ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или издржимо још мало

Једно од најчешће постављаних питања Србима на Косову и Метохији јесте како можемо да трпимо неправду тако дуго и да нас још увек има у различитим местима? То питање обично  уследи после наше приче о томе какав нам је од рођења живот био са Албанцима, али и после приче о политици каква се око Косова (не)води – сагледана из угла нас обичних смртника. Када би нас којим случајем сада неко питао, а после последњих дешавања, наша прича би овако текла.

Последњих недеља лудило на Косову и Метохији мало је веће него обично, али, верујте на реч, ништа што већ нисмо видели, доживели и преживели. Акција косовске полиције на северу покрајине није ништа друго него провокација – још један апсурд више. Криминал је друго име ове такозване државе. Лаж је њен темељ. Сваки стуб друштва почива на корупцији и криминалу aли, они су решили да се са „криминалцима“ обрачунавају на северу, тамо где су Срби. Ову такозвану државу предводе ратни злочинци. То сви знају: Срби, Албанци, Унмик, Кфор, представници Европске уније, САД. Све се око „државе Косово“ зна. Нема ту више тајни.

Акција хапшења је била брутална, али земље Запада ћуте. Не осуђују ни прекомерну употребу силе. Анемични Унмик је недељу дана после свих дешавања саопштио да докази снажно указују на претерану и неоправдану употребу полицијске силе код хапшења особља УН. Да им дамо још мало времена.  Можда саопште да је неоправдана употреба силе била и када су Срби у питању. Можда се и сете да је ово њихов протекторат и да морају да оцене комплетну ситуацију, а не само оно што се односи на њихове службенике.

У овој причи некако нам највише сметају изјаве српских политичара типа: „Полиција је тукла Србе који никакве везе са хапшењима нису имали“; „ЕУ је убила међународно право“; „Србија има посла са људима из шуме“; „Шокиран сам чињеницом да ЕУ није реаговала на изјаву Хашима Тачија да Приштина неће спроводити у дело што је потписала у Бриселу“. Такве изјаве нас терају да на сав глас кажемо – добро јутро! Не бисте се тако чудили да се држите Устава.

КО ЈЕ ЗАУСТАВИО ФЉОРУ?
Косовска полиција туче Србе – ништа ново. Албанци туку Србе – ништа ново. Тукли су нас и шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година прошлог века. Туку нас и у 21. веку. Убијају нас. Међународно право је, када је Србија у питању, нестало  24. марта 1999. и још једном 17. фебруара 2008. године. (У нашем случају оно не постоји, људска права исто.) Што се тиче „људи из шуме“, њих су, на жалост, српски политичари произвели у господу. Њима су у руке предали све нас који овде живимо, са све потписом. Чим је потписан Бриселски споразум јасно је било да ће Србија због безалтернативног пута у Европску унију да попушта на штету свог народа на Косову и Метохији, а ово што Тачи прича било је јасно од првог дана.

Оно што се на северу покрајине десило је вид притиска не само на Србе који тамо живе, већ и јужно – класично застрашивање. Тај притисак траје деценијама.  Зло и лажи Албанаца трају исто толико. Не желе нас овде и свим силама нам то стављају до знања. Колико би све било лакше и њима и међународној заједници да смо отишли 1999. године или марта 2004. Упркос свему, нас на Косову и Метохији још увек има. Опстајемо тако што у свему тражимо и најмању наду због које ћемо издржати још мало.

Пре свих ових дешавања посебну пажњу привукла нам је једна ситуација. Озлоглашена Фљора Бровина махала је у косовској скупштини фотографијом за коју је тврдила да је доказ како српски војници силују Албанку. Само дан-два касније, медији у Приштини раскринкали су њену лаж. Реч је о медијима који су прво вест објавили са све фотографијом, ваљда да постигну још јачи ефекат, а онда демантовали и себе и Бровину. Правдала се  тиме да је та фотографија у доказима о наводним злочинима Срба. Лаж није одмах признала, већ након јачих притисака.

Да лажу, то смо навикли, али нас је у овом случају изненадило то што је она јавно раскринкана. Медији су само пренели нечију директиву, некога од кога сви стрепе а, Бога ми, и новац добијају. Зато су и морали да истерају све до краја, а она несрећница да се извињава. (Тешко ми је да поверујем да је неко у Приштини толики јунак па да на своју руку открива истину и то против посланице ПДК, из дружине Хашима Тачија и Кадрија Весељија.) Такозвана „скупштина Косова“ је у јеку овог скандала усвојила „Резолуцију о геноциду Србије на Косову“, па је све то некако овде замаскирано, али…

АЛБАНСКА НЕРВОЗА
Овакве и сличне лажи су им пролазиле деценијама, а дотична је на тој теми докторирала. Лично сам сведок многим њиховим глуматањима и лагањима, али овога пута их је неко зауставио. Спорна фотографија је могла да прође само да је Запад хтео – као наводни масакр у Рачку, на пример – али изгледа да није.  Бровина је овим скандалом елеминисана са политичке сцене, баш као и Аљбин Курти неколико месеци раније. Вечити демонстрант, који је, ето, дочекао да га и у „његовој држави“ ухапсе, осуде и затворе. За нас који се давимо у причама о разграничењу, компромису, подели, у причама да ће скоро па апокалипса да настане ако се нешто хитно не уради по питању споразума, ово су тек мали знаци да Приштина не слуша менторе као пре, односно да се мало отргла контроли. Можда смо све умислили, али дављеник се и за сламку хвата.

Академик Матија Бећковић је једном приликом, током свој боравка на Косову, испричао причу коју је њему причао блаженопочивши патријарх Павле. Реч је о двојици Срба који су разговарали да пређу у ислам, јер нису могли више да трпе зулум Турака. Један од њих предложи да издрже још мало, и тако веома брзо дочекаше ослобођење. Када су се опет срели рекоше један другом: „Да смо веру променили а, ево, ослободи се, пропала би нам она силна мука коју толико дуго трпесмо“.

Поводом 15 година од убиства Димитрија Поповића у Грачаници, живопише се капелица у центру села коју су подигли његови родитељи. Све се ради уз благослов владике Теодосија, а на велико задовољство свих нас који се са ужасом сећамо његовог стравичног убиства. Једна од слика на зиду је његова. Мита у рукама држи манастир Грачаницу и предаје га Светом Димитрију. Од свега што сам слушала протеклих дана везаних за Косово и Метохију, мени је то било довољно да пронађем свој мир по питању свега.

Тако још увек опстајемо, због оваквих и онаквих прича. Ако је некоме све ово неозбиљно и евентуално смешно, нека је. Ми само мислимо на то како да издржимо још мало. Знамо ко су и шта су Албанци без подршке својих ментора, посебно оног прекоокеанског. Тај тренутак чекамо. Не да се убијамо, већ да им причу чујемо. (Последњих месец дана опет масовније одлазе са Косова. Један превозник из околине Гњилана имао је десетине резервисаних аутобуских полазака дневно. Сведок сам тих колона на прелазу Мердаре у првој половини маја.) Сведоци смо и да су се много осилили. То показује и последња акција на северу. Али нама више делује да су због нечег нервозни, него да су задовољни.

 

Извор Нови Стандард