Ј. ДЕЛИЋ: Деобе као усуд или поводом 100 година од рођења Д. Ћосића

У дневничкој биљешци од 21. маја 1999. године Добрица Ћосић је записао и ове двије реченице: „Бити припадник малог народа на путу великом, природна је несрећа! Бити Србин, то значи бити историјски несрећан човек…”

Ма колико овај Ћосићев исказ био изазван „малим светским ратом против Србије” – варварским бомбардовањем од стране деветнаест „најразвијенијих земаља” свијета, које су, вјероватно и за самог Добрицу Ћосића, само деценију раније, биле оличење демократије и наде у ослобођење од тоталитаризма – ма колико овај исказ настао у граничној ситуацији једног народића под бомбама, он изванредно освјетљава Ћосићеву визију историје, остварену у његовим романима, и историјску и геополитичку позицију земље Србијице и њеног народића, који није само „моравско човечанство”.

Налазећи се на граници различитих религија и цивилизација, а борећи се за свој идентитет, слободу и голи физички и духовни опстанак, та Србијица и њен народић вјековима су на путу и мета великих, како хришћана који су надирали према истоку – Drang nach Osten – тако и муслимана који су јуришали на Беч и Пешту, односно на Европу, а поготову оних који су жељели, или желе, да цио свијет виде и држе, као своју прћију. То је тако од Крсташких ратова, Марице и Косова, па до данас, и тешко да се та уклета позиција народа на међи може промијенити, а да се не изгуби идентитет и миленијумска традиција. Отуда је Ћосићева Србијица ружа ратова, а њеном народу је „историја као судбина”. Отуда је историја доминантно тематско поље цјелокупне српске књижевности и Ћосићева романсијерска, публицистичка и дневничка опсесија. Отуда пишчев напор да открије „нека универзална својства трагизма на српској земљи”.

Нема трагедије без чврстог система вриједности нити без страдања и жртвовања за те вриједности. Ћосић је тај систем вриједности имао, јер га је имао његов народ у својим страдањима у 20. вијеку – од времена смрти до времена змија. „Универзална својства трагизма на српској земљи” – то је вјероватно најбоље аутопоетичко одређење онога што Ћосић чини у својим романима, у највећем и најбољем дијелу публицистике и у дневничким записима. Ћосићева визија историје несумњиво је трагична. Због те остварене, књижевно успјеле трагичне визије историје, Ћосића је високо цијенио један од најзначајнијих српских писаца друге половине 20. вијека – Борислав Пекић. Ни Ћосић Пекићу није остао дужан – сматрао га је за највећег српског писца друге половине 20. вијека.

Живот за роман – тако је, тачно, духовито и ефектно, насловила Ана Ћосић Вукић пројекат о своме оцу, који је доиста уложио свој живот у књижевност, прије свега у роман. Добрица Ћосић се посветио роману, односно књижевном раду, „животно и професионално”, што ће рећи – судбински. Романе су пратила публицистичка дјела, аутопоетички радови и дневничке забиљешке.

Рад на Делима Добрице Ћосића, у издању „Филипа Вишњића” (2000-2004), унио је периодизацијски ред у пишчево стваралаштво. То је морало бити урађено са пишчевом сагласношћу и уз његову сарадњу. Дела су распоређена у четири кола; а свако коло заокружује једну фазу у Ћосићевом стваралаштву. Што се романа тиче, ово издање треба сматрати канонским. Публицистичка дјела су нарастала и захтијеваће нове приређивачке захвате.

У првом колу – односно, у првој стваралачкој фази – су романи: Далеко је сунце (1951), Корени (1954), Деобе (1961) и Бајка (1966). Уз њих је штампана публицистичка књига Нада и акција и дневничке забиљешке Пишчеви записи I (1951-1968). Иако прва, ова је изузетно важна фаза у Ћосићевом развоју: Романи Корени и Бајка биће пресудни за даље његово стваралаштво…

У наслову Ћосићевог првјенца Далеко је сунце интонациони и смисаони акценат је на лексеми далеко, што значи – тешко доступно, па и недоступно. Већ је овај, често олако оспоравани, први Ћосићев роман истурио у први план архетип диоба: народ је подјелама трагично искомадан, а његови дијелови међусобно смртно супротстављени. Два дугогодишња, блиска школска друга из клупе срешће се у рату као непомирљиви непријатељи. Партизански комесар Павле оптужује заробљеног четничког команданта Васића за издају, а Васић му, свјестан да ће ускоро бити ликвидиран, одговара:

