Јања Гаћеша: Писмо са Косова или освешћивање Албанаца

У ове дане када се ближимо датуму званичног завршетка бомбардовања, односно потписивања Кумановског споразума, сетих се речи новинара из Аустралије – барем се тако представљао – који је у јулу 1999. године разговарајући са групом Срба рекао да морамо да будемо стрпљиви, да чекамо да се Русија опорави, да је сукоб великих сила почео на Балкану и да Америка иде даље у својим плановима.

Говрили смо страним новинарима, у тим првим месецима окупације, о вишедецениској тортури Албанаца покушавајући да им објаснимо да је све намештено, да је Рачак монтиран, да се око Косова и Метохије толико лаже да то прелази границе разума, али су многи од њих изговарали име Слободана Милошевића означавајући га као јединог кривца за све. Преплашени, потпуно остављени на милост и немилост Албанцима –и не само њима већ и Кфору који их у многим злоделима није спречавао, нити хапсио, па их је народ сматрао саучесницима – без поверења у било кога и било шта, упорно смо страним новинарима понављали истину о Косову и Метохији.

(Када се само сетим тог времена. Трпите невиђени притисак, отворену и дозвољену мржњу Албанаца, где ваш живот не вреди ништа јер сте Србин, и све то правдају тиме да је у Београду Милошевић. Исто су говорили представници Унмика и Кфора. Ових дана се сетих да би било добро поново срести неког од тих новинара, посебно Аустралијанца са почетка текста.)

Коментарисали смо њихове речи, али нисмо дозволили да ништа од тога што смо чули утиче на одлуку о томе да ли ћемо отићи или остати на КиМ. Руководили смо се другим стварима, и, искрено, трпели неправду са сазнањем да нам Русија није помогла. Прича о њеном опоравку, тада, деловала нам је као научна фантастика. Елем, у тој првој години пакла некако се опстало. Од тада су прошле 23 године.

Промене без промена

После петооктобарских промена у Београду ништа се није променило када је наш живот на Косову и Метохији у питању. Страдали смо и даље, чак и деца. Догодио нам се нови погром, а странци које смо сретали знали су да кажу да је још увек све последица власти Слободана Милошевића. За сва злодела која су нам Албанци учинили пре, али и пред очима међународне заједнице на Косову и Метохији, онда када се открила истина о такозваној Жутој кући а Милошевић више није био међу живима , наградили су их државом.

Онда је уследило потписивање Бриселског споразума и постало нам је још теже. Осетили смо да држава Србија није на нашој страни већ негде између, односно да балансира између нас и захтева које јој постављају у Бриселу, али се некако све увек завршавало на нашу штету. Чим помену отварање неког поглавља, одмах знамо да су направили неки уступак везан за Косово и Метохију и увек гласно прокоментаришемо те њихове хвалоспеве питањем: „Шта ли су сада дали?“

Праштајте, све што горе написах већ знате. Зато сам и све набацала у жељи да само укратко поменем тај наш пут опстанка. Јун је посебан месец у години за Србе са Косова и Метохије, јер тада је наша вишедеценијска патња доживела кулминацију. Тада је лаж победила истину, неправда правду, и животи свих нас кренули су против наше воље једним другачијим током мењајући нас из корена.

Тешко је, али опстајемо

За све то време – поменуте 23 године – народ је одлазио са Косова и Метохије. Неко је отишао а ништа продао није, неко за мале паре, неко за милионе. Најмање је ових последњих, али се они најлакше виде по остатку Србије и прича се шта се прича. И то нам је крст који носимо. Тај процес и даље траје, али сва одговорност за одлазак Срба са ових простора по потписивању Бриселског споразума лежи на држави Србији, и ту је тачка.

Политику званичног Београда да због пута у Европску унију жртвује сопствени народ, па и територију причама да на КиМ немамо ништа, теже је трпети од оне коју воде Албанци и њихови ментори – и то стално понављам. Она убија у једном другом смислу. О томе ко са нама последњих година управља, ко се пита за све што се Срба тиче сазнаће се једном и схватићете колико смо, после свега што смо преживели, урадили и жртвовали, обесправљени, па и осрамоћени ако хоћете, од стране сопствене државе. И, много је то тешко – шта друго да кажем – али још смо ту.

