Јања Гаћеша: Писмо са Косова или Рамиз одлази, Боро остаје

фото: Roman Bezjak/Hatje Cantz

Годинама Срби из централног дела Косова и Метохије купују грожђе од Албанаца из ораховачког краја. Прошла година била је изузетна када је ово воће у питању, и потражња је била велика. Многи су планирали да наруче дупло више него што су иначе куповали, али…

Средином октобра све гласније се причало како нема продаваца грожђа да пролазе селима. Занимљиво је да готово нико од Срба није имао телефон неког од њих, јер за то није било потребе. Када је сезона они дођу, грожђе се купи, и то је то. Време је пролазило и нагађање да је, можда, грожђе још зелено, више није имало смисла.

Петоро Срба из липљанске општине снашли су се тако што су прихватили предлог Албанца из Липљана који се, сазнавши да желе да купе грожђе, понудио да зове пријатеља из Ораховца, и да преко њега наруче. Договор је био да грожђе допреми за недељу дана, али рок није испоштовао – каснио је пет дана. На питања има ли грожђа, зашто касни и због чега нико грожђе не продаје као ранијих година, одговорио је да грожђа има, да је квалитет одличан, али да нема ко да га бере. Две тоне које је он дотерао брале су, према његовим речима, жене које је једва скупио, и зато је каснила испорука.

Неколико недеља касније разговарала сам са својим пријатељем из Велике Хоче. Причали смо о вину и ракији коју је баш тада пекао, његовом винограду, берби. Поменула сам му овогодишње искуство Липљанаца са куповином грожђа. Рекао ми је: „Јесте, тако је. Ено им виногради необрани, нема ко да бере грожђе. Истину је рекао“.

Почетком јесени на липљанској пијаци добила сам од Албанца из села Давидовце у општини Штимље сличан одговор, када сам га питала зашто је паприка толико скупа: ‘„Зато што нема ко да је бере, комшике“ , рекао ми је. Нисам му поверовала, а он је наставио: „Нити има ко да ради око ње, нити сада да је скупља. Да платим радника 50 евра на дан, нема ко да ради“, наставио је да ме убеђује. Причао ми је како су, из тог разлога, посадили мање површине под овим поврћем и да је зато скупо. Најавио је и да ће ове године бити још скупља, ако је уопште посаде.

Боро и Рамиз

За време божићног поста у једној грачаничкој продавници била сам сведок разговора Албанца из Приштине и младог власника радње. (Чекајући у реду испред касе сви су могли да слушају шта причају.) На основу онога што сам чула схватила сам да Албанац продаје коре за питу и да редовно снабдева радње у Грачаници. Власник радње га је раније замолио да му провери има ли у Приштини део за ауто који треба да замени, и сада Албанац покушава да му објасни где је продавница делова, убеђујући га да је најбоље да сам оде и види шта му одговара. Гарантовао му је да слободно може да се креће, јер то је центар града. Српски језик говори прилично добро и заиста се трудио да објасни пут до продавнице, али младић из Грачанице не познаје Приштину.  Одрастао је у свом селу, и за њега је Приштина и даље забрањени град.

На крају, не знајући више шта да помене, пита га: „Знаш ли где је Боро и Рамиз?“ Србин је почео да се смеје на помен двојице народних хероја и симбола братства и јединства у СФРЈ, и упита га: „Где нађе сад Бору и Рамиза? Тога нема више, отишло је све“. Албанац му озбиљно одговори: „Не, ниси у праву. Рамиз је отишао, Боро је ту – остао је“. Одмахивао је руком док је говорио као да је све бесповратно пропало. Осмехнула сам се чувши све ово, из разлога јер је Србин мислио једно а Албанац друго, али као да је једва дочекао да каже како се осећа, односно да помене како Албанци и даље одлазе са Косова.

