Јања Гаћеша: Писмо са Косова или насиље приштинских институција

Протеклих недеља талас насиља приштинских институција био је јачи него обично. Све делује помпезно, по принципу „Сила Бога не моли”.  Отворено је, да тако кажем, више фронтова према српском народу и свако од нас у свом гету чека да ударе. Да ли ће да упадну у Поште, зграде привремених органа, амбуланте, или ће да да хапсе раднике, заплењују новац – пита се свако од нас. Знамо да хоће, само се питамо када ће почети. Али, није то једина слика Косова и Метохије почетком ове 2024. године.

Када смо почетком децембра чули да ће престати са радом НЛБ Комерцијална банка, јер јој истиче лиценца за рад код тзв. Централне банке Косова – а исту неће продужавати – нисмо били изненађени. То је прича стара више од годину дана која је само стигла до свог краја. Без претходних консултација са клијентима, НЛБ Комерцијална банка одлучила је да нас пребаци у друге градове. Нас из централног дела КиМ у Куршумлију, Косовску Митровицу у Рашку, гњилански крај у Врање, Штрпце у Лесковац…. Када је сав посао већ био завршен и када је српски народ доведен пред свршен чин – послато је саопштење из банке.

Док смо чекали сатима у редовима да уђемо у банку, јер су многи од нас гасили рачуне како би прешли и банку Поштанске штедионице, а други пак предавали папире за картице којима могу да подижу новац (евро) на банкоматима НЛБ експозитуре која остаје на КиМ, људи су коментарисали како нису Словенци власници, већ су власници ове банке, заправо, Американци. Можда ова информација није тачна, али свакако је занимљиво што су престали са радом баш првог фебруара – истог дана када је ступила на снагу и Уредба из Приштине о забрани динара. Причало се још у децембру да ће полиција почети да упада у Поште, јер ЈП „Пошта Србије” нема лиценцу за рад на територији „државе Косово”. Још пре Нове године се шушкало да креће обрачун Куртија са српским динаром.

Удар на достојанство

Како сми и навикли када је реч о Албанцима, почели су тамо где има најмање Срба и где је српски народ најрањивији – у Метохији. Много пута у досадашњим текстовима сам писала да тежи крст од српског народа у Метохији не носи ни један православни народ у свету, и то овога пута понављам. Шта они трпе – то само Бог зна. Само им је још фалило да припадници тзв. косовске полиције упадају у зграде привремених органа, да истерују раднике, односе сав инвентар и папирологију, хапсе раднике Поште, заплењују новац… Знате, све се да трпети, али човека посебно заболи када се удари на његово достојанство.

Моја пријатељица из Гораждевца је била потпуно сломљена оног дана када су их из просторија привремених органа Пећи – избацили са посла на улицу. Прича ми да је било толико понижавајуће да су се сви запитали докле више да трпе да их гази како ко стигне. У свом том хаосу ме је запитала: „Како да оставим кућу и очев гроб, ако будемо морали да одемо? То не могу ни да замислим…”. Оног тренутка када су општине угашене – односно када су постале привремени органи – чекали смо дан када ће почети и да их затварају. Када се о томе у Бриселу разговарало – Куртија није било на видику. Прошло је од тада скоро 12 година, и ако је случајно неко заборавио – ми нисмо.

На сву муку која нас је снашла, држава Србија ће одговорити тако што ће покушати да закаже седницу Савета безбедности УН. О динару ће вероватно да се преговара у Бриселу, јер то је стара тактика. Албанци ударе по српском народу, кршећи при томе сва људска права, и онда баш они који уочи првог фебруара позивају Куртија не да повуче уредбу – већ да дозволи прелазни период –позивају да се то питање стави за преговарачки сто. Ми врло добро знамо да је све игра и да је све планирано од почетка, али ко нас пита? Овде се, иначе, прича да ће „лака транзиција” (назив за прелазни период у Приштини) трајати до септембра.

Укидање динара до сада није била тема дијалога у Београду, како тврде српски политичари, а погледајте шта ради Међународна заједница. Ово је управо посао за њих, јер Косово и Метохија су и даље протекторат УН! Међутим, опет се иде низ длаку Албанцима и игноришу се права Срба, газе се прихваћене обавезе на правно обавезујућим документима. Од тога што су поједини од њих „дубоко забринути”, а други нису ни мало, Срби немају никакве користи. Досадили су и Богу и народу са тим лицемерним изјавама, заиста се често питам чују ли они себе шта говоре. То је такав један бесмисао, али нема места чуђењу јер – то су они. Пресипају из шупљег у празно и гледају само сопствени интерес.

