Јања Гаћеша: Писмо са Косова или окупирана Приштина

Када је почео погром над преосталим Србима у Приштини, 17. марта 2004. године, у стан Александра и Драгице Јанићијевић у центру града дошао је британски официр и казао им намеру да их евакуише и да ће, вероватно, морати да напусте Приштину. Домаћин куће, Александар, одговорио му је да у православној вери постоји један обичај да када се човеку ближи час смрти он позове своје најмилије да се опросте и пољубе га у чело.

„По том нашем обичају, ја сам се са својом Драгицом опростио још 1999. године када смо одлучили да останемо у Приштини. Пољубили смо једно друго у чело, прекрстили се, и сада чекамо смрт. Можете да нам радите шта хоћете, али ми из нашег стана и Приштине не идемо“, казао му је.

У марту се обележавају годишњице два погрома над Србима са Косова и Метохије. Први је почео бомбардовањем и директно су га спроводиле најјаче државе света оличене у НАТО алијанси, док је други био у марту 2004. године. Тачније већина нас верује да је он само наставак оног првог, али са замењеним улогама. Они који су га почели пет година пре, сада су само посматрали како њихови штићеници покушавају да заврше оно што њихове бомбе нису успеле – притом потуљено им помажући попут поменутог официра.

Ово, ипак, није прича о Мартовском погрому већ о чика Аци Јанићијевићу, како смо га сви звали, његовој супрузи госпођа Драгици, али и многим другим Србима који више од две и по деценије опстају са својим породицама, или сами, у гетима широм Косова и Метохије. Погром и даље траје, има он хиљаду лица, али одолевамо.

Доба окупације

Чика Ацу сам упознала у Грачаници, три године након завршетка бомбардовања. Био је физичар по струци, начитан и духовит човек. Госпођа Драгицу упознала сам раније, јер је у то време чешће долазила у Грачаницу. (Све ово пишем јер се у фебруару чика Аца упокојио у 97 години живота – био је најстарији Приштевац. Његова супруга преминула је 2019. године. )

Јанићијевићи су били дивни људи. Госпођа Драгица је родом била из Вучитрна, а чика Аца рођени Приштевац, као и његов отац, деда, прадеда… Живели су у стану у центру града и имена улице се не сећам, јер нам је оријентација за тај део Приштине била зграда Команде града. Њихов улаз био је на 30 метара од рампе на којој је увек дежурао војник – значи, Приштевци би рекли, живели су „код Команде“.  У ту зграду су се 1999. године уселили службеници УНМИК мисије, а српског војника заменио је окупаторски полицајац.

Госпођа Драгица ми је причала како њен супруг по завршетку бомбардовања скоро две године није излазио из стана. Није могао да се суочи са променом која је свима нама неправедно и на силу наметнута, јер су за њега истина и правда увек били на првом месту. (О чика Аци је диван текст написала њихова пријатељица Радмила Тодић, а објавио га је недавно портал Ризница из Грачанице.)

Његова супруга је говорила како ни у таквим условима живота чика Аца себе ни за један проценат није променио када је у питању однос према граду у којем је рођен, али и према Албанцима и Турцима са којима се целог живота дружио и радио. Говорила је да није одустајао од својих принципа и да је било равно чуду када одлучи да око нечега направи компромис. Стајала је иза сваке његове одлуке и увек га подржавала јер се, како је знала да каже, за њега таквог удала и зато је била одушевљена њима.

Чика Ацу сам средом редовно виђала у Центру за мир и толеранцију у Приштини, али смо се и осталим данима сретали и разговарали у Грачаници. Центар је имао просторије тик уз полицијску станицу, одмах преко пута њихове зграде.

Ту су долазили лекари да прегледају преостале Србе у Приштини, али и све остале који им се обрате за помоћ. То је било медицинско особље Дома здравља Приштина који је једно време био измештен у Угљару код Косова Поља, а сада је у Грачаници. Окупљали су се годинама и дружили. То је за њих била најбоља терапија.

