Такозваном Косову укинули су визни режим. На путу су да буду примљени у Савет Европе и ко зна још у коју међународну организацију. Локални избори недавно одржани на северу покрајине су за међународну заједницу и њене представнике легитимни и спроведени по закону, без узимања у обзир мишљења Срба. Све поменуто претходи 2. мају када је нови састанак Београда и Притпине на високом нивоу и када ће, барем Лајчак тако најављује, бити представљен први оквир Заједнице српских општина. (Нагађамо да ће у старту име бити промењено, а онда и све остало. То нас уче бројна ранија искуства и, ако питате нас који на КиМ живимо и којих се све директно тиче, на крају нећемо добити ништа – под условом да се до краја икада дође.)

Пројекат “Косово“по ко зна који пут – захваљујућу својим творцима из овог одлазећег или већ завршеног светског поретка –  опет бива заштићен или, како ми то схватамо, шаље се порука да не одустају од овог дела света. Насупрот њима ми “убирамо плодове“ своје политике у последњих 15 година. Свесно смо ослабили своју позицију на Косову и Метохији удовољавајући Западу и САД, и сада нам је остало да понављамо како нас нико не воли.

Иза кулиса

На страну све: и њихови безвизни пасоши и ови наши, дискриминаторски, које нам издаје Координациона управа и за које једино није укинут визни режим. На страну и избори сепаратистичких институција из Приштине – за које и даље мислим да нису требали да се одрже само на северу, већ у свих 10 општина са српском већином, односно да су и Срби јужно од Ибра морали да напусте институције “државе Косово“ па да их онда сви бојкотујемо, а не овако селективно – па и први корак примања такозваног Косова у Савет Европе. Желим да напишем нешто чега нема у јавности, оно што се прича и дешава иза кулиса свега што се медиски гура у први план. На терену, ми обични смртници, као да живимо у паралелном свету.

У том свету никакве еуфорије обичног народа по питању одобрења визног режима нема. Ако изузмем изјаве албанских политичара, за обичан народ као да се ништа није догодило. Очекивали смо да ће на улицама да славе, ако ништа друго из ината нама који живимо поред њих, а који смо једини остали са непризнатим пасошима. Да ће тако да сипају још мало соли на нашу већ давно отворену рану, али ћуте. И даље  причају о  одласку, сиромаштву, о томе како Америка гледа само своје интересе и слично.

Срби из различитих крајева Косова и Метохије размењују приче које слушају од Албанаца где год се сретну. То је баш приметно у последње време. На славама, испред тржних центара, на пијацама, у превозу. Прилазе једни другима и преносе оно што чују од Албанца из њиховог краја – од тих обичних људи.

У Кишници, селу у општини Приштина, тројица браће продали су своја имања и са породицама отишли у Немачку. У селу је остао њихов брат који брине да ли ће успети да са прикупљеним новцем среде (купе) папире, јер не желе да се враћају. Он је остао за случај да их депортују – зато је једино његова кућа остала непродата. Ако остваре замишљено, они су њему излазна карта, јер ни он не жели да настави живот на Косову. То, на пример, преносе Срби из тог села.

Албанац из општине Штимље на градској пијаци у Липљану већ годинама продаје дуван. Познају га Срби који купују на истој, чак су појединци и његове муштерије. Недавно је зауставио једног Србина из Лапљег Села да разговарају рекавши му, између осталог, да је жељан да са неким проговори. На питање што не прича са комшијама из села, одговорио му је да нико ни са ким не прича, свако гледа своја посла, али и да преко ноћи одлазе читаве породице. Десило му се да види комшију, размени са њиме неколико реченица, а да тај исти комшија већ сутра ујутро са породицом не осване у селу. Све закључано, а од њих ни трага ни гласа. Овакве приче – већ сам их помињала у ранијим текстовима – слушамо последњих неколико година и занимљиво је да их је све више, без обзира на званичну политику. Појачане су од почетка руске војне интервенције у Украјини.