„Пре свега, ја нисам издајник! Ја се борим за своју отаџбину, а ти немаш отаџбине. Твоја отаџбина је бољшевички СССР. Ја сам националиста и борим се за Србију и свога краља, а ти убијаш Србе за некаквог Тита и Стаљина. Издајник си ти, а не ја…”

Корени су кратак поетски роман који уноси ток свијести, унутрашњи монолог, полиперспективизам и вишегласје у српски роман средином педесетих година 20. стољећа. Иако користи лирска понављања, лајтмотиве и симболе (црни јасенови, брест, багрем, клен, дрен, јабучар и јабуке, врба), роман је сав у сукобима и драмској напетости унутар породице Катић, кроз коју се преламају социјално-политички потреси времена, митски сукоби међу браћом, сукоб оца са синовима, еротска драма и драма рађања, драма бездјетности и продужетка породице, драма страха и страсти. Сам Ћосић је Корене оцијенио као своју судбинску књигу, којом је постао писац, и то један од водећих српских и југословенских писаца свога времена…

Мада су се већ у Коренима сукоби и диобе спустили у породицу, претворивши кућу Катића у „хајдучко позориште”, тек ће тротомни роман Деобе, већ својим насловом, активирати архетип којим ће се означавати српски национални усуд кроз вјекове и времена, иако ће дочарани догађаји бити просторно и временски локализовани на Други свјетски рат и самоуништавајући национални сукоб између партизана и четника. Идеолошки и војнички национални раскол и грађански рат спустио се у породицу, међу оца и синове, и довео је у породични злочин и самоуништење… Изванредно добро погођен наслов Деобе урезао се у колективну свијест српског народа као историјски архетип, уз наслов Сеобе Милоша Црњанског, и зрачиће вјечно као опомена и страх од трагичног понављања историје…

Четврти роман из прве Ћосићеве стваралачке фазе – Бајка – сасвим је типолошки различит од претходних, али и од оних које ће касније написати. Ћосићеве стваралачке заокрете, а посебно његову богату и драгоцјену публицистику, лакше је разумјети на тону пишчеве изразито нетипичне биографије. Добрислав Добрица Ћосић рођен је од оца Живојина и мајке Радмиле у селу Велика Дренова фактички 4. јануара 1922, а вољом дједа Јефтимија официјелно 29. децембра 1921. године. Завршио је Воћарско-виноградарску школу у Александровцу, па средњу пољопривредну у Букову код Неготина, гдје ће постати скојевац и написати прве чланке. Од 1941. „активан је” у партизанском покрету отпора, прво као илегалац, па као комесар Расинског партизанског одреда. Од 1944. је у Београду, занесен политиком у којој је врло брзо напредовао до члана Централног комитета Комунистичке партије Србије и републичког и савезног посланика (дванаест година).

Припадао је најужем кругу сарадника Милована Ђиласа, који је на Ћосића оставио снажан утисак. Милован Ђилас је за Добрицу Ћосића говорио да је „најзначајнији Србијанац после Другог светског рата”. Одлази 1952. године на Голи оток са планом да пише роман о информбировцима, али се враћа згрожен виђеним и доживљеним, и о својим утисцима извјештава државни и партијски врх, тражећи да се прекине с методом убијања људске душе.

Октобра 1956. пошао је на сусрет совјетских земаља у Будимпешту и придружио се мађарским писцима и револуционарима из „Клуба Петефи”. Ћосићеве забиљешке из Будимпеште (Седам дана у Будимпешти) штампане су у високом тиражу у листу Борба и послужили су Титу у разговору са Хрушчовом у вези са интервенцијом у Мађарској. Ћосић постаје члан комисије за писање Програма Савеза комуниста Југославије и тада долази до идеолошког сукоба и разлаза са Едвардом Кардељом. Ћосић је бранио југословенство као интегралну и трајну идеологију Југославије виђене као чврсте државне заједнице, а Кардељ је припремао конфедералистички концепт земље као привремене и пролазне заједнице.

