Јања Гаћеша: Писмо са Косова или о незадовољним Албанцима

фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Њихова породица је разорена. Патријархат који је све конце држао у својим рукама и водио их до остварења сна о „држави Косово“ више не постоји. Промене које су их захватиле су тектонске

Последњи талас насиља над Србима на северу Косова и Метохије мало је утихнуо – барем на неколико дана. Мишљења сам да је неко Албанцима, да се тако изразим, повукао ручну кочницу. Слика матуранта из Косовске Митровице са руком полицајца на његовом врату није се допала њиховим менторима, као да су прешли границу дозвољеног малтретирања Срба.

Да би изгладили ствари, и на то су натерани од стране  бројних „амбасада“ из Приштине, пооштрили су контроле на улицама како би сузбили проблем све учесталијег сексуалног узнемиравања жена на северу од стране Албанаца који који долазе из јужног дела града.

Наиме, сада и полицајци у цивилу контролишу улице опремљени такозваним телесним камерама. Медији са севера Косова и Метохије јављају да је већ једна особа кажњена са 300 евра због „вербалног напада“ – тако је полиција окарактерисала случај сексуалног узнемиравања. (Уколико се казна плати у првих недељу дана, онда је 50 одсто мања.)

Ветон Ељшани, заменик командира полиције за регион севера, потврдио је порталу КоССев да се инцидент догодио и да је једна особа кажњена. Рекао је да су полицајци у цивилу приметили расправу девојака и људи у ауту, јавили колегама у униформи који су потом зауставили возило и у полицијској станици узели изјаве приведених.

У ауту су била тројица мушкараца, а девојкама је на улици, према речима Ељшанија, добацивао један од њих, онај што је седео позади, и само је он кажњен. Након узетих изјава и исписане казне, пуштени су. Ељшани је рекао и да девојке нису дошле у полицију да пријаве случај – само су на улици разговарале са полицијом, што би, по његовим речима, требало да се уради у таквим ситуацијама.

Тектонске промене

Невероватно је како се све у свету мења, чак је и нови век зашао у своју трећу деценију, само је на Косову и Метохији све, мање-више, исто. Ма, то је чудо. Док сам читала горе пренесену вест, као да сам била у осамдесетим годинама прошлог века. Старији од мене сећају се оваквих и сличних невоља Срба и у деценијама пре осамдесетих.

По ономе што ја памтим, ми поново живимо у времену Устава из 1974. године, јер и тада је терор над Србима на КиМ био скоро неиздржив. Све што се дешава на улицама, у институцијама, односно њиховом односу према нама, неодољиво подсећа на те године.

Када су им Американци и њихови европски вазали дозволили да једностарно прогласе независност – при томе потпуно свесни да се то коси са свим нормама међународног права – новоформиране институције у Приштини само су преузеле тај стари модел. Факат је да су им наметнули, како их овде зову, „европске законе“, али њих овде нико не спроводи.

Како да објаснимо ово лудило које траје 26 година, да не помињемо деценије пре, него тиме да још требају овом одлазећем светском поретку, чији их људи свих ових година контролишу и кроз прсте посматрају сва њихова непочинства. Само их понекад, фигуративно речено, тресну по глави, онако васпитно, да их барем накратко зауставе. Ми смо, за све ово време, схватили да постоји ниво до којег смеју да иду. Чим га пређу, враћају их на земљу.

Последњих дана се у међусобним разговорима присећамо какви су Албанци, односно Шиптари, како су до 1999. године сами себе звали, били. Упоређујемо време после катастрофалног Устава из 1974. године и ово садашње.

Репресија „државног апарата“ је скоро иста, нетрпељивост такође. Не бирају средства и начин да нам живот загорчају и то на сваком месту, сваког дана, и у било које доба дана. Онда је Београд затварао очи над прогоном свог народа и играо политичке игре, то ради и данас.

Другачије је, барем нам се тако чини, то што у Брозовом систему за њихова злодела нису постојале границе. Било је чудо, али и за Србе поражавајуће, као и овај случај са казном од 300 евра – ако неки Албанац за силовање српске девојчице буде осуђен на казну од три месеца затвора. Обично је суд силеџије ослобађао услед недостатка доказа. Или, можда је најбоље да подсетим на случај мученика Ђорђа Мартиновића, и како је ондашњи систем све заташкао, и да не идем даље.

