. Просто, ништа ново нису чули, а све што су чули празна је прича коју и птице на грани знају и која се изнова понавља без икаквог резултата. Све се то дешавало испред зграде Општине Грачаница која ради по такозваном косовском систему.

Косовска „демократија”

Поменуту Видовданску декларацију нећу коментарисати јер, искрено, нема шта ту да се помиње. Можда само да је почетак оне која је читана у Грачаници: „Ми, Срби и Српкиње са Косова и Метохије….”, док она која је читана у Косовској Митровици почиње речима: „Ми, Срби и Српкиње са севера Косова и Метохије…” – то је једино народу упало у очи, па то и преносим. (Да кажем и да се за Видовдан нико није сетио да организује превоз за Србе из Сиринићке жупе, села Метохије, Косовског поморавља, да људи дођу у Грачаницу. Појединци из Осојана, на пример, долазили су преко Косовске Митровице још у уторак, и враћали се опет преко Косовске Митровице таксијем који кошта 40 евра – ако су хтели кући раније. Друга опција је била да чекају петак и аутобус. (Они превоз аутобусом из села до Косовске Митровице имају само два пута недељно, уторком и петком. То вам је, отприлике, као да из Београда идете у Сремску Митровицу, али преко Новог Сада.)

Шта је то што нам код свих ових протеста на КиМ смета? Далеко од тога да сам против протеста, посебно у ситуацији када је на делу прогон Срба пред којим сви затварају очи, али имају ли они смисла ако их организују институције, односно Срби, који раде по косовском систему? У Грачаници је Видовданску декларацију читао Далибор Јевтић, градоначелник Штрпца по косовском систему. Међу окупљенима је било и руководство Општине Грачаница које такође ради по косовском систему, претпостављам да су били и челници општина из Косовског поморавља, не познајем их.

То једино можемо да тумачимо на начин да се признаје „држава Косово” и онда се ми, Срби, као мањина у оквиру тог система боримо за своја права. Зар тај систем није онда демократски? Окупљамо се, протестујемо, боримо се, све нам је дозвољено. Скуп је пријављен и одобрен од стране институција „државе Косово”, обезбеђује нас полиција, па зар онда не остварујемо своја права? Испада да нисмо ни свесни у каквој демократији живимо.

На северу покрајине се цела прича води око тога да председници општина изабрани са мање од 20 гласова, на последњој смејурији од избора, морају да поднесу оставке, да се организују нови избори по косовском систему, и да Срби изађу и гласају за кандидате Српске листе који ће бити градоначелници општина које ће радити по систему „државе Косово”. За то се битка бије.

То су окови које смо сами себи ставили Бриселским споразумом. На протестима се држе говори и пишу декларације, пазећи да се једно слово тог споразума не повреди… Лично познајем људе који неће да изађу на протесте због оних који их организују, иако искрено саосећају са људима који се хапсе на правди Бога. Чак и они који долазе како долазе на протесте, питање је шта искрено мисле о свему зато што нису аплаудирали и клицали на последњем протесту. Довезени, одстајали и разишли се.

Валидност протеста

Прави протести против прогона, тортуре, тамничења на правди Бога, обесправљености, кршења људских права, догодиће се онда када сви Срби напусте институције „државе Косово”. Када одбацимо Бриселски споразум и јасно кажемо да је део Србије окупирао НАТО. Шта може да нам се деси, а да нам се већ није десило? Хапсиће нас на правди Бога, па зар нас већ не хапсе? Отимаће нам имовину, зар то већ не раде? Пуцаће на нас, на нашу децу, убијаће нас, па зар до сада нису пуцали и убијали? Оградиће нас бодљикавом жицом и затворити у гета, па зар не живимо тако већ 23 године? Кренуће у нови погром као у у јуну 1999., марту 2004. године, па зар и то нисмо преживели?

По ко зна који пут понављам да није најтрагичније то што раде власти у Приштини и међународна заједница, већ оно што ми Срби радимо сами себи. Од три стране – Срби, Албанци, Међународна заједница – само се ми држимо Бриселског споразума од кога прокукасмо мајчино млеко. Још тражимо Заједницу српских општина да сами себи последњи ексер укуцамо.

Ми смо ове године одустали да Видовдан достојанствено обележимо, ми и даље учествујемо у раду сепаратистиких институција које нас тероришу и боримо се да се на северу покрајине у њих вратимо. Ми предајемо Косово и Метохију и неће нам боље бити колико год то неко мислио, а КиМ доживљавамо као терет. Неће, Срби моји, јер неће дати Бог. Неће бити боље ни нама, ни генерацијама које долазе.

Ми, потомци оних којих се на Видовдан сећамо, устукнули смо ове године пред окупатором и њиховим албанским сателитима јер је „ситуација тешка”. Пре 634. године кнез Лазар је са својом војском, у славу Господа, одредио пут којим треба да идемо уздигнуте главе. Овог Видовдана на њему нисмо били. Зато није у порти било песме као на Газиместану, иако је највише било младих људи. Барјаци су се замотавали чим је парастос завршен. Како да се пева кад се срце стегло због свега, као да нас је било срамота нас самих.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард