ИЗВЕШТАЈИ ИЗ ЗОМБИЛЕНДА: ДНЕВНИЦИ ДУШАНА КОСАНОВИЋА

УМЕСТО УВОДА 

Мој пријатељ Душан Косановић, Србин из Хрватске, редовно води свој дневник и шаље га мени. Ја га, пак, шаљем порталу „Искра“, где му је и место. Њему то много значи, а верујем да значи и свим читаоцима портала, јер се тако могу уверити у реално стање духова на „терену“. 

Надам се да ће ова сарадња потрајати. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

ПОЛИТИЧКА СХИЗОФРЕНИЈА ИЛИ АНАЛФАБЕТСКО СЕБЕПОРИЦАЊЕ КАО ИНДИРЕКТНИ ДОКАЗИ

 

Неки дан у разговору један лик устврђује како је Никола Тесла – Хрват!? Па има ли већег контрааргумента чињеница да су Хрвати запалили цркву у којој је служио Теслин отац и у којој је Тесла крштен, и Теслину родну кућу, па чак и школу у којој је Тесла школован!

Већ тиме је оповргнута међународна бајка о знаменитом Хрвату, али бјелодана настаје слика мржње према Србину, Тесли. Дакле, све што су Хрвати спалили везано за Николу Теслу, само доказује да је он био православни Србин.Није уопће потребно читати Теслина писма и преписке са пријатељима, документе и биографије српских научника и просвјетитеља.

 

Слична је болесна игра и са Шиптарима, који говоре да су цркве и манастири на Косову и Метохији отети управо њима и да су то албански споменици културе, те лобирају о пријему у UNESCO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization), а до јучер су православне богомоље рушили и спаљивали. Десеци су православних богомоља оштећене, оскрнављене и опљачкане.

 

Точности ради: Никола Тесла рођен је у аустријском царству, а не у Хрватској, а исто је тако био амерички знанственик, а не хрватски!

ИСПРАЗНОСТ НАД ИСПРАЗНОШЋУ

 

„Непријатеља има свако,

Ал’ од другова, спаси боже!“

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН – Александар Сергејевич Пушкин

 

Неки дан, у граду сретох жену којој сам осамдесетих уз реку читао Ничеа, тада смо имали једва двије деценије, а данас имамо преко пет. Никада над нашим небом није било тамних облака, мада је она вазда вољела више оне који су возили аутомобиле, а не бицикле. Бијах лецнут појавом исцрпљене особе коју сам некоћ памтио као једру и стамену атлетичарку, али то не показах. Нисмо се срели годинама мада живимо у истом граду. Одмах ме је напала зашто сам промијенио број мобитела, јер када сам јој требао за разговор био сам недоступан. Рекох: То је стога јер су људи напорни и досадни! Субмисивна Српкиња и латентна аутошовинистица, удата за муслимана пса рата, данас налик на пепељасто сиву цвебу, сјела је самоувјерено за мој стол и започела монолог из којег сам сазнао како је мјесецима била у болници због туберкулозе, како јој је мајка преживјела мождани удар, син који има дијабетес морао се сам бринути о себи (инзулин), а супруг јој је истодобно био у мисији у Афганистану (НАТО башибозук), а потом како јој син црта, пише пјесме, Чита Х. П. Лавкрафта, трчи, те како је висок и има јаке ноге, … како се она још увијек осјећа слабо … уз сузе у очима, бла, бла, бла, … све то, још и више, и то  након много гладних и хладних година … Бијах изненађен како ништа не саосјећам!? Како год, кад сам успио узети ријеч, она ми је на то паушално и немушто одвратила – како су сви Руси пијанице!? – почех се одједном осјећати као да су ме напале стјенице, те сам једва дочекао прилику да се устанем и кренем кући.

 

„Што човек мање воли жену,

Тим лакше он се свиди њој,

И пре заплете душу њену

У саблазни и лажи рој.“

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН – Александар Сергејевич Пушкин

 

ИМА ЛИ ЖИВОТА ПРИЈЕ СМРТИ?

 

„Мољакао сам мач и каму

да ово моје ропство скрати

и тражио сам отров, да ми

трун храбрости и снаге врати,

но, мач и отров, истог часа,

узвратише, уз презир, жучно:

„Ти ниси вриједан таква спаса

из ропства, проклетог и мучног,

не лудо! – Ако те од хира

ослободимо ропства овог,

ти ћеш пољупцима, сам, снова

ускрисити леш свог вампира!“

 

Шарл Бодлер (Charles Baudelaire „Цвијеће зла“)

 

Иако живимо у двадесет и првом вијеку, опице ( мајмуни ) сједе у Овалном уреду; агресивне и територијалне, какве по нарави јесу, највише уживају чепркајући једна другој по чмару. Покреће их само примордијални нагон за исхраном и размножавањем. Нерјетко им недостаје хране, када се чопоративно осмјеле напасти прве комшије на Истоку, све како би им украле или на силу отеле залихе хране или запосјеле изворе воде. Међу опицама са Запада канибализам није ријетка појава. Међутим, сукладно колосалном напретку технологије, опице су произвеле и себи посаградиле све саме „паметне ствари“, док су оне пак, интелектуално јалове и емоционално незреле закржљале и ретардирале. Њихова је религија – трансхуманизам, а бог – „software“!