Извор снаге

Зашто ово пишем? Зато што из тих прича – у овом лудилу од политике која нас потпуно одваја од државе Србије и опстанак чини готово немогућим – црпимо снагу да морамо да издржимо сву муку која нас је снашла, барем још мало. То се односи посебно на нас јужно од Ибра. Научили смо живећи поред Албанаца да они све унапред знају, и да се сходно томе понашају. Из овога чему сведочимо закључујемо да им нису све козе на броју и да се то не односи ни на политику Београда, нити Приштине, а Богами ни Брисела, посебно Америке. Као да знају да се негде нешто крупно иза брда ваља и предузимају мере у том правцу, не хајући за еуфорију својих политичара.

Колико год то некоме чудно било, лакше нам је да у наведеном тражимо смисао свог трпљења него да препричавамо, на пример, коме су последњих дана српски полицијски службеници одузели пасош. Наиме, у последње време све чешће се Србима са Косова и Метохије који су пријављени у остатку Србије због безвизног пасоша исти одузимају. Последњих година била је пракса да онима који су 2010. или годину-две касније, успели да се пријаве у остатку Србије код родбине, пријатеља или на адреси некретнине коју поседују и добију безвизни пасош, не дозволе да исти продуже – јер живе на КиМ. Сада је провера још ригорознија и обилазе се места где су Срби пријављени. Уколико вас не пронађу на адреси више од једанпут, пасош вам више не важи иако још није истекао. То је баш понижавајуће за нас.

Људи су толико огорчени да верују да је наша држава натерана да нас прогања и на тај начин примора да узмемо такозвани косовски пасош – ускоро безвизни – јер Западу треба мултиетничко Косово у којем и Срби имају тај документ. (Можда, када крену завршни разговори око неког новог светског поретка и то желе да користе као аргумент за неке своје нечисте послове. Свашта нам пада на памет.) Факат је да то што су појединци радили – живели на КиМ а пребивалиште имали у неком месту у остатку Србије – и није најлегалније, али зар смо дотле дошли да од врата до врата проверавамо адресе Срба са Косова и Метохије, и то тако ревносно?

Упркос свему

Како да храбримо себе да издржимо када нам председник уочи Васкрса, на састанку који је одржан у Рашки, поручује да ће, уколико се настави прича око забране “КМ“ таблица, Србија реципрочно одговорити забраном кретања за возила са “РКС“ таблицама по остатку земље. Француско- немачки план за Косово и даље није споран, али ћемо зато са Албанцима да се обрачунавамо путем регистарских таблица – онако најгрубље речено. Кец у рукаву су нам“РКС“ таблице које можемо у сваком тренутку да забранимо и то је нама борба за Косово и Метохију. Да поменем да те таблице у више од 90 одсто случајева имају Срби јужно од Ибра и њима се крећу преко прелаза – Албанаци су ту у мањини. Већ видимо себе како опет узимамо пробне таблице и чекамо по прелазима по неколико сати.

Зато пратимо шта Албанци раде, како се понашају, примећујемо промене које у ближој будућности могу само нама да иду у корист. Далеко од тога да све што причају не узимамо са резервом. Вере у њих више нема, то је давно прошло време, али чињеница је да нису оно што су били и да све код њих пропада невероватном брзином. Политичари им и даље врте причу из деведесетих година прошлог века – видели сте последњу седницу Савета безбедности и шта прича Гервала испред званичне Приштине. То више код обичних Албанаца не пролази.

(Србин из Липљана рекао је свом старијем комшији Албанцу, који се жалио на свеукупну ситуацију у којој се његови сународници налазе, да му ништа не верује и да су то само приче: “Колико сте зграда сазидали, па немој да ми причаш да је све лоше за вас“, рекао му је. Добио је одговор:“О комшо, све ћете то ви да купите, и то за мале паре. Видећеш да је истина што ти причам“, одговорио је Албанац.)

Можда грешим – од силне жеље да све што се дешава гледам очима пуним наде дубоко верујући да Косово и Метохија морају остати српски – и можда све ово ама баш ништа не значи, али, ето, има нас који једни другима о томе причамо када се сретнемо, храбримо једни друге и настављамо да трпимо, упркос свему.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Извор Нови Стандард