Чекајући ослобођење

Често сам одлазила и седела са њима, посебно у годинама после Мартовског погрома, јер су њихове приче биле фасцинантне. Чика Аца и његов друг Грозда, по националности Турчин, причали су о Приштевки Зони Замфировој, својим догодовштинама из младости, граду који воле и који више за њих није био слободан.

Били су то ретки тренуци када се све ружно заборављало, а у тој соби је оживљавала Приштина у којој је увек било места за нормалне људе који су поштовали једни друге без обзира на веру у нацију. У те просторије долазили су и старији Албанци, који су чика Ацу и Србе генерално ценили. Шалили су се међу собом како су сада дошли људи из „белог света“ да нас уче како да живимо заједно, као да ми то не знамо.

Центар који помињем затворен је у јануару прошле године када је полиција упала у њихове просторије и забранила им даљи рад. Лекари су тада приведени, а неколико месеци касније против њих је подигнута оптужница због кривичног дела „незаконито обављање медицинске и фармацеутске делатности“ и „производња и дистрибуција штетних медицинских производа“.  Само да кажем да су на преглед у ту амбуланту долазили и полицајци Албанци, доводили су и своју децу.

Иначе, Центар за мир и толеранцију смештен је у те просторије – буквално у згради полицијске станице – због безбедности, јер је на њихове просторије у другом делу града, неколико месеци по успостављању мировне мисије, бачена бомба и било је страдалих.

Чика Аца никада није желео да говори за медије. Није дозвољавао ни да му се име помиње.  Колико год били упорни, не би вам успело да га наговорите. Знао је да – када му предложите да прича о Приштини, а да ви то забележите – каже да има важнијих тема, па ми је тако једном приликом рекао да треба писати о лекарима из Дома здравља у Угљару јер су они за њега хероји, али и о томе како се на предлог пацијената, а њима у знак захвалности, улица у којој раде зове „Здравствена“.

У тој соби је оживљавала Приштина у којој је увек било места за нормалне људе који су поштовали једни друге без обзира на веру у нацију

Увек је имао нешто друго да помене што је, по њему, у том тренутку било важније. Знао је и да каже да бисмо причом о животу у окупираној Приштини привукли пажњу и да то може да штети преосталим Србима у граду, односно да сачекам још мало па ће да прича.  Измамио би ми осмех и дивила сам му се зато што је веровао да ће дочекати ослобођење, али и због тога што сам знала да није хтео да говори за медије јер није желео да од свог живота у тој неслободи прави сензацију.

Живео је у свом родном месту, у свом стану, док год је то могао – достојанствено, чистог образа и савести. Последњих неколико година свог живота чика Аца је провео у Косовској Митровици због нарушеног здравља, али Косово и Метохију није напустио.

Вечито преиспитивање

Знате ли колико Срба живи попут чика Аце и његове супруге широм Косова и Метохије? Свуда их можете срести, и неке од њих сам помињала у својим текстовима. Свако од њих – у погрому који траје већ 26 година – бије своју битку сам, не зато што не зна за боље, већ зато јер верује да је то у условима какви јесу једино исправно. Све остало је коцкање са савешћу и носи са собом вечито преиспитивање у смислу: ех, да сам тада остао, па нека ме убију на кућном прагу или да ми је ова памет била.

Неки од тих људи су у затвору и плаћају због своје борбе велику цену, попут Милорада Ђоковића из Витомирице код Пећи. Подсетићу да је ухапшен и оптужен за ратни злочин неколико дана пошто је суд  потврдио да је он власник имања у Витомирици.

Односно такозвани косовски суд пресудио је у његову корист у спору који је водио са локалним Албанцима и администрацијом у Пећи. Ено га чами у затвору док се одвија судски процес који више личи на пародију. То је наша реалност, а Милорадов крст.