 

„Не гради строј који би опонашао човјеков разум.“ – Паул Атреид („Дина“)

 

Тролови су у скандинавској митологији зли и глупи демони који бораве у пећинама или у трошним колибама. Међутим, драмска поема Хенрика Ибсена (Peer Gynt, 1867) осигурала је троловима бесмртност. Ибсен их приказује надасве као националисте. Они мисле, или бар настоје мислити, да је одвратан напитак који припремају укусан и да су њихове колибе палаче. Како Peer Gynt не жели бити свједоком прљавштине своје околице и ружноће принцезе којом се треба оженити, тролови се нуде да му изваде очи.

 

Као младић, за занимањем сам читао Емануела Сведенборга и његово ходочашћење кроз „Рај и Пакао“, уживао сам читајући описе Пакла, Чистилишта и Раја Дантеа Алигјерија, потом сам студирао тибетанско дјело Еванса Венца (Evans-Wentz) „Ослобођење након наслућења загробне земље“ (Bardo Thödol), као и египатску „Књигу мртвих“. Свето писмо и Часни Коран нећу нити да спомињем, јер ме прате све до данас, када је испред мене реално мање него ли иза мене …

У Књизи мртвих важу се, с једне стране, срце, а с друге стране перо, јер „срце представља понашање и савјест умрлих, а перо праведност или истину“. У тибетанском дјелу „Bardo Thödol“ на један тас теразија ставља се бијели, а на други црни шљунак. У Египћана постоји Ждерач мртвих, који се бави злим људима.

Умрли се човјек куне да није проузрочио некоме глад или тугу, да није убио или наредио да други убију умјесто њега, да се није служио лажним утезима, да није отимао млијеко из уста дојенчета, да није ометао стоку у паши, и тако даље … ако лаже, четрдесет и два суца предају га Ждерачу, којем помаже, према Плутарху, престрашни Бабај.

Како год, ако се уопће може сагледати овдашњи друштвено-политички канибализам, суставно и трајно медијско страшење популације, шовинистички узуси, нацистичке мјере „нове нормалности“, свеприсутно мито и корупција, уопће нељудско окружење, а које раја анимира и подржава својом игнорантском неукошћу и аналфабетизмом, својим пасивним усе-насе-подасе моралом и крдским менталитетом … зашто бих се бојао „свијета мртвих“?

 

„Страх је убојица разума. Страх је мала смрт која доноси потпуно уништење.“

Џесика Атреид („Дина“)

 

Како љубав побјеђује и најгори страх учи нас маестрално талијанско филмско остварење: „Живот је лијеп“ („La vita è bella“, 1997.) Кад јеврејски библиотекар Гвидо и његов син постану жртве нацистичког прогона, Гвидо користи савршену мјешавину воље, хумора и маште да заштити свог сина од менталне и физичке опасности концентрацијског логора у којем се налазе. Гвидо објашњава сину да је логор комплицирана игра у којој он мора обављати задатке које му Гуидо задаје. Сваки од задатака ће му донијети бодове и ко год први достигне хиљаду бодова осваја тенк. Затим му каже да ако плаче, жали се да жели видјети своју мајку, или каже да је гладан, изгубиће бодове, док дјечаци који се крију од стражара логора зарађују додатне бодове.

 

Онда, има ли живота прије смрти? Има! Једино ако човјек спозна себе и потом пронађе смисао.

 

Колико је важно пронаћи смисао у људском животу говори преживјели заробљеник четири нацистичких концентрацијских логора, данас познати психолог и философ, Виктор Франкл: Његово писање није уобичајена кроника заробљеништва, него, како сам наводи, занимало га је како човјек може задржати људско достојанство и слободу избора чак и у тако нељудским увјетима.

Тоталитарни режим односи му супругу, брата, родитеље и пријатеље. Умјесто препуштања очају и тузи, јавља му се силна воља за животом, сматра да мора постојати смисао толике патње те, иако га тренутно не види, одлучује посветити живот потрази за смислом.

Опоравља се од проживљених тортура и преузима бечку неуролошку клинику коју води идуће двадесет и четири године. Утемељује логотерапију, психотерапијски правац усредоточен на човјеково трагање за смислом. Написао је 32 књиге које су преведене на више од тридесет језика. Само једно од његових дјела