Јања Гаћеша: Писмо са Косова или кућа није на продају

Мало је Срба у Приштини остало, али ипак довољно да сведоче о овом сулудом времену у коме владају отимачина, лаж и безакоње. И сви они су сагласни око једне ствари – да њихове куће нису на продају

У својој беседи верницима на празник Светог Николе у истоименој цркви у Приштини, отац Ђорђе казао је да је читав смисао нашег живота и нашег спасења пут Христов. „Ходајући тим путем спасења, многи покушавају да нас скрену и да нас усмере на неки други, погрешан пут. Међутим, овај народ православни, народ косовско-метохијски, народ стардални, народ прогнани, народ распети, зна свој пут, а то је пут Богочовека. Зато треба да се молимо да нас Господ и Свети Николај одрже на овом путу страдања и искушења – јер нас искушења са свих страна, нажалост, и нападају – јер ми знамо да после страдања долази Васкрсење и да долази радост. Сам Господ говори онима који га љубе: ‘Ја сам са вама, ко ће против вас’“, казао је отац Ђорђе, приштински намесник.

Знате, мало је Срба у Приштини остало, али ипак довољно да сведоче о овом сулудом времену у коме владају отимачина, лаж и безакоње. Црква Светог Николе у Приштини једино је место где могу да се окупе. И на овој Литургији су некако у сенци свих који су дошли са стране. „Шта бих све имала да кажем, али не смем због деце. Плашим се да им не науде“, рекла ми је једна Приштевка док смо разговарале у порти цркве. Честита ми празник и уздише. Срце јој је, каже ми, пуно јер је црква пуна, али се и жали да је нека туга притиска, и да би најрадије плакала из свег гласа. Њену и причу њене породице много људи из централног Косова и Метохије зна.

Зато у времену када Србију шамара како ко стигне, док она трчи па трчи у Брисел, прихвата погубне споразуме и назива пријатељима оне који јој свако мало по један нож у леђа зарију, писаћу о обичним људима – Приштевцима у правом смислу те речи. Онима који су пример свима нама како се бори и брани своје, без обзира на то шта све морају да трпе. Они су одабрали свој пут – и он нема алтернативу. Сведоци смо и ових дана шта нам је донела политика климања главом, па је некако логично да се запитамо да ли се може тако и у политици? Да ли је, коначно, дошло време да свако од нас, обичних људи – на крају крајева и од политичара, какви год да су – схвати да се једино тако може и мора, јер са каквима посла имамо, амбис нам не гине. Трпимо што трпимо, барем да себи вратимо достојанство.
Не може кућа за паркинг

Елем, у Приштини се окупљамо сваке године 22. маја када је храмовна и градска слава – Пренос моштију Светог Николаја. Поменути празник, у децембру и мају, за преостале Србе у граду има неописив значај. У тих неколико сати њихов град оживи. Литургији присуствује већи број верника, дођу и расељени Приштевци, па сусрет између прогнаних и оних који притисцима и даље оделевају буде пун емоција.

Поменућу овом приликом две угледне и старе приштевачке породице. Борба коју они воде да сачувају своју дедовину за мене је фасцинантна. „Ограђена нам је кућа скоро са свих страна огромним зградама и сада би Албанац да купи наш плац, нашу кућу, да направи паркинг. Можете ли ви то да то замислите? Само, кућа није на продају. Не малтретира он нас у физичком смислу, али је имућан и гледа свој интерес“, рекла ми је једном приликом госпођа која и даље живи у својој кући у граду и чије име нећу помињати баш из тог разлога. (Њен супруг настардао је пре неколико година под сумњивим околностима. Надлежни који су водили истрагу искључили су могућност да је ударен у главу и да је то узрок пада са бицикла – како већина Срба сумња – већ је утврђено да је рана на глави настала као последица пада.)

Породицу, односно госпођу, коју помињем упознала сам у јесен 2001. године у њиховој породичној кући. Тада су јој били живи свекар, свекрва и заова. Са супругом, девером и децом, било их је укупно деветоро. У то време, изузев деце која су ишла у школу, сви одрасли су били факултетски образовани – госпођа о којој пишем завршила је два факултета. Чланови породице који су се у међувремену упокојили, сахрањивани су на градском гробљу у Приштини. „Не терамо ми инат никоме, нема говора о томе. Живимо у својој кући, у свом граду. Свашта смо преживели у протеклих 25 година, знали да недељама не излазимо из куће, да нам једини посетиоци буду припадници британског КФОР-а. О 17. марту 2004. године да не причам, али смо све издржали. Господ помаже када је најтеже, како другачије да то објасним. Не замерам шта је ко урадио са својом имовином у граду. Ми смо одлучили да останемо, да се боримо. Знате, Албанац који покушава да купи нашу кућу пронашао је мог сина, да се са њиме договори. Мој син му је рекао да о продаји одлучују његов стриц и његова мајка, и да нема о чему са њим да разговара“, испричала ми је.

Имају и два хектара земље и то у градској зони – ни то неће да продају. Има и оних који сматрају да се њихова одлучност да живе у граду и одолевају притисцима коси са здравим разумом, али они не хају. „Поново је долазио Албанац да пита да продамо кућу. Не знам више ни коју суму новца помиње, не занима ме. Опет сам му рекла да није на продају, ни педаљ. На градилишту око куће је невероватна бука, радници лупају, све машине су укључене. Од прашине не можемо испред куће да изађемо, али пустимо музику Чајковског и чекамо да се све стиша“, рекла ми је једном приликом.

