Јања Гаћеша: Писмо са Косова или отимање српске земље

У време када је цела политика званичног Београда усмерена на стварање слике на основу које ће народ у остатку државе поверовати да ће формирањем Заједнице српских општина (ЗСО) бити осигуран бољи живот преосталим Србима на КиМ – и то галамећи свакодневно у медијима, толико да се питање територије више уопште ни не помиње – у јужној покрајини српски народ мучи своје муке.

Такозвана „Влада Косова” је на седници одржаној 12. октобра донела одлуку о експропријацији земљишта – укупно 21 хектар – за потребе археолошких истраживања на локалитету „Улпијана”. Реч је о пољопривредном земљишту – 44 парцеле између Грачанице и Лапљег Села – које је већински у власништву Срба са Косова и Метохије.

Јавна расправа са власницима, али и мештанима Грачанице, одржана је скоро месец дана касније у просторијама Општине Грачаница. Са њима су разговарали представници „Одељења за експропријацију министарства за заштиту животне средине” на захтев тзв. „косовске владе”. Они су упознали грађане, пре свега власнике парцела, са процесом експропријације и процедурама, њиховим правима и могућностима подношења жалби. Међутим, Србима у Грачаници и даље ништа није јасно. На бројна питања нису добили одговоре, односно није имао ко да одговори јер нису дошли представници „Министарства финансија” и „Министарства културе”.

„Национални интерес”

Представник одељења за експропријацију, Самир Брући, одговарајући мештанима Грачанице и власницима земље на питања, понављао је да је ова одлука од „националног интереса” и да није политичка, те да је као таква прошла све законске процедуре и, углавном, лопту пребацивао у двориште поменутих „министарства” – чији представници нису сматрали да имају обавезу да се појаве и стану пред људе да разговарају.

Због свега наведеног власници њива, али и сви они који у том делу атара имају своја имања, сматрају да је одлука тзв, „косовске владе” о експропријацији политичка. Власници парцела кажу да је одлука донета без консултација са њима – на брзину и без испитивања терена. Не знају ни колику цену су њиховој земљи одредили и да ли смеју да је обрађују у периоду док поступак траје. За Мирка Аритоновића из Грачанице ово није ништа друго него отимање српске земље. Каже да су власници парцела доведени пред свршен чин. „Направљен је план узми или остави”, каже Аритоновић.

Остали мештани Грачанице такође мисле да је одлука политичка, јер немају сазнања да су у том делу поља вршена испитивања и не знају да ли се на тим парцелама налази нешто вредно. Према њиховим речима, на брзину донета одлука може само да буде политичког карактера – и нема везе за парком. „Баш их брига шта ћемо да кажемо. Видите да нису дошли они који требају да дају одговоре на наша питања. То нам све говори о њиховим намерама”, говорили су људи након дебате.

Грачаничанина Срећка Тодоровића занимало је да ли је ово дефинитивна експропријација или ће бити проширена? „Моје целокупно имање налази се у том делу, а ви ми узимате све. Да ли је ово подстрекивање да одем из Грачанице, да се иселим?”, питао је Тодоровић. Самир Брући му је одговорио да одлука о експропријацији представља законско одузимање имовине због „националних интереса”.

Дужност ми је да напоменем и да је у том делу више од 50 хектара земље у власништву Срба из Грачанице и да људи страхују да ће им све бити одузето. То значи да ће се потпуно одвојити два највећа српска села у централном делу Косова и Метохије – Грачаница и Лапље Село. Људи се плаше да ће им се земља најпре одузети, онда ће се пласирати прича да су само на једном мањем делу пронађени остаци „Улпијане”, а да ће се на већем делу зидати хотели и ресторани. Археолошко налазиште „Улпијана” је већ на туристичким мапама и Албанци, млади и стари, редовно га обилазе, да не помињем странце. Људи страхују од гунгуле која ће се створити ако се њихове сумње остваре. Неће имати мира преостали Срби у поменутим местима, који су једни од других удаљени непуних пет километара.

Дрскост без преседана

Поред свега наведеног, посебно нас је из такта избацила бахатост тзв. француске амбасаде на Косову и измештање споменика српским јунацима. Дати себи слободу да споменик палим српским војницима у Првом светском рату измештате по сопственом нахођењу, лево или десно од места где је стајао на војном делу гробља у Приштини, је дрскост без преседана. Дати себи за право да премештате споменик другог народа и друге вере – на њиховом гробљу – без дозволе надлежне Епархије рашко-призренске Српске православне цркве или српског народа уопште, премашује безобразлук и безбожност.

Срамно саопштење које су потписали такозвани француски и немачки амбасадори који 11. новембра, као пример наводног помирења, на православном српском гробљу одају пошту војницима палим у Великом рату, познато је и нећу се њиме бавити у целости, али морам да поменем део у коме се наводи да је последњих година – посебно 2022. године – заједничка церемонија одавања почасти палим војницима у Првом светском рату била „окаљана полемикама у појединим албанским медијима на Косову због присуства споменика подигнутим у част српским војницима који су страдали између 1912. и 1918. године”.

У преводу: да би одобровољили поједине албанске медије у Приштини, за представнике амбасаде Немачке и Француске у Приштини је решење било измештање, тачније скрнављење, споменика српским војницима. Морам да подсетим и да су „амбасадори” Француске и Немачке разочарани што је овај гест, како су га назвали, „погрешно протумачен и представљен као повод за политичку експлоатацију”. Искрено, сметало нам је и раније што се уопште окупљају на српском гробљу у Приштини и ту држе говоре, али су сада прешли сваку границу – ово је директан прст у око.