Ћосић је већ почетком шездесетих година препознао сепаратистичке тежње западних југословенских република и енергично им се јавно супротставио. Каснији Титов сукоб с Александром Ранковићем и њему блиским људима видио је као резултат процеса конфедералазиције и разарања Југославије, изнутра и са самога врха. Почетком шездесетих Кардељ ће идентификовати Ћосића као кључног и опасног идејног непријатеља и припремаће његову политичку ликвидацију. Шта је онда друго остало Добрици Ћосићу него да се брине о својој Србијици и њеном народићу, а то је био довољан разлог да му противници залијепе идеолошку етикету српског националисте и да му „обезбиједе” стално полицијско праћење и надзирање.

Роману Бајка, раскиду с комунистичком идеологијом и сукобу са Јосипом Брозом претходила су и два Ћосићева путовања. Прво је путовање са Титом на броду „Галеб” у својству члана државне делегације која је обилазила афричке земље од 4. фебруара до 26. априла 1962. На „пловећем двору” пукла је раселина у пишчевој души до самога дна:

„На Галеб сам ступио као социјалист са сумњом и надом, а са Галеба сам сишао опљачкан, пребијен и понижен, бивши комунист згађен на баналност и кич пловећег двора брионског морнара, адмирала наше ескадриле мира.”

Послије овог отрежњујућег путовања сломљени комуниста осјећа снажну побуду да види Дахау и Хитлерову кућу са бункером у Бергхофу. Ту је доживио нови и другачији потрес и ново драматично сазнање о свом вијеку – вијеку који је убио Бога и човјека; о звијер-вијеку. Послије та два путовања Добрица Ћосић је постао други човјек, преображен у побуњеника и критички усмјереног интелектуалца; у писца који другачије гледа на човјека и историју…

Ћосић, дакле, приступа писању романа Бајка с искуством два разочаравајућа и отрежњујућа путовања и са осјећањем да је његова социјална утопија љута варка, а да је вијек који живи звијер вијек. Утопију је смијенила антиутопија, па је и по томе Ћосић близак Пекићу, заправо његов претеча. Бајку пише побуњени анђео отпадник. Отуда похвала Анђами и разумијевање за њега. Отуда и виђење Бога Старца као преваранта који покорава све равноправне духове, што јесте сатирична алузија на Јосипа Броза, кога су звали Стари…

Добрица Ћосић се 1966. први јавно супротставио Титу, што ће се ускоро претворити у отворен политички сукоб и разлаз с политиком Савеза комуниста, Броза и са концептом конфедерализације земље. Дефинитиван раскид догодио се на XИВ пленуму ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године, када је Ћосић критиковао национализам у политици СК Југославије, а посебно албански сепаратизам на Косову и Метохији, терор над Србима и њихов прогон. ЦК Србије је прогласио Ћосића за српског националисту, оградивши се од свих његових ставова, па и оних о Косову, Метохији и Албанији…

У другом колу, односно другој стваралачкој фази, је театралогија романа Време смрти I-IV, (1972-79), публицистичка књига Стварно и могуће и Пишчеви записи II (1969-1980). Време смрти је најпунији Ћосићев епски замах у дочаравању – како рече пјесник Иван В. Лалић – никад допеваног Првог свјетског рата. У славистичким круговима и изван Србије роман је препознат као српски Рат и мир, а Ћосић као српски Толстој. Ствари стоје, ипак, нешто другачије: Ћосић је Време смрти градио на принципу контрапункта различитих виђења и гласова у роману – вишегласја које се већ у Коренима могло препознати.

Овај наш самоуки писац читао је много и усавршавао се брзо. У полифоничности и полиперспективизму Корена уочљива је блискост са Достојевским и Фокнером; по генерацијском сукобу очева и синова близак је Тургењеву; у лиризацији и поетизацији језика – нарочито у Коренима – Оскару Давичу; у односу човјека и природе и пројектовању емоција на дрвеће – Милошу Црњанском, док је инспирацију за циклусе романа и „роман реку” налазио у западним књижевностима…

Трећој Ћосићевој фази, односно III колу Дела, припада трилогија Време зла коју чине романи Грешник (1985), Отпадник (1986) и Верник (1990), публицистика Српско питање I и Пишчеви записи III (1981-1991)…