Има Срба у Гораждевцу, односно општини Пећ. Има Срба у Дреници, општинама Исток, Клина, Вучитрн, Призрен, да не помињем Штрпце, Косовско поморавље, централни део КиМ, север покрајине. После 23 године могу да нагласим да план да Албанци протерају све Србе са Косова и Метохије није успео. Није све готово, могу преко ноћи да крену на нас – ми са тим ризиком живимо – али до сада успели нису.

Нисмо ми хероји. Не треба нико да нас слави, велича. Ми смо своји на своме, људи који у овом злом времену  покушавају да очувају оно што имају, у своје и у име државе Србије. Боримо се за голи живот, па, сада, ко помогао, ко одмогао – Господ је ту да суди. Ми смо на страни правде и истине и зато смо захвални Богу на снази коју нам је дао.

Где су Албанци?

А где су Албанци? За ове 23 године свако смо зло од њих видели. Све им је било дозвољено, све. Зато су, знајући како су до свега дошли, ко им је и како помогао, штитио свих ових деценија, убедили себе да су миљеници Америке. Морам да признам да један мањи део њих, из већих градских средина, није делио мишљење већине, и зато су испаштали. Познајем Приштевце који се нису снашли са придошлицама из руралних средина и који су отворено причали о прошлим временима, жалећи за њима и комшијама Србима. Слободан Милошевић им није сметао, напротив. Имали су одличне послове и нико их није узнемиравао, нити тражио нешто од њих. Продали су своју имовину брзо по завршетку бомбардовања и отишли, свесни да им овде живота нема.

Већина Албанаца је почела да се освешћује последњих година. Огорчени су на представнике власти, посебно на оне које су до јуче сматрали својим ратним херојима. То су приче које трају, и из године у годину фрустрација народа је све већа. Бесне и сада због Куртијевог боравка у Америци, питајући се шта је радио више недеља тамо. Народ сматра да се приватно проводио, а да ће они све то морати да плате. Чињеница да су му многа врата у Америци била затворена за Албанце је поражавајућа. Посебно јер се све дешава у времену велике економске кризе у којој се тешко сналазе, зато што потпуно зависе од увоза.

Уколико у наредним месецима не стигну инвестиције које је Аљбин Курти, по тврдњи његовог кабинета, успео да обезбеди за безмало 20 дана боравка у САД, у кризи која се свакодневно проширује, са инфлацијом коју тешко подноси и много развијенија економија – од ове њихове готово непостојеће – биће нам “весело“ на Косову и Метохији. Да ли ће, као и до сада, да би се смирили ударити по нама, видећемо. Мартовски погром су сакрили иза социјалних немира, између осталог. Међутим, питање је да ли ће им са овом расподелом снага у свету та бајата прича сада проћи.

Сумњива тишина

Ипак, ситуација није нимало лака, и некако је чудно мирно. Не волимо када је тишина као сада, јер искуство нас учи да нешто муте и ћуте. Када прете гласно, причају и јуначе се, онда знамо да се ништа неће догодити. Можда грешим, јер факат је да су се о свом јаду забавили откада је почела руска интервенција у Украјини, свесни да су им кола пошла низбрдо. Али знајући колико су поводљиви и снисходљиви, може их неко искористити у овим лудим временима, и то за неку штету, јер тешко да могу нешто епохално да ураде.

Разговарамо о овоме што пишем готово свакодневно, свесни да смо им мета. Питам се, иако су и даље на располагању Америци да их користи зарад својих интереса – под условом да су им уопште интересна сфера после повлачења из Авганистана – и колико год да нас мрзе, прогоне и киње, како се осећају сада када постају свесни да су били и остали само роба са роком употребе, и да им истиче време.

Није лако прихватити такву истину, и убеђена сам да Албанци – колико год добри глумили – знају ко је на Косову и Метохији био и остао жртва и за време Броза, Милошевића, под Унмиком, Кфором, Еулексом. О, знају то боље од икога, као и да су изабрали да буду са оне друге стране, која сада полако тоне, огољена до сржи у свом злу и лицемерју. Када дође тренутак понашаће се према том сазнању, и неће слушати никога. То време више није тако далеко.