„Како нас само са висине посматрају, онако окупаторски! Њима је било довољно да обавесте надлежне у локалној самоуправи, без консултације са Србима. Још су на његово место поставили спомен-плочу својој КФОР војсци, страшно!”, кратак је коментар мог пријатеља коме сам дала да прочита саопштење које су две поменуте „амбасаде” потписале одмах после реаговања Епархије рашко-призренске и Канцеларије за КиМ.

На срећу, око овога – за разлику од проблема у првом делу текста – подигла се велика прашина, односно довољно велика да натера такозваног амбасадора Француске у Приштини да се обрати јавности новим саопштењем. „Размотрићемо, заједно са свим странама, техничке могућности како би сви споменици на војном делу гробља били окренути онако како су претходно стајали”, наведено је у саопштењу. Из амбасаде такође поручују да ће, поред наведеног, у разматрање укључити и нову спомен плочу у знак сећања на француске војнике који су изгубили животе током службе у оквиру мисије КФОР.

Натерани су да преиспитају своју бахатост – али грешку нису признали. Нису се извинили Србима, иако је то од њих тражено. У саопштењу стоји „да жале због полемике везане за реорганизацију споменика на војном делу српског православног гробља у Приштини”. И даље су горди! На такав њихов гард Србија мора да одговори са карактером, непопуштањем и без компромиса. Обавезно је да се све на гробљу врати у првобитно стање и тачка.

Ја лично не мислим да је место плочи посвећеној страдалим француским војницима у КФОР мисији баш на том месту. Нису они никакви ослободиоци, па да им се ту споменик подиже! За мене је издаја изједначавати њих са војском која је у Првом светском рату ослобађала Србију. Данас они, сутра ће и Немци тражити да својим војницима постављају спомен-плоче на том месту.

Е, живи смо!

Нема шта ту да се разматра. То би значило да смо им опростили што су гледали и нису реаговали на паљење српских светиња у мартовском погрому 2004. и протеран српски народ – у њиховој зони одговорности. Тада припадници КФОР-а из Француске и Немачке ни прстом нису мрднули, сећате се? Правдали су се да нису имали јасну команду да делују. За измештање споменика и постављање плоче својим војницима, није им сметало што дозволу нису имали, већ напротив, понашали су се као да нико жив од Срба не постоји на Косову и Метохији. Е, живи смо! Затворени у гета у 21. веку – по мерилима њихове, западне, демократије – али и даље живи. И нећемо им опростити и заборавити манастир Девич, цркву Богородице Љевишке…

Око овога компромиса не сме бити и ту је крај свакој причи. Не због нас, већ због оних српских мученика чије кости ту почивају. Њима дугујемо да ствар истерамо до краја! Такође и због оних који почивају на српским гробљима широм Косова и Метохије, чији се гробови деценијама уназад скрнаве. Давање оваквог примера од стране „амбасадора” у скоријој будућности може значити да ће се споменици и са српских гробља измештати, а кости забетонирати или поставити плоче убијеним албанским терористима „ОВК”, уз образложење Албанаца да „кости нису померане” – као што су нам амбасадори Француске и Немачке поручили. За неколико деценија то, вероватно, више неће ни бити кости Срба – ни то не смемо да дозволимо.

Ако некоме до сада није у потпуности било јасно какав је однос Запада према преосталим Србима на Косову и Метохији – самим тим и држави Србији – не треба му бољи пример од овог француског роварења по православном гробљу у Приштини. Гест чистог ниподаштавања мртвих и живих Срба, који траје деценијама. Сетите се само где су Французи сместили председника Србије на церемонији обележавања годишњице завршетка Великог рата у Паризу.

Једина слика

Елем, како год да окренете, опет није ништа до њих – већ до нас самих. Све ће им проћи ако погнемо главу и правимо компромисе на сопствену штету – нема ту неке велике филозофије. Нагледасмо се тога много пута од потписивања Бриселског споразума.

Када је отимање земље између два велика српска села у питању – ствар је веома озбиљна, и у будућности нам неће донети ништа добро. Имамо у Грачаници локалну самоуправу са српском већином коју су, ето, код овако важног питања централне власти из Приштине заобишле, барем тако тврде. Представници Општине Грачаница, који су присуствовали горе поменутој јавној расправи, рекли су да везано за експропријацију локална самоуправа није ни обавештена и да ништа не знају на ову тему.

Потпуно обесхрабљени, остављени и незаштићени замишљамо Заједницу српских општина негде у блиској будућности у истој ситуацији као и садашњу локалну самоуправу у Грачаници. Наравно, под условом да се иста уопште формира и обухвати и нас, Србе јужно од Ибра, јер сви је тренутно помињу као Асоцијацију српских општина на северу Косова и Метохије. Цело се Косово и Метохија некако свело само на север српске покрајине, јесте ли приметили?

Да се на крају вратим на сам почетак свог текста – на слику коју наши преговарачи стварају како би представили свој успех – док на тавану чувају ону другу која труне и из које гмижу црви. Ми, преостали Срби са Косова и Метохије, видимо само ону на тавану – за нас ова друга не постоји. Она, уосталом, није нама ни намењена.