(„Боро и Рамиз“ је име спортско-трговинског центра у Приштини.  Налази се у строгом центру града и сада носи име „Адем Јашари“. Старо име помињу нешто старије генерације, док се млађи понашају као да су то негде чули и смеју се када се помене –  Срби и Албанци без разлике – јер то је из неког другог времена. Од завршетка бомбардовања Албанци су имали обичај да се шале на рачун Срба и кажу да је Боро отишао, а Рамиз остао. Срби су увек имали на то опаску: „Где ћеш ти када се Боро врати?“То сам чула много пута, али сам обрнуту верзију чула први пут, и то да је Албанац изговара.)

Ове приче никако не иду уз поруке, или боље да кажем ароганцију, па и препотентност политичара из Приштине. Такви су јер имају подршку међународне заједнице, то је јасно. Зато Курти може да забрани референдум, али и да доводи у питање одржавање предстојећих избора, док се међународна заједница понаша по принципу: може да буде, ал’ не мора да значи. Коменаришући са пријатељицом последња дешавања – посету Ескобара и Лајчака – и надменост Куртија, она рече: „Брига Куртија. К’о да ће да живи овде када га смене“.

Знају то и Албанци. Коначно су схватили да власт у Приштини ради за интересе Запада а не обичног народа, и да све њих заједно баш брига што су ту где јесу. Очигледно је да им „Република Косово“ полако излази на нос – што би рекао наш народ. Њихово разочарење траје без обзира ко је на власти у Приштини – Тачи, Харадинај, Мустафа, Курти, Османи… Свако од њих има свога команданта. Неког постројава Америка, неког Немачка. Сами о томе причају.

Небрано грожђе

Ми све ово посматрамо из своје димензије, без неког великог узбуђења. Нека раде шта им воља, шта им кажу њихове газде. Ми смо навикли да трпимо све што са њихове стране долази. Знамо да ће – што више времена пролази – оваквих прича Албанаца бити све више. То је процес који само чудо може зауставити, и то ће морати да призна власт у Приштини, пре или касније.

Уздах нам извлачи званични Београд и политика коју води, а тиче се Косова и Метохије. Да не понављам и у овом тексту залуђивање Бриселским споразумом, једнострано поштовање истог, штету која нам је њиме нанета. Колику горчину изазивају српски политичари када их видимо са – посебно наглашавам – онима чије су нас земље бомбардовале, прекршивши тако све норме на којима почива савремени свет, чији представници на КиМ затварају очи пред патњама Срба, и који нас убеђују да су нам пријатељи, али и даље подржавају једнострано проглашену независност дела наше територије.

Замишљам како би све изгледало када би почели да се понашамо као држава у правом смислу те речи. Када би из овог ћорсокака покушали да изађемо позивајући се на једини валидни документ када је реч о решавању свега везаног за Косово и Метохију – Резолуцију 12 44 Савета безбедности УН. У тој причи не би били сами, јер се штошта у свету променило. Замишљам како би се онда понашали Албанци.

Био би то почетак краја свега о чему су маштали док су државу градили на етничком чишћењу – чак и за њихове највеће фанатике. Можда је то процес који би дуго трајао, али није важно. Ми чекамо да вратимо своје, а питање је да ли би они били спремни да чекају када знају на који начин су нам све отели. Дочекали смо да се после две деценије окрене прича о Бори и Рамизу, и то да је причају Албанаци, на пример.

Зато званични Београд мора да се бори за нас, а не да нас без милости жртвује зарад пута у Европску унију. Да се са новим кадровима у обновљеним институцијама на Косову и Метохији, са људима од знања и ауторитета, заједно боримо за примену поменуте резолуције на терену. (Ми, између осталог, бригу државе Србије према нама меримо и људима које овде поставља да је заступају. Тренутно стање је катастрофално, да не кажем понижавајуће – част изузецима.)

Ако држава себе обнови, стане уз свој народ, онда ћемо још већу снагу добити. Снагу са којом ћемо дочекати да се и албански политичари нађу у небраном грожђу. Народ им је већ одавно тамо.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

standard.rs
?>