Обележили смо Зимске задушнице! Како је ко могао, знао и умео, тако се у најкраћем све може описати. Знате, отићи на гробље и обићи гробове својих упокојених за већину нас са Косова и Метохије и даље је прави подвиг.

У Старом Грацку код Липљана ове године је први пут од завршетка бомбардовања свештеник био на гробљу, па је помен могао и ту да се одржи. До сада су мештани помен држали у липљанској цркви, а свештеник је на гробље долазио на сахране. Гробље је толико пута било минирано па се нико није усуђивао да зове свештеника, јер су се плашили најгорег. Народ је ишао сам и ризиковао. Када дођу са гробља, у договору са свештеником, одлазили би до цркве да одрже помен.

Последње две године гробље одржава предузеће из Липљана – до тада су га мештани сами сређивали, свако део око гробова своје породице – и то нам је знак да мина нема, односно да их неће више постављати, јер га сада Албанци одржавају.

Ове године, на дан Задушница, поред вести да су оне обележене, у етар је отишла и вест да је све мање расељених Срба који долазе да обиђу гробове својих најмилијих, са посебним акцентом на градове. На њихов бројнији долазак и ове године је позвао приштински парох.

Долазак Срба на Задушнице у Приштину први пут није организован уочи Летњих задушница 2013. године – тада је некако и све почело везано за ову тему. Појединачних долазака има, али организованих, невезано ко их и како организује после наведеног датума, у последњих шест-седам година, а и више, сигурно није било. Свештеници из Приштине су ранијих година, коментаришући мало људи на градском гробљу, обавезно говорили да организованог превоза више нема, ове нису.

Нова генерација

Зашто све ово пишем? Да ли су заиста Срби са Косова и Метохије заборавили своје упокојене, односно да ли је и око овог питања све црно или бело?

Ускоро се навршава 26 година од почетка бомбардовања, односно од почетка првог погрома над Србима са Косова и Метохије. Значи, ко је тада имао 50 година, под условом да је и даље жив, сада има 76. Сасвим је нормално да су у првих десетак година доласци били најмасовнији, јер су ти људи – са којом годином више или мање од поменуте – долазили организованим превозом који се подразумевао када су Задушнице у питању.

Баш онда када је требало да их замене млађе генерације, да наставе да долазе без својих родитеља, организовање долазака на Задушнице је престало. (Опет се све поклопило са, по нас погубним, Бриселским споразумом, односно годином када је и он потписан. Можда је и наша параноја – ко ће више знати када са свих страна ударају по нама.)

Сведок сам да људи на градска гробља долазе преко године, сваки тренутак се, да тако кажем, граби да би се обишли гробови предака и запалиле свеће. То никада није престало, и убрајам их у натужније ситуације којима сам у ових безмало 26 година сведочила.

Издвојићу овом приликом искуство са једног од најочуванијих српских гробаља које се налази се у Призрену. Скрнављено је, али факат је да је то једно од ретких градских гробаља на Косову и Метохији које је сачувано. Оскрнављени су поједини споменици у смислу да су покрадена слова исписана златно жутом бојом – ваљда су мислили да су златна – али намерно порушених и поломљених споменика нема.

Сећам се првог одласка на призренско гробље, пре више од 15 година, са својим пријатељицама од којих је једна Призренка, у пратњи полицајца Американца српског порекла – Мајкла Павића. Са нама ја био монах Атанасије из Високих Дечана.

Ове године је на дан Задушница у етар отишла и вест да је све мање расељених Срба који долазе да обиђу гробове својих најмилијих

Моја пријатељица је дошла да обиђе гробницу где јој почивају деда, прадеда и остали, а отац Атанасије да пронађе гроб своје мајке која се упокојила уочи бомбардовања. Тада је гробље било запуштено, зарасло у траву и дивље купине, па је већини споменика било немогуће прићи. Сећам се уласка на гробље и шока који смо сви доживели. Лева страна гробља зарасла у коров, а десна потпуно сређена. Реч је о делу католичког гробља које се одржавало без прекида.

