Јања Гаћеша: Писмо са Косова или повратак Гурки

Вест да су снаге Кфора на Косову и Метохији појачане Првим краљевским батаљоном Непалаца, односно Гурки – елитном јединицом Војске Велике Британије – једна је од главних тема међу Србима у централном делу Косова и Метохије. Делом зато што се њихов долазак поклопио са дешавањима на северу покрајине, али и због тога што смо имали прилике да се, да тако кажем, упознамо са Гуркама.

Највећа страдања Срба на самом почетку окупације Косова и Метохије десила су се у зони одговорности британског Кфора. То су масакр мештана Старог Грацка на жетви 1999. године и терористички напад на аутобус „Ниш експреса“ код Подујева. У поменутим злочинима званично је страдало 26 Срба. (Број од 12 страдалих Срба у аутобусу код Подујева не одговара истини, јер су људи умирали од последица рањавања у болницама и тај број је већи.) Више је Срба, цивила, погинуло под њиховом „заштитом“ него за време рата. Зато не волимо ни име да им чујемо и, посебно, да од њих очекујемо да нас заштите. Али…

Догодовштине са Гуркама

Ако смо свих ових година окупације неке припаднике Кфора посматрали нешто блажим погледом, онда су то били Непалци. Они су, по правилу, долазили у она места где је претходно војска из састава британског Кфора – значи Енглези – (не)намерно забрљала. Тако је било у Старом Грацку. Старограђани и данас препричавају први сусрет са Непалцима, јер на сву ону муку само су им још требали војници са Хималаја, потпуно другачији и изгледом и понашањем од свега што су до тада видели.

Неповерење које су имали према Кфору у јуну 1999. године печатирано је убиством жетелаца 23. јула исте године, али, ако их данас питате шта би, када је у питању КФОР, издвојили у ове две деценије, одговор би био: Гурке. Утисак који су оставили на мештане овог малог села у општини Липљан није негативан. Исто се може чути и од осталих Срба који су били у контакту са њима, посебно јужно од Ибра.

Од првог дана, или боље сусрета са њима, знали су Старограђани да су они део британске војске и да су у село дошли са командом да се зближе са народом. Трагедија је била велика, мржња према Кфору очигледна, и све је то требало смирити, довести у подношљиво стање. Непалци су им били занимљиви јер су се, када су им услови то дозвољавали, држали своје културе и традиције. Били су једноставни за разлику од Енглеза који су у селу били до жетве, и који су се понашали као снобови. Знали су и доста српских речи.

Старограђанима су били на услузи 24 сата дневно, за све што треба. Приче које препричавају сељани потпуно су невероватне, као из филмова Емира Кустурице. Небојша Радић сећа се да га је један од њих замолио да му дозволи да вози трактор по повратку са њиве на којој су заједно скупљали кромпир. Док је Гурка возио трактор он је држао у руци његову аутоматску пушку. Скупљали су кукуруз, секли дрва у шуми, делили су са Старограђанима све што су имали. Срби им нису много веровали без обзира на наведено, али требало је преживети оно ужасно време – боље је да кажем први погром – и са Гуркама се то некако чинило могућим.

Посебан однос су Гурке успоставиле са децом у селу. Сваки војник имао је своје дете, да тако кажем, којем је посвећивао посебну пажњу. Свако вече пратили би их са дечијег игралишта до кућа, на пример. Сви су у селу знали да то раде намерно, јер ако човеку штитите дете другачије ће вас гледати.

Испричаће вам Старограђани многе ситуације када су албански преводиоци долазили у село са различитим организацијама и како су Непалци оштро реаговали на њихове провокације упућене мештанима. Памте сцену када је млади Албанац изашао са неког састанка из сеоске школе и викао на српску децу која су се играла на игралишту и галамила. Гурке су све виделе и муњевито реаговале. Једва су успели да савладају свог војника који је једном руком Албанца подигао уза зид и давио, док се он копрцао ногама и гушио. Само је понављао: „Не вичеш, то моја дете“. Деца су се после те сцене уплашила и побегла. Видела су другачија, застрашујућа лица војника са којима су се дружили.

Мештани Старог Грацка причају да су им командовали Енглези, и да су се према њима понашали као да су нижа раса. Барем су они такав утисак стекли. „Ако поручник Енглез седи за столом и вечера са нама, јер тада су нам се удварали тако што би састанке организовали уз вечеру, поручник Гурка не сме да седне за сто док му не дозволи Енглез – исти по чину. То је нама било несхватљиво, али њима је било нормално јер у британској војсци то тако функционише“, причали су својевремено Старограђани.

Сви у селу памте и одлазак Гурки после неколико месеци. Возили су се улицама и све поздрављали, а свако дете је добило поклон. Сведок сам плача наше деце што одлазе, јер су се уз њих осећали сигурно. Сећам се и реакције моје пријатељице Снежане Лалић – код које сам била – чији се син Владимир после поздрава са својим пријатељем Непалцем вратио кући плачући. На питање зашто и она плаче, рекла ми је: „Жао ми Владе. Дете ми је баш тужно, па и ја, ето, плачем за окупаторима. Мајко моја, шта смо доживели“.

Највећи страх

Колико год свако од нас памти Гурке по добру, они су део британског Кфора – војска која слуша команду – и питамо се какав им је сада задатак? Вежбу чији је главни циљ сузбијање немира изводили су у околини Ђаковице, а „домаћини“ су им били италијански војници из састава Кфора. Италијане такође не памтимо по злу, посебно за време мартовског погрома – другог по реду.

На северу покрајине протеклих недеља десиле су се две акције чистог иживљавања косовске полиције. То, уз појаву припадника британског Кфора, улива Србима јужно од Ибра додатни страх – без обзира на наше искуство са Гуркама. Косово и Метохија је жариште које сваког тренутка може да експлодира, и они који су испод жита подржавали једностране акције Приштине на северу послали су поруку да се погром може поновити – био би то трећи по реду.

Зато ових дана причамо о Гуркама, али и о томе шта можемо сами да урадимо у првих 24 сати евентуалног насиља. Да ли можемо да очекујемо да Непалци реагују онако како су реаговали на провокације Албанаца пре 20 година – а имали су одрешене руке да буду оштри – или ће се придружити оном делу британске војске у чијим су зонама одговорности Срби највише страдали?

Питања над питањима која нас, јужно од Ибра, посебно муче су следећа: Да ли ће Војска Србије газити све до Кошара и Врбнице после тих 24 сата или ће стати на Ибру и тако „одбранити Косово и Метохију“ и прогласити „победу“? Хоћемо ли отаџбину ослободити или издати? Од свих страхова које имамо када су Албанци у питању и њихови ментори, ово последње нас највише плаши – та назови победа.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.