Има и Срба који су пред судом вратили своју узурпирану имовину, али им је тај исти суд одредио да морају да сносе трошкове рушења свега што је узурпатор саградио на њиховом имању. То су суме од 25 и више хиљада евра. Таквих примера има у Ђаковици, у насељу Софалија код Приштине, селу Девет Југовића. Ко зна још колико је таквих и сличних случајева за које нисмо ни чули, јер људи не желе да причају о томе, као ни о разлозима зашто су одлучили да трпе.

Ту су и Срби у Церници у Косовском поморављу, на пример, који су страдали након 1999. године – међу њима и дете – али и даље опстају и муку муче са комшијама Албанцима.

Мати Ирина, игуманија манастира Светог Димитрија у Сушици, недавно их је обишла – као и Србе у Понешу – и поделила помоћ. Она годинама дели помоћ деци широм Косова и Метохије која стиже из регије Сан Франциска, а прикупља је тамошње Коло српских сестара. По повратку, дирнута свиме што је видела, написала ми је у поруци: „Има наде за нас, Господ неће да нас остави“.

Закаснело извињење

Ми, Срби са Косова и Метохије, сваку политичку одлуку, са било које стране долазила у ових 26 година дочекујемо као нов ударац, јер ниједна није праведна и увек је на нашу штету. Ударају подједнако болно и званични Београд и Приштина, и они који су нас бомбардовали. Али, и даље добар део нас не дозвољава да то утиче на наш живот овде у смислу да дигнемо руке од свега и одемо. (Има оних који попуштају и не замерамо им јер јесте тешко и свако ради по својој савести. )

Чика Аци су требале две године да изађе из стана и суочи се са реалношћу у његовом граду, да научи да живи у Приштини без душе, са неким новим људима. Никада је такву није прихватио, већ је ширио дух града какав је некада био чврсто верујући да овакво стање не може да траје јер је настало на крви, отимачини, погромима – на злу. Пронашао је начин да опстане и живи, исто као и сви ми.

Некада нам се чини да смо сами, остављени, заборављени, онда нас нешто у нама самима продрма и схватимо да нисмо сами, нити остављени, заборављени, и настављамо даље

Ђоковић – и многи мученици попут њега –  свој живот посветио је борби за истину и правду, баш онако како нас вера учи. Мати Ирина није први пут била у Церници и Понешу, већ се у та места по ко зна који пут вратила. Опет је затекла честитост и доброту и видела колико је моћан тај само наизглед мали и материјално сиромашан човек, и да његова снага, као и спремност да трпи, извире из његове вере. Зато мати и поручује да има наде за нас.

Нико од нас не зна где ћемо и како завршити и каква нас судбина чека, али знам да се свако од нас, на свој начин, опростио са свиме што је некада чинило његов живот одлучивши да остане на Косову и Метохији – баш као и Јанићијевићи из Приштине.

Придружили су нам се и они који су се на Косово и Метохију вратили и сада трпе расути по Метохији. Једни од других црпимо снагу и опстајемо. Некада нам се чини да смо сами, остављени, заборављени, онда нас нешто у нама самима продрма и схватимо да нисмо сами, нити остављени, заборављени, и настављамо даље.

Британски официр са почетка моје приче се неколико дана након смиривања погрома 2004. године вратио код Јанићијевића да се извини. Правдао се због свог доласка и наговарања да напусте стан, онако лицемерно како то само Британци знају. Није помињао да му је задатак био да их заштити, а не исељава. Чика Аца је препричавао да „том Енглезу“ како га је називао, никако није било јасно како неко може мирно да седи у свом стану не бојећи се смрти у онаквом хаосу око себе.

У нашим каснијим разговорима никада нисмо до краја растумачили праву намеру „тог Енглеза“ и шта је уопште тражио поново код њих, али нам је било јасно да није схватио онај део о опраштању и шта то нама представља. Да јесте не би поново долазио, стидео би се барем мало.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Getty/Royalty-free