Јања Гаћеша: Писмо са Косова или чекајући слободу
19.08.2023. - 10:54
Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард
Ми бранимо своје, овде смо настали и овај део Србије је вечан. Све остало је пролазно. Тако морамо да размишљамо док трпимо. Не заборавимо да са слободом долази победа.
Албанци, гастарбајтери, овог лета дошли су нешто касније на Косово и Метохију. Због тог кашњења били су нам тема разговора у првој половини јула. Питали смо се што их нема? Шта им је? Некако смо навикли да нам свако лето прође уз страшне гужве на путевима, да чекамо сатима на прелазима било да одлазимо пут централне Србије, било да се враћамо на КиМ. Да свакодневно праве свадбе и намерно пролазе кроз српска села са заставама, сиренама, и уз обавезну гласну музику и добацивања. Забринули смо се, не због питања да ли ће да дођу, већ шта је то што знају па их нема? Почели су да долазе у другој половини јула, али и некако брзо да се враћају. Чули смо да су добили само по 15 дана одмора, ретко ко три недеље.
О њиховом понашању сам већ говорила, то је бес и само бес. Питамо се како то живе по Западу када се овде тако понашају? Као да их је неко из кавеза пустио. Своје кретање, када су они овде, сводимо на минимум и врло смо опрезни. Ово је треће лето заредом да долазе у сукоб са Албанцима који овде живе. Претпрошле године је гастарбајтер убио девојку у Урошевцу, прошле су се у Липљану пиштољима разрачунавали око девојке (било је више мртвих), и то љубоморни младићи из околних села са „странцима”. Ове године су пиштољи радили у Приштини, и било је убијених.
Лично бих издвојила колону сватова који су пролазили кроз Грачаницу, то ми је некако обележило њихов овогодишњи долазак. Наиме, чуле су се сирене из свих аутомобила у дугој колони. На сваком ауту је била застава Албаније и тзв. Косова. Било је и застава велике Албаније којима су појединци махали из аута, намерно провоцирајући. Знам да постоји договор да не истичу заставе и не праве буку када пролазе кроз српска места, али тога се ретко ко придржава. Полиција у таквим ситуацијама само немо посматра хистерију.
Затекли су ме на улици, и одмах ми је било јасно да све то раде зато што пролазе кроз српско место и поред манастира. Размишљала сам да ли да направим фотографију, али сам одустала јер, часна реч, у колони није било аутомобила који кошта мање од 60.000-70.000 евра – без претеривања. То је била колона невероватно луксузних аутомобила, црних џипова, већином страних регистарских ознака и нисам се усудила да их фотографишем, јер смо живећи овде научили да не провоцирамо, односно да не скрећемо пажњу на себе онима који имају пара за такав луксуз. Уместо тога подигла сам главу високо и игнорисала их – као да не постоје. Исто су радили и људи поред којих сам у том тренутку пролазила. Тако је то са гастарбајтерима – дођу, бесне и оду. То што им деца не говоре албански језик није важно, битно је да трубе аутима и добацују вулгарности женама по српским местима.
Гашење МТС-а
Лето пролази и у сенци вести о гашењу ћерке фирме Телекома Србије на Косову и Метохији. Уколико до тога дође, а некако верујемо да хоће, биће то страшно за све нас који смо били у могућности да имамо сигнал српске мобилне телефоније, али толико смо навикли на поразе да све мирно посматрамо. Подсетићу да добар део Срба на КиМ нема могућност да користи исти – без обзира што је МТС д.о.о. компанија основана по Бриселском споразуму и договору о телекомуникацијама између Београда и Приштине из 2015. године.
Поменута компанија је годину дана после договора добила лиценцу за рад по законима „државе Косово”, што је значило да ће север покрајине остати у потпуности покривен сигналом, а ми, јужно, делимично. Нажалост, тако је. Њен оснивач – Телеком Србија, са 100 одсто удела – је на терену спроводио дупле аршине. Да не помињем насилно прекидање валидних уговора, искључивање бројева корисника који су одбијали да се пребаце у ћерка фирму. Ја сам жив пример. Угашен ми је број и прекинут важећи уговор, против моје воље. Када сам отишла да проверим шта ми је са бројем у представништво МТС-а у Лазаревцу, рекли су ми да њима у компјутеру показује да сам у другој држави.
Када смо све то доживели, схватили смо да поменути договор обухвата Србе селективно, некако смо безвољни били према њему од самог почетка. На пример, чим изађете из Грачанице – сигнала нема. Па која је вајда од њега таквог? Дођу људи из околних села, убаце картицу у телефон и разговарају док су у Грачаници. Чим крену кући враћају картицу косовских оператера – чије су услуге скупе, али тај сигнал имају. На прсте једне руке могу се набројати места јужно од Ибра која имају сигнал, иако Срби имају МТС број. Тужно је то, али истинито. Зато се и не нервирамо много. Можда ће звучати чудно, али као да смо очекивали укидање ћерке фирме од самог почетка, и чекамо јутро када ће то да се догоди.
Срби који живе на северу покрајине ће сигурно то теже поднети, јер уз све што у последње време доживљавају још им само укидање сигнала мобилне телефоније фали. Нисмо ми јужно храбрији или паметнији од наше браће са севера, него смо ми то већ доживели, искуство из нас говори. (Ми смо већ једном остали без сигнала мобилне телефоније, па је он поменутим споразумом делимично враћен.) Разлика је у томе што ми – када је реч о обесправљености услед непоштовања потписаних споразума из Брисела – имамо дужи стаж.