Због таквих искустава из прошлости, Српкиње избегавају пријављивање узнемиравања у полицијској станици која, евентуално, могу довести до суђења јер ће тако само додатно наштетити себи и својима – од правде ту нема ништа. Можда би они и хтели да неки такав случај дође до суда, па да оцрне Српкиње и да се све сведе на то да су изазивале.

Поверење у њихове институције и представнике цивилне и војне мисије никада није постојало, не постоји и неће постојати, јер наша искуства говоре да сви делују синхронизовано. До тих граница је раздор између нас, Срба, и институција „државе Косово“, односно оних који стоје иза њих.

Елем, шта је другачије и што нам толико боде очи у последње две деценије да не можемо чуду да се начудимо? Говорим о обичним људима, Шиптарима или Албанцима, од воље им како ће се звати или тражити да их ја или неко други зове, јер то не мења истину да су, што би данашњи клинци рекли, „пукли“.

Промене које су доживели за ово кратко време ни њима се не свиђају и још мање начин на који им се то намеће. Они то не крију и отворено причају о садашњим навикама млађих генерација, посебно њихових девојака и жена, хватајући се за главу.

Њихова породица је разорена. Патријархат који је деценијама све конце држао у својим рукама и водио их до остварења сна о „држави Косово“ више не постоји. Како им је сада можда се најбоље може сагледати кроз стопу наталитета која је, за њих, у застрашујуће силазној путањи.

Неко ће рећи да ни код нас није боље, али наш и њихов начин живота одувек је био различит у готово свим сегментима. Промене које су њих захватиле  у последње две деценије су тектонске, а да ли им иду наруку или не показаће време – ја сам до сада само песимисте сретала.

Знате, до јуче је било невероватно видети полуголу Албанку како у колицима, попут оних за бебе, вози куче – сада је то чест случај. Још сабласније је што у панталоницама излазе и шетају жене којима због година то не приличи, на страну како у њима изгледају. Чак сам видела да такве у госте иду, и то за Бајрам.

(У шали им кажемо да им се, од када су почели да говоре да су Албанци, односно да не прихватају да их зовемо Шиптарима, живот окренуо за 180 степени и мора да им се због тога много врти у глави.)

Ноћна мора

У Брозовој Југославији су уживали статус народа и имали су привилегије о којима су друге националне мањине у свету могле само да маштају. Користили су све што су могли и није им било доста – хтели су још. Тада су слушали старије и живели по сопственим правилима која су нама увек била чудна. Зидали су зидове око кућа, уговарали бракове, жене су им рађале по десеторо деце и све је било подређено једном циљу – стварању државе. Сада је то давно прошло време и ово нису моје, већ њихове речи.

Под патронатом цивилне и војне мисије која и даље делује по Резолуцији 1244, барем на папиру, имају „државу“ (о каквој сигурно нису сањали, али је имају) и шта раде? Прогањају Србе, кривећи нас што им се тај сан о „независном Косову“ претвара у ноћну мору и што их иоле пристојан живот, ипак, чека негде изван Косова и Метохије.

Да их пита човек коју корист имају од тога што нас систематски шиканирају? Шта ће им донети етнички чисто Косово? Овај простор никада неће остати без Срба, јер биће их у нашим манастирима, ако ништа друго.

Да ли после малтретирања дечака, матураната, у Косовској Митровици живе боље? Да ли су срећнији, задовољнији или безбрижнији када забрањују српска национална обележја или нас малтретирају на шалтерима њихових служби, кажњавају на улици, претресају на прелазима, говоре вулгарности по улицама? Да ли им то доноси храну на сто? Сваки њихов план, па чак и тај о Великој Албанији, не зависи од њих, већ од великих сила за које су толико тога претрпели и урадили и које, сведоци смо, полако постају бивше.

Институционална криза на Косову и Метохији никада није била већа од тренутне. Са друге стране је скупоћа коју просечан Албанац једва подноси. Некако функционише само приватни сектор, али и то је све у рукама неколицине људи. У већини случајева ради се о различитим трговинама. Обичан човек радећи у њима једва преживљава.