Четвртом колу Дела, односно четвртој фази, припадају роман Време власти I, публицистичка књига Српско питање II, књига портрета Пријатељи, књига интервјуа Разговори, Пишчеви записи IV (1992-1993). У вријеме припремања Дела Ћосић није вјеровао да ће затворити и заокружити свој романсијерски и публицистички опус, али се вратио започетом роману Време власти II и објавио га 2007. године, па тај роман природно припада овој фази…

И овом приликом треба рећи да је у вријеме основања вишестраначког система остао партијски неангажован. Јуна 1992. прихватио је дужност предсједника СР Југославије, а смијењен је 31. маја 1993. Своје погледе на рјешење косовско-метохијске кризе изложио је у књизи Косово (2004), а књига Пријатељи – „својеврсна аутобиографија о другима”, блиска Михизовој – распродата је у тиражу од 100.000 примјерака. Велики успјех имала је и публицистичка, дневничка књига У туђем веку, у којој писац свједочи о почетку 21. вијека до смрти Зорана Ђинђића, а у њеном наставку У туђем веку 2 (2015) до 2010. Почетак овога стољећа и миленијума видио је као туђ и застрашујући. Ћосић је водио дневничке биљешке од 1951. године, па седма књига вјероватно најдужег дневника једнога писца гради Личну историју једног доба. Ћосићева публицистика ће бити незаобилазна грађа при стварању било какве озбиљне слике 20. и почетка 21. вијека…

„Књиге Добрице Ћосића доспеле су у сваку кућу. Мора да је у њима нешто озбиљно погодио кад је толике читаоце усрећио, а режим унесрећио и нагнао да на најјаче укључе све аларме”, рекао је Матија Бећковић, па додао и ово: „Они који би хтели да процене његову вредност, тешко да ће икад моћи да утврде колико је значио свом народу и земљи у којој је волео сваку лиску и сенку, јавор и шљиву, сваког човека и сваки цвокот леда.”

(Одломци из беседе „Моделовање времена” о Добрици Ћосићу на Дану Матице српске)

Последњи рукопис

Те ноћи 17. маја 2014. године сјео је Добрица Ћосић за свој радни сто чврсто ријешен да доврши рукопис књиге с којом се у посљедње вријеме носио. Завршавати посао – то је била једна од његових радних лозинки, наслијеђена од предака. Што можеш урадити данас, не остављај за сјутра. Сјутра је непоуздано и несигурно. Сјутра је варка. Ако не завршиш за дана, пред тобом је ноћ – идеално доба за суочавање са собом, са вијеком, са истином. За столом је остао до три ујутро, већ 18. маја. Био је уморан и задовољан. Рукопис је завршен. Тачка је стављена. Може да крене на заслужени починак.

Легао је који минут иза три, с осјећањем човјека да је завршио овоземаљске послове. Нема недовршених рукописа; има несређених и недорађених. Била је то прва ноћ, већ јутро, да лијеже с тим необичним осјећањем.

Шта је Добрица Ћосић доживљавао у сну између три и осам 18. маја 2014. нико никад неће поуздано знати. Извјесно је да се у тих пет раних јутарњих сати, у сну, преселио на онај свијет. Готово истовремено стављена је тачка на посљедњи рукопис, још тајанственог наслова и садржине, и на живот.

Забрањене књиге

САНУ је изабрала Добрицу Ћосића за свог дописног члана 1971. године, у вријеме забране његове публицистичке књиге Моћ и стрепња, а за редовног 1979. године. И књига политичких есеја Стварно и могуће такође је забрањена (1982), али је илегално прештампавана у десетине хиљада примјерака. Претходно је власт осујетила покретање опозиционог часописа Јавност (1980).

Целовитост српске културе

Као предсједник Српске књижевне задруге (1969) Ћосић је окупио у Управном одбору најугледније, критички усмјерене интелектуалце, залажући се за цјеловитост српске културе и српског културног простора, што је комунистичко руководство Србије бескомпромисно напало као стварање опозиционе партије и принудило Ћосића и Управу на оставке. Од тада Ћосић дјелује као опозициони интелектуалац, удружујући се с отпуштеним професорима Београдског универзитета и загребачким „праксисовцима”.

 

Аутор Јован Делић