Јања Гаћеша: Писмо са Косова или приштински мрак

У близини аутобуске станице у Приштини постојао је пролаз испод пута. Није то био класичан тунел, јер је изнад такође постојао пут којим се одвијао саобраћај. Био је дугачак око 30 метара и представљао је неку врсту Бермудског троугла за нас Српкиње које смо свакодневно путовале до школе, факултета, посла. Пролаз је посебно био сабласан у вечерњим сатима, јер није био осветљен.

Тог пролаза више нема, а сетила сам га се недавно, када сам пролазила тим делом Приштине. Прво што ми је пало на памет било је да сам га баш запамтила, уз добро познату језу која прође целим телом при самој помисли на тај мрак и страх који сам осећала док сам њиме пролазила.

Посебно је језиво то што смо се њега плашиле само ми, Српкиње, и што то није било једино опасно место у Приштини за које смо знале да морамо да га избегавамо. Био је то још и пролаз у насељу Кичма, не тако далеко од аутобуске станице, затим део око зелене пијаце, у ствари, готово сваки део града ван главних и добро осветљених улица.

Посебно осамдесетих година прошлог века, али и деведесетих када је моја генерација студирала, а због делова града и опасности која нам је у њима претила, професори су нас сами ослобађали наставе у зимском периоду у поподневним сатима, како бисмо стигле пре мрака до аутобуске станице у мом случају, али и станова, кућа, када су у питању студенткиње из саме Приштине.

Дешавало се и да саме замолимо за дозволу да напустимо предавања уз образложење да је већ касно поподне, и излазило нам се у сусрет без изузетака.
Опасност од Албанаца

Разлог је увек био исти; у мраку је вребала опасност од Албанаца који су имали одрешене руке да вам приђу, вређају вас, ухвате за руку, косу, да вас повуку, гурну или ураде нешто много горе. Неколико пута се десило да мене и моје другарице кроз поменути пролаз проведу старије Албанке, иако у њему тада није било никога и могле смо саме да га претрчимо.

Знале су чега се плашимо и помагале су. Било је и ситуација да Срби, непознати, када виде ученице или нас студенткиње, стану и чекају да прођемо, да се случајно неко не појави.

То је био пролаз кроз који су пролазили и аутобуси из појединих крајева Косова и Метохије, и када из њега изађете близу је био један од улаза на аутобуску станицу са светлом, рампом и кућицом у којој је увек неко дежурао. Да се разумемо, није то било место где се свакодневно кидисало на нас, али су се напади дешавали некада данима заредом, некада недељама не би било проблема, али страх је био свеприсутан. (Као и сада на северу Косова. Тренутно је утихнуло шиканирање Српскиња по улицама у смислу вређања и добацивања вулгарности, али поновиће се. Ми то зовемо насиље у таласима.)

Морам да кажем и да то није био једини пут до станице, али су га многи користили јер је био најкраћи. Када би се десила нека непријатност баш у том мраку, или било где дуго у граду, обилазили смо та места у широком луку крећући се искључиво добро освељеним путевима, ризик није долазио у обзир таман и да закаснимо на аутобус.

И данас осетим аритмију, и не само ја, када се сетим тих претрчавања мрачних делова пута и улица. Свако је место на Косову и Метохији имало своје Бермудске троуглове, мрачне путеве, пролазе, и свуда су се дешавала напаствовања, силовања Српкиња, посебно седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Деведесетих се такав вид насиља мало проредио, полиција је била српска, али страх је био дубоко укорењен у нама јер језиве ствари које су биле саставни део нашег одрастања, живота уопште, нису нестале преко ноћи, и, на жалост, још увек нису.
Страшно отрежњење

Непрестана упозорења родитеља, учитеља, наставника, професора у средњој школи и касније на факултетима, увек су нас пратила, и баш зато јер су била свакодневна, понављана увек и на сваком месту, стварала су додатни притисак и изазивла страх.

Колико год се младост у нама бунила, морали смо да слушамо зато што је после сваког опуштања следило страшно отрежњење попут вести о силовању, пребијању, убијању.

Између осталог, и ово је била наша стварност, деведесетих, када је почела сатанизација Срба и изван административних линија Косова и Метохије. Стварност која је намерно потпуно погрешно представљана у страним медијима.

Терористички напади на полицију, војску, обичан народ, представљани су као борба против полицијске репресије и режима Слободана Милошевића. У ствари, било је то време када је почела припрема терена за бомбардовање.

