ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или мучна прича с Јариња

Ово је трећи пут да сам била сведок како српски цариници према Србима са Косова и Метохије поступају као да прелазе државну границу. Међутим, овај пут је био најгори до сада

Две приче које следе немају додирних тачака. Потпуно су различите и изазивају различите реакције. Једина веза им је у томе што, када их упоредимо, можемо да се запитамо која буди јаче осећање. Да ли је то оно које тера на одлазак са ових простора и које долази од обичних људи, без обзира да ли су политичари који споразуме потписују или службеници који их у дело спроводе, или оно које поручује да вреди чекати, да је та радост на крају свих крајева незаменљива и да долази од силе која се не може речима објаснити, али у коју се верује, која вас смирује и која доноси једину могућу правду.

Пре годину дана, моја пријатељица одлучила је да буде домаћин славе за Светог Саву у школи у којој ради. Узела је колач и кренула лагано са припремама. Почетком године почела је са реализацијом својих планова, иако је ситуација око прославе школске славе била под знаком питања због актуелне епидемиолошке ситуације. Знала је да шта год одлуче надлежни, славски колач ће се резати, послужити жито и упалити свећа. Колач и жито ће спремити, али свећњак је био проблем. Где наћи пристојан свећњак, који ће одговарати прилици. Говорила је како су у Призрену – одакле је са породицом протерана 1999. године – имали леп, резбарен свећњак од дрвета који би јој се савршено уклопио, али…

„Државна“ граница

Почетком јесени прелазила сам администартивни прелаз Јариње. Ауто мог брата има таблице са ознаком „РКС“ и са њима кретање кроз остатак Србије није дозвољен, односно на прелазу се узимају пробне таблице. Пошто су претходне истекле – важе само два месеца – требало је узети нове. Поред нас био је паркиран ауто српске породице из Добротина, села у околини Липљана – заједно смо чекали. Процедура добијања пробних таблица углавном је веома фрустрирајућа и подразумева чекање више од сата. (То је много краће него у првим годинама примене тог дела споразума из Брисела, јер је сада службеник на прелазу. Раније смо чекали да дође из Рашке.) Док је брат сређивао папире за добијање пробних таблица, видела сам да они имају таблице „КС“ са којима је дозвољено кретање по остатку Србије. Питала сам се шта чекају. Говорим о српској страни прелаза, путујемо ка остатку Србије.

Цариник је долазио до њих, разговарао, и опет одлазио до своје канцеларије, па се враћао да их још нешто пита, и тако више пута. Долазио је и до нас да провери имамо ли шта да пријавимо за царину. Рекли смо да немамо, али је он, ипак, погледао сваки део аута. Била сам страшно изнервирана и на ивици да га питам из које то „државе“ долазимо, и у коју то државу улазимо, али сам одустала. Има примера да на примедбе знају да одреагују тако што вас из неког разлога сатима задрже на прелазу. Мислила сам да су се Срби из Добротина побунили због нечега и сада плаћају цену истеривања правде. Када је после добрих сат и више времена брат ушао у ауто, питала сам га шта чекају тако дуго, јер сам видела да разговара са њима. „Да их пусте да прођу. Три сата чекају“, одговорио је.

Питала сам шта се догодило и запрепастио ме је одговор: „У ауту имају три мања тепиха, или стазе. Ено их на задњем седишту, склопљени су. Цариник их је приликом претреса возила одмах видео и тражио рачун. Нису га имали, јер нису ни знали да ће им требати. Рекао им је да не могу да пренесу тепихе без рачуна, јер на основу њега треба да им наплати царину. Цариник је упоран да треба да плате, јер он неће имати покриће, за случај да их полиција заустави на путу. Плаши се да ће полиција да их пита како су прешли границу, прелаз, или шта је већ ово у његовој глави, и ко их је пустио да прођу са теписима.“

„Па не идемо у другу државу“, рекла сам брату, сва збуњена оним што чујем. Рекао ми је да су они објашњавали да не шверцују тепихе већ да их носе рођацима код којих иду, али им ништа није помогло. „Збуњени су. Питају се како да плаћају царину када долазе из покрајине која је у истој држави. На крају је све сређено тако што су писали изјаву – да цариник има покриће – у којој, отприлике, пише да преносе три мала тепиха и да немају рачун, али да се сећају колико је који коштао“, испричао ми је брат.

Шта се даље догодило не знам, јер смо кренули. Они су остали да чекају да им одреде колико треба да плате. То је трећи пут да сам била сведок како српски цариници према Србима са Косова и Метохије поступају као да прелазе државну границу – два пута на Јарињу и једном на Мердару. Ово је било најгоре до сада. Испричала сам многима ову причу и рекли су ми да се то дешава, углавном Србима јужно од реке Ибар. Тако је од потписивања Бриселског споразума. Не ради се то свакодневно, али повремено да, па сад ко им дође до руке. Неколико месеци је прошло од тада и још увек ми је то у глави.

Свећњак у Призрену

Своју узурпирану кућу, моја пријатељица са почетка приче, вратила је почетком лета после 21 године. Од тада је више пута обилазила, и ја са њом. За сваку ствар која је претекла и преживела вишечлану албанску породицу бившег припадника такозване „ОВК“, имала је  топлу причу. Неколико дана уочи Светог Саве изненада је позвана да са пријатељима оде до Призрена, да обиђе кућу.

„Имам свећњак за славску свећу“, рекла ми је чим сам ушла у кућу неколико дана после. Показала ми је леп, дрвени свећњак и уз осмех наставила: „То је наш свећњак из куће у Призрену. Колико сам пута обилазила кућу и од крова до подрума све прегледала, али свећњак нисам видела све до сада. Нисам га тражила, стварно. Ко се надао да ће да преживи толике године, али, једноставно је био ту“.

Случај са Јариња јесте понижавајући – можда највише за државу Србију – и свакако искушење за све нас који смо се у том тренутку нашли на прелазу Јариње. Међутим, мирноћа Срба из Добротина док им је цариник изнова прилазио била је за сваку похвалу. Достојанствено су се држали, јер су научили да трпе. Шта су у себи осећали, знају они и Бог.

Да би преживели, између осталог, и овакве ситуације, Срби са Косова и Метохије – то увек помињем – свакодневно траже нешто што их храбри да издрже још мало. Многе су се генерације смениле везујући се за различите приче и маштајући о слободи. Стављали су на тас и добре и лоше, сабирали и одузимали, и зато нас још увек овде има без обзира на тешак живот и страдања.

Прича о славском свећњаку била ми је потребна да пребродим причу са Јариња. Између пута који нам је, вероватно несвесно, показивао државни службеник на прелазу Јариње и пута који нам је уочи празника показао Свети Сава, лако је изабрати. Зато ћемо чекати још мало. Ако Бог да, дочекаћемо да гори свећа за крсну славу у истом свећњаку и у кући у Призрену.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Боки

 

Извор Нови Стандард