Елем, у тој трави, сувом лишћу, трњу, попадалим сувим гранама са околних дрвећа, отац Атанасије је по сећању тражио гроб своје мајке. Пријатељица је гробницу своје породице лако пронашла јер споменик није порушен, само је већи део слова покраден. Отац Атанасије је успео да раскрчи део где је нагађао да је хумка његове мајке и пронађе је. Сећам се да је говорио, с обзиром на тадашње околности, да би био задовољан да барем оквир направи и означи гроб.

Сећам се и да смо са гробља отишли тужни, разочарани јер је запуштено, али и задовољни јер смо нешто ипак урадили. На то и такво гробље расељени Призренци су тих година долазили на Задушнице организованим превозом из остатка Србије. Пробијали су се кроз коров и палили свеће.

Опасне претње

У међувремену сам на призренском гробљу била још неколико пута и углавном је било сређено, изузев прошлог лета када због високе траве нисмо смели да приђемо појединим споменицима, али трња и другог корова није било. Да кажем и да је отац Атанасије у међувремену мајци подигао споменик. Поред ње сахранио је и свог оца који се касније упокојио у остатку Србије – и њему је подигао споменик.

Последњи пут сам на призренско гробље дошла неколико дана уочи фебруарских Задушница ове године. Била сам са својим пријатељима који су отишли да, са свештеником Јованом, одрже помен својим упокојенима. Протерани из свог града и расељени широм остатка Србије, после 1999. године своје најмилије сахрањивали су по Крушевцу, Смедереву, Врњачкој Бањи, са аманетом да њихове кости пренесу у град на Бистрици.

Зато, објашњавали су свештенику, не могу да дођу на дан Задушница јер морају да обиђу гробове својих родитеља у расељеништву. Пријатељи које помињем живе у централном делу Косова и Метохије и њихови родитељи и рођаци, док су били живи, долазили су организованим превозом и обилазили свој град и градско гробље. Они који могу, али и њихова деца, долазе и даље, невезано за Задушнице.

Када су остали градови у питању, да поменем и то, најупорнији су били Срби из Ђаковице који су успевали да дођу на пример и 2015. године па следећи пут 2022. Тада су са њима дошли и расељени Срби из Дечана и Пећи, да и они обиђу своја девастирана гробља.

Нису одустајали Ђаковчани чак и када су их каменовали као 2010. године, на пример. Исте године у непосредној близини гробља у селу Мушутиште у општини Сува Река пуцано је из аутоматског оружја, док су Срби на гробљу обележавали Задушнице. Гробље у Мушутишту расељени Срби обилазили су редовно од 2003. године, али седам година касније озбиљно им је запрећено.

У градовима где организованих долазака није било у првим годинама после погрома 1999. године, попут Урошевца на пример, дешавало се да расељени Урошевчани у разговору са људима који су остали на Косову и Метохији и које они познају или су им рођаци – као у мом случају – небројано пута замоле да ако нас пут нанесе у Урошевац одемо до гробља и обиђемо гробове њихових најмилијих.

Сећам се радости моје сестре од тетке када сам јој послала фотографије споменика оца и баке, Момчила и Милице Жакуле, јер је видела да њихови споменици нису поломљени. Један део урошевачког гробља је тешко оскрнављен, али се редовно чисти од траве и корова. (Ово што сам за Урошевац написала дешавало се и за друга гробља на Косову и Метохији. )

Убрзани темпо

Зашто је престало организовање долазака расељених Срба на гробља широм Косова и Метохије? Посебно у градове из којих су Срби протерани?

Сведоци смо да преко целе године, викендом посебно, организовано долазе Срби из остатка Србије и обилазе светиње боравећи на Косову и Метохији по два и више дана. Последњег викенда у фебруару на Косово и Метохију организовано су дошли и Срби из Републике Српске – до сада их је спутавало то што су им требале визе. Ако је безбедно за њих, зашто није за Србе који су протерани, барем за Задушнице?