Трачак наде

У ситуацији каква јесте, добар део Срба одавде и даље верује да је ово увертира за формирање ЗСО или тзв. Асоцијације српских општина, пошто више не знамо ни како ће се звати. Као да се припрема терен за нешто ново. „Има да нас додатно заробе у тој Заједници, ови наши, и да славе победу. Пазите шта сам вам рекао!”, прокоментарисао је један од многих огорчених Срба, док је више сати по мразу чекао да уђе у НЛБ Комерцијалну банку.

Ова најновија хајка на Србе по Косову и Метохији – уз сву помпу која долази из Приштине и очигледну подршку Запада, посебно САД – ипак има дебелу сенку. То је оно светло, онај трачак наде који нас тера да издржимо још мало. Албанци одлазе са Косова и Метохије и, према њиховим проценама, до краја године отићи ће чак пола милиона људи! (Прича се да их већ отишло близу 300.000 људи.) Да будем прецизна: не ради се само о радно способном становништву, већ одлазе читаве породице, укључујући и старије људе. Број авиона који свакодневно полази са аеродрома „Слатина” (промењен му је назив у „Адем Јашари”), више нико не броји. Одлази се такође и аутобусима. Раније је повратак гастарбајтера из западних земаља око нашег Божића значио обавезно задржавање на прелазима и до осам и више сати, данима заредом. У просеку, ранијих година су гужве биле три до четири дана, а чекало се највише до четири сата.

Прве недеље у јануару познаник Ром ми је рекао да му је доктор, Албанац, отпутовао у Немачку. Био је видно разочаран јер је, према његовим речима, реч о добро ситуираном човеку који је имао приватну ординацију и од свог посла одлично зарађивао. Медицинске сестре чак имају и песму којом се опраштају са Косовом, а Срби све то имају прилике да гледају на њиховим друштвеним мрежама. Радост уз коју одлазе и отпоздрављају Косово је заиста фасцинантна. Емоција има, отприлике, ко за лањским снегом.

Када хоћеш да завараш незадовољан народ који бежи са циљем да се никада не врати – а немаш шта друго да понудиш – онда кренеш да се обрачунаваш са Србима, односно радиш оно што најбоље умеш. У условима тоталног расула у пројекту названом „Република Косово”, у којој нема ни економије, ни привреде, буквално ниједне гране која је успешна, и уз очигледан егзодус Албанаца, „моћници” из Приштине се обрачунавају са радницима у Гораждевцу, Осојану…. Да није трагично било би смешно.

Само, то више ни код Албанаца не пролази. Нема еуфорије и ината, који и те како памтимо с почетка овог века, из ранијих времена ни да не помињем. То што им, између редова, међународна заједница шаље сигнале да су и даље уз њих – јер ако не бране права Срба онда је јасно да се праве да не виде репресију над нама – више им ништа не значи. Љубав да – али у Немачкој, Швајцарској, Шведској или Енглеској – не на Косову.

Засићеност представама

На страну Албанци и они који их саветују, њима смо давно престали да се бавимо. Нас више брине наша држава и оно што (не)ради око одбране Косова и Метохије. Срби са Космета су већ били у (не)прилици да одлазе до најближих места у централној Србији по свој новац – по завршетку НАТО бомбардовања! Рецимо, прве плате и пензије људи из централног дела Косова су примали у Куршумлији. Навикао је овдашњи народ на муку, немаштину и терор.

Само, једно је када трпиш и знаш да је твоја држава уз тебе – да се бори да одбрани сваки педаљ косовскометохијске земље, а сасвим друго када си свестан да твоја држава чини све да те успешно упакује у систем „државе Косово”, под изговором да ти тако омогућује „лакши живот”. То су две различите ствари. Више од 15 година попуштамо испод сваке границе људског достојанства. Наши преговарачи нас свесно жртвују зарад пута у Европску унију, и шта смо тиме добили? Једноставно, не можете да договорите царине на административним прелазима и да интегришете судство у сепаратистиче институције, а да државност браните регистарским таблицама – то просто није нормално! То је само један од бројних примера лицемерја, а нашим људима је, верујте, таквих представа преко главе.

На Косову и Метохији је општа лудница, и страх нас је да ће та Заједница српских општина да буде нешто због чега ће огромна већина Срба са Косова и Метохије да угаси светло и дигне руке од свега. Наши преговарачи само о њој причају – не одустајући од Брисела и досадашње политике – нисмо сигурни ни шта ће тачно променити та седница Савета безбедности УН. За то време, Лајчак изјављује да ради на томе да до дијалога у Бриселу дође што пре. Е, то је оно што нас плаши, много више него потези Аљбина Куртија!