Праву истину, и онда и сада, знао је само српски народ који је овде живео, обични људи. Знали су је и политичари од деведесетих до данашњих дана, односно од краја Другог светског рата, али су са њом трговали. Што за стан, плату, кожну фотељу и друге ситне привилегије, мир међу народима и народностима, почев од локалног, па до највиших нивоа власти – чували су Срби Југославију.

То је довело до тога да је мрачни пролаз од неколико десетина метара за нас Србе са Косова и Метохије с годинама постајао све дужи и мрачнији, а зло у њему добило је нову димензију, јер се две и по деценије одвија пред очима представника мировне мисије из целог света.

Схватили смо да ни они нису имуни на паре, ситне привилегије, напредовање у каријери, а заузврат треба само да игноришу истину. Ако би неко и проговорио, склањан је по хитном поступку.

На Косову и Метохији се Срби шиканирају по мање-више истом сценарију већ деценијама, само што су нас сада затворили у гета. Нисмо отишли одавде, истрпели смо сво зло деценијама пре 1999. године, па су наши непријатељи одлучили да нас додатно затворе и злостављају на исти начин, само у мањем простору да се, ако ништа, погушимо од неправде и лажи – под њиховим будним оком.

Генерације су одрастале у горе поменутом страху, и њихови потомци у 21. веку одрастају на исти начин. Живимо у апсолутној неслободи, са мрачним пролазима које сада само ми видимо и из којих и даље вреба опасност, али не само од Албанаца.

Зато је те пролазе сада још теже претрчати, претврили су се у планину. Она заклања светло оне рампе на улазу у аутобуску станицу под којим смо смо некада знале да одахнемо.
Живот у гету

Зато, не волимо када нас питате: „Какво вам је доле?“ Прво, нисмо доле ни географски, јер смо на већој надморској висини – што и није толико важно, али да кажем. Друго, јер немамо одговор на то питање и заиста нам је мучно да нешто кажемо. Ако, Срби моји, до сада нисте схватили како нам је онда је боље да и даље ћутите.

Шта да вам кажемо? Лоше нам је, а живи смо. Да одговоримо добро смо, а добро давно видели нисмо. Када једно и друго чујете од нас знајте да је речено из пристојности, јер нам је јасно да о нама мало тога знате. Да бисмо издржали из године у годину подижемо себе на нов ниво трпљења, ето, тако нам је.

Генерацијама се овде трпи и генерације у остатку Србије одрстају са вестима о нама, разумемо ми да није лако слушати, али мука неће проћи ако је игноришемо. Често чујем: „Косово је наша рак рана. То треба одстранити.“ Са Косова и Метохије питамо: А, шта ћемо са метастазама? Да сечемо до Београда?

На Косово и Метохију треба доћи, провести одређено време, разговарати са преосталим Србима, осетити живот у гету, проћи са нама кроз само наше мрачне пролазе, чути и неке друге приче. У Беркову код Клине питати једину девојчицу у селу како живи?

Можда и њене родитеље зашто су се одлучили на такву жртву? Ту је истина. Да одете до Гораждевца, проведете неколико месеци и видите како ти Срби у тоталној изолацији функционишу, шта је за њих нормално и какве ситнице су метохијској деци само сан.

У Велику Хочу, или још боље Ораховац. У Косовску Митровицу, на север покрајине, да питате да ли су обични људи славили победу Доналда Трампа и да ли, како се у медијима ствара слика, Срби са Косова од поменутог Американца ишта добро очекују?

Дођите у Средачку и Сиринићку жупу, Косовско поморавље, али нигде не питајте: „Како вам је?“ Потребно је да останете овде са нама неко време, и сами на својој кожи осетите како нам је.

Дођите уочи Васкрса и поклада у Штрпце, на Бадње вече у Липљан. На свадбу у Косовској Каменици, или било где друго у гњиланском крају, где весеље траје данима са невероватним обичајима. Толико је лепоте овде, и нису то само наше светиње. Знате, има радости и у гету.

Дођите недељама пре Видовдана у Грачаницу, ма само дођите да потражите одговоре на сва питања која вас, можда, ломе, нису вам јасна. Сазнаћете и зашто ћутимо и трпимо, за кога гласамо, зашто је неко продао имање под притиском и зашто је неко то урадио, а није морао, и још се бахати по остатку Србије. Дођите да вас проведемо кроз свој живот овде не само у последњих 25 година, већ много, много дуже.

Дођите међу обичан народ да бисте лично видели сва наша лица. Да се сами уверите да ли смо достојни да нам барем мало крст придржите? Не због мене, нас у нешто бројнијим српским срединама, већ због деце и Срба у Метохији јер су они крстоноше нашег народа у овом ненормалном времену.