Они одрасли у остатку Србије се слабије сналазе по Косову и Метохији, и страх од Албанаца је код њих велики

Да ли је могуће да је и ово штиклирано као политичко питање са проценом да треба и на овај начин да се расељенима отежа, да коначно одустану, да забораве на своје корене? Нечији мозак је смислио да је до смене генерација већ дошло, и ако се ништа по том питању не ради млађи ће дићи руке, пре или касније. Знате, нису се доласци организовали до те 2013. године у Приштину, а да су аутобуси били празни, напротив, места је увек фалило.

Познајем Србе из Приштине који су се првих година бунили због неорганизовања доласка, али ко да их чује? Не значи да организованих долазака расељених Срба преко године нема, има их таман толико да нам се запупше уста. На пример, гробље у Урошевцу обиђе се 11. септембра на дан Усековања главе Светог Јована Крститеља, када се Срби из поменутог града окупљају на литургији у цркви Светог цара Уроша.

У Приштину се дође за летњег Светог Николу. Одлазе Срби организовано и до Пећи. Сваки долазак се користи да се гробља обиђу. Била сам у прилици да разговарам са тим људима, и свако од њих у разговору обавезно нагласи како ће отићи и до гробља. Нико никада није дошао до своје градске цркве на литургију, а да на гробље није отишао – на томе се инсистира.

Све се од те 2013. године – и неколико година пре, али од тада убрзаним темпом – креће у неком чудном смеру. Како, рецимо, може организовање фестивала и сличних чуда и да свако дође и прође, Призреном на пример, а Призренаца нико да се сети, барем за Задушнице?

Поздрављам организовање долазака свих Срба на Косово и Метохију и посебно радује чињеница да су то млади људи, али их дочекујемо у атмосфери како расељени Срби са Косова и Метохије више ни на гробља не долазе, између свих осталих прича које се везују и за њих, али и нас што смо остали. Ако је то свештеник рекао у етар за Задушнице, поновиће то и њима, и питање је да ли ће се сетити да каже да организованих долазака више нема или ће се неко од гостију сетити да то пита.

Организовати доласке

Можда ће неко рећи да могу људи својим аутом да дођу, и то је тачно. Али, не хапсе ли се Срби на прелазима у континуитету? Нису ли на прелазу Јариње ове недеље ухапсили Драгана Ристића из Ђаковице старог 75 година под оптужбом за ратни злочин почињен на Косову и Метохији? Ено, одређен му је притвор од 30 дана.

Они одрасли у остатку Србије се слабије сналазе по Косову и Метохији, и страх од Албанаца је код њих велик, да не помињем емоције које тако знају да савладају те људе да је то туга гледати. Зато је неопходан организован превоз. И ту ризик од свега поменутог постоји, али људи се једноставно сигурније осећају.

На Митровданске задушнице прошле године Српкиња је сведочила како је некада много народа било на приштинском гробљу наводећи 2000. и 2001. годину као пример. Поменула је и да је гробље тада било у ужасном стању, окружење апсолутно непријатељско, али су људи организовано долазили.

Занимљиво је и то да док су расељени Срби масовно долазили, гробља се нису, или су се површно одржавала. Када се престало са организованим доласцима гробља су сређенија. Порушени и оскрнављени споменици су сада дошли до изражаја, и страх нас је једне друге приче. Ко нам гарантује, у оваквим околностима, да за коју годину неће кренути прича да су споменици под зубом времена пали, да српска гробља пропадају, јер нико од расељених Срба нити долази, нити води рачуна. Албанци се труде колико могу, па све је покошено и доведено у пристојно стање – само њих нема.

Недавно ми је Београђанка, која је дошла у обилазак светиња на Косову и Метохији, рекла да се стиче утисак да се све ради како би се Срби из јужне српске покрајине огадили остатку Србије – баш је ту реч употребила.

Шта рећи на крају? Шта год да неко каже везано за ову тему; да прозива расељене Србе да не долазе на гробља или да их разуме и саосећа са њима, и све што ја (не)написах или како написах, на једној је страни. На другој је питање – почетак и крај овог мог писма – и поновићу га: зашто се престало са организовањем доласка расељених Срба о Задушницама на гробља широм Косова и Метохије?