У једној продавници у Липљану као продавац ради мој комшија Албанац, мада он нема проблем да каже да је Шиптар, и у јеку инцидената на северу разговарамо мирно о свакодневним стварима. Размењујемо питања о здрављу, о томе како живимо и он каже: „Нема паре комшике, тешко доста“. Одговарам му да је здравље најважније, да новац дође и прође, а он незадовољно клима главом и каже: „Не, комшике. Џабе здравље кад душа пуста. Много тешко време дошло, немаштина велика“.

Могу да поменем и да се на терену спроводи одлука тзв. Регулаторне агенције за енергетику о преласку на слободно тржиште електричне енергије, због које су Албанци огорчени. Крајем маја главни улази у Приштину блокирани су од стране радника појединих косовских предузећа. Медији су пренели да је дошло и до сукоба радника са полицијом.

Председник тзв. Привредне коморе Косова Љуљзим Рафуна изјавио је за „РТК“ да ће ова промена негативно утицати и на пословну заједницу и на крајње потрошаче. По њему, одлуку треба одложити док се потрошачи и лиценцирани снабдевачи не припреме за прелазак на слободно тржиште. Тренутно је само компанија КЕСКО – по ономе што ми знамо, она је из Турске – понудила услугу снабдевања електричном енергијом од јуна, по ценама које су, како они тврде, и до 300 одсто више. Уколико њихови захтеви не буду испуњени, тзв. Привредна комора најавила је даље протесте и потпуну блокаду Приштине.

Једина могућа граница

Заузимањем српских институција, истеривањем радника, малтретирањем српског народа по улицама само одвлаче пажњу њихове јавности од безуспешних покушаја конституисања такозване Скупштине Косова и свих осталих горућих проблема. (И даље мислим да је њихов улазак у српске институције на северу КиМ резултат договора у Бриселу, само да то раде пре договореног рока, уз помпу и до зуба наоружане полицајце. Млаке осуде које слушамо од припадника међународне заједнице само потврђују наше сумње да са њихове стране имају одрешене руке.)

Албанци који су оног дана провоцирали матуранте у Косовској Митровици радили су то по задатку, исто као и они који добацују гадости Српкињама на северу покрајине. Нико нормалан неће да уђе у ауто да се вози по српском делу Кососвке Митровице и добацује девојкама, осим ако није за то плаћен, односно послат да то ради. Исто је и са онима што седе у кафићима и провоцирају. Немогуће је да толико манијака одједном излази по српском делу града. Ако ништа, барем са таквим стварима имамо искуства.

Реакције полиције која је у Лапљем Селу, централном делу КиМ, матуранта из Средњошколског центра натерала да се врати у школско двориште јер је на улицу изашао са српском заставом, као и полицајаца који је за врат стезао ученика у Косовској Митровици најбоље говоре колико су незадовољни – барем ми тако тумачимо те поступке. Да је њима све добро, тапшали би нас по рамену и смејали би нам се у лице – знамо се за толико. Нагомилан бес што немају где, што се свет који их је подржавао мења, искаљују на нама.

Реакције званичног Београда боље да не помињем. Да не питам где је наша држава у свему овоме? Рећи ћу само да више не знамо да ли је боље да реагују саопштењем или да и ту заћуте, па шта нам Бог да.

Била сам недавно на празничној литургији у Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену. Уочи литургије у цркви чула се изузетно гласна музика из оближњих албанских кафића, намерно појачана. Када су звона најавила почетак литургије све је добило једну другу димензију, а музика из кафића постала је небитна. Звона у овом храму звоне невероватном јачином – силно, гласно или, како рече моја пријатељица, „радосно“.

Док сте на литургији и слушате византијско певање призренских богослова, уз њихов звук схватите да ништа друго не постоји ван тог храма. Осећате само радост и слободу. Та звона нам поручују да је све пролазно. У ствари, она цртају једину границу која може да постоји – ону између доброг и лошег.

Јесте ли некада били на литургији у тој цркви у центру Душановог града, у његовом најлепшем делу, и слушали звона како хиљаде порука шаљу? Ако нисте, морате да дођете и да их чујете. Сигурна сам да, између осталог, и вас зову!

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.