Зашто одједном властима у Приштини смета МТС д.о.о.? Постоји читава листа компанија, не само поменута, које у свом називу имају реч „Србија” или нешто слично и свима се забрањује рад јер – како кажу у Приштини – крше такозвани уставни поредак „државе Косово”. Конкретно, у документима за регистрaцију у случају МТС-a наведени су Косовска Митровица и Република Србија. Шта је спорно у имену града? Па, Косовска Митровица је подељени град и постоје општине Јужна и Северна Митровица. По том „косовском систему” Срби са севера излазе на изборе и бирају градоначелника Северне Митровице. Споразумом у Бриселу наше општине – Општина Косовска Митровица – су укинуте и сада је то привремени орган Косовске Митровице, и тако свих осталих градова на КиМ. Гласачко право у својим местима остварујемо једино гласањем у оквиру „државе Косово”. Наши избори се давно не организују у покрајини, већ се на гласање одлази у Куршумлију, Рашку, Врање….
Сада Албанци то користе и забрањују све што има везе са Србима и Србијом. То што крше Бриселски споразум никога не занима, уз, морам то да кажем, отворену сумњу да ли га уопште крше. Није нам, барем за сада, остављена могућност да се документација исправи, допуни, ништа. Резултат тога је 250 људи без посла и око 80.000 корисника који остају без мобилне мреже, интернета и кабловске телевизије. (Албанци са КиМ са личним картама „државе Косово” слободно прелазе администартивне прелазе, а потом и целу Србију. Ко је нама крив што то не сматрамо кршењем Устава Републике Србије?)
Почетком августа беше актуелна ова тема, сада се ћути као да ништа није било. Једино се зна да је МТС д.о.о. одузета дозвола за рад. Ми се шалимо ових дана и када зовемо кажемо да трошимо док можемо, и тако ће да нам укину мрежу. Толико смо тога преживели и већ чујемо оштру реакцију из Београда када укину ћерку фирму – то је то. Реакција западњака може да буде препуштена нашој машти, под условом да је уопште буде. Наш народ каже: „Сами пали, сами се убили”. Апропо свему овоме, да вас питам: Помиње ли неко регистарске таблице на северу покрајине?
Елем, ако се сећате, услов да се да дозвола за рад Телекому Србије на КиМ преко ћерке фирме био је да „држава Косово” добије позивни број и да ми (преговарачи у Бриселу) на то пристанемо. Ако неко мисли да ми сада као контра меру можемо да одузмемо позивни број – вара се. У тренутку када се све то дешавало тзв. Косово није било члан Међународне телекомуникацијске уније и нису они могли да поднесу захтев за додељивање позивног броја. У њихово име је то урадила – Аустрија. Сада ће њима позивни број остати, а нама сигнал неће, барем тако ствари тренутно стоје.
Сан о слободи
Док се све горепоменуто дешавало, а током овог лета, скромно смо обележавали и годишњице страдања Срба у ораховачком крају, жетеоца у Старом Грацку, убиство деце у Гораждевцу. Ко зна још колико се годишњица навршило, али их не помињемо – нада нам је да за њих зна Господ. Деценије су прошле од њихових убистава а починиоци су и даље на слободи. Зато нам није чудно када Албанци бесне, када им се представници власти бахате по Северној Македонији, таман као и колона сватова кроз Грачаницу.
Ако све набројано, и много тога другог што доживљавамо, посматрамо на кратке стазе мало је тога остало за оптимизам. Ако размишљамо на начин како је све поређано у тексту онда је јасно зашто народ од потписивања Бриселског споразума и његове имплементације на терену одустаје лагано од борбе. Знате ли да је последњих месеци одлазак са Косова и Метохије посебно изражен на северу покрајине? Када се чујемо са пријатељима из тог дела КиМ они, уплашени, само о томе причају. Десило се оно чега смо се много плашили – а то је да се северу догодио југ Косова и Метохије.
Ако посматрамо једну ширу слику свега што се у свету дешава, јасно је да је заустављен точак старог светског поретка. Међутим, Албанцима се и даље све дозвољава, јер им још није истекао рок употребе, иако се кула њихових ментора увелико руши. Више им Запад, тачније Америка, не могу продати причу о благостању у „држави Косово”. Не верују у њу и зато одавде свакодневно беже. Зато, када желе да их мало покрену због нечег и неког – обнове причу о Великој Албанији. Не због њих, већ због овог дела света. Курти и његове присталице су на тој бајци одрасли – на великоалбанском национализму Адема Демаћија. То је толики фанатизам да се реалност потпуно игнорише.
За разлику од њих, обрнути смер кретања точка у нама буди наду да ће доћи до позитивних промена. Зато морамо да издржимо још мало. Ми чекамо слободу, они да им неко испуни обећање дато ко зна када тако што ће да отме нешто туђе – и то од неколико земаља – и њима поклони на тацни. Реалнији је наш сан о слободи, колико год нам тешко падало све што се ради на нашу штету, а долази од званичног Београда. На крају крајева, толико је све просто. Не може њима на добро да изађе сво зло које су урадили и даље раде. Толико су се осилили, а знамо да се тада најсуровије пада. Зато нема ината и одласка због ове или оне политике, овог или оног појединца.
Ми бранимо своје, овде смо настали и овај део Србије је вечан. Све остало је пролазно. Тако морамо да размишљамо док трпимо. Не заборавимо да са слободом долази победа. Задужили су нас толико, да нема места на планети где је слађе ту победу дочекати, и то чистог образа гледајући Албанце у очи, него баш овде на Косову и Метохији.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
(Нови Стандард, 18.08.2023)
pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