Госпођа из моје приче је у цркву овог маја дошла са бисерима око врата и у дивној хаљини. Каже ми да у најлепшој гардероби иде у куповину по граду. Она је и позната по томе што сваке године бадњак носи на рамену и пешке прође више од пола града, колико је од њене куће удаљена црква Светог Николе. Деси се када је лоше време да са њиме уђе у градски аутобус. Каже да је чудно гледају у превозу, али и да се склањају да прође и никада није имала проблема.
Неке ствари немају цену

У кућу Илије Трајковића у Ваљевској улици у Приштини не може се ући на малу капију која је одмах поред главног пута. За пролаз ју је затворио комшија Албанац, чак и за чика Илију. Капија је офарбана у сиву боју и готово се не види од огромне куће поред. Када зађете са друге (горње) стране, можете видети куће Трајковића – оно што је од њих остало. Најстарија кућа, од укупно три, готово је порушена, док на друге две нема ни прозора ни врата, потпуно су демолиране. Свуда натписи на албанском. Цело двориште је зарасло у коров. „Комшија Албанац који је затворио малу капију каже да је то урадио да не би туда пролазили људи и бацали отпад. То иначе раде када знају да је српско имање“, каже чика Илија. Поздравили бисмо гест, да није тај исти Албанац са друге стране на имању Трајковића направио паркинг за три аутомобила. Тако је скоро оградио комплетан плац Трајковића стављајући до знања осталима да је то његово. Само, Трајковићи куће не продају.

Чика Илија је, за разлику од породице која живи у центру града, своју кућу у Приштини напустио 17. марта 2004. године пред најездом разуларених Албанаца. Тада је и црква запаљена, а сви Срби у њеној околини протерани. Живи са супругом у оближњем Лапљем Селу и прича да га никада нико није контактирао око обнове куће. За породицу Трајковић је занимљиво да није имала рођаке са тим презименом ван Приштине, односно да су сви живели у граду до 1999. године – укупно 75 породица. Чика Илија је рођен у Приштини, његов отац Драгутин такође, али и деда Сретко, прадеда Трајко и тако даље. „Ми смо Приштевци и ниједно друго место се у мојој породици није помињало. Сада сви лутамо, расељени, протерани и патимо, јер нисмо у свом граду. Убија ме туга због тога и не могу другачије. Најтежи тренутак мог живота био је када сам видео да су Албанци запалили цркву Светог Николе, верујте ми. Горе ми је било него када сам гледао како гори моја кућа, али и куће мог оца и брата, јер су све биле у једном дворишту. Све успомене нас као породице, моје деце, везане су за ту цркву. У њој сам крштен, венчао се и крстио своју децу. Син и ћерка су ту кршени, ту су се венчали и крстили своју старију децу, јер су остала рођена након прогона. Најрадоснији догађаји у животу везују ме за ту цркву, моју кућу, мој град, и како да продам, не могу. Нећу!“, зна да каже чика Илија, и обавезно се руком удара по грудима.

Албанац око куће чика Илије, фигуративно речено, зида куле и градове до главног пута, али када скренете у улицу изнад само неколико метара, угледате српско имање, стару кућу покривену ћерамидом пред којом било ко да застане мора да упита чија је и шта се догодило? Одудара од свих велелепних грађевина около, али има старију и снажнију причу од свих њих заједно – она има тежину тапије над градом. Тај део Приштине је старо језгро града и одмах прекопута куће Трајковића налази се црква Светог Николе.

Српска породица коју помињем и која још увек живи у граду трпи. Тежину њиховог трпљења зна само Господ. Они кажу да брину само да се Њему не замере, све остало је у другом плану. Посебно милиони евра које могу узети и обезбедити генерације после њих, али, кажу они, то би значило да морају да напусте Приштину, своју породичну кућу и размишљају о томе да ли би им образ остао чист. „Нешто, једноставно, нема цену, нема“, често понавља госпођа из моје приче. Они се, заиста, никоме не инате, већ само живе у свом граду и сходно томе се понашају, без обзира каква су времена и прилике. Сматрају да на то имају право, али и да им то право нико не може одузети.

Завршићу са чика Илијом и његовим невероватним причама из Приштине. Једном ми је испричао: „У мојој фамилији се често помињала прича из турског доба, а везана је за цркву Светог Лазара у сокачету Зорке Савић, односно за џамију у тој улици која на врху минарета има крст. Када су Турци правили ту џамију зидали су је материјалом од порушене цркве и на њеним темељима. Мајстори су преко дана зидали џамију и када сутрадан дођу да наставе са радовима, све претходног дана сазидано било је срушено. Тог дана би опет мајстори зидали, сутрадан ујутро би све било порушено и тако данима. Причали су нам стари да се то дешавало све док тадашњем аги није у сну речено да ће џамија бити завршена једино ако на врху поставе крст. Он је то дозволио и та џамија постоји у Приштини. У њу су углавном одлазили Турци, али и Срби, јер за њих то никада није престала да буде црква. На Лазареву суботу, стари Приштевци, који ову причу знају, одлазили су у ту, своју цркву и палили свеће Светом кнезу Лазару. Чак и у турско доба, колико год да их је било, чували су своју веру и тако дочекали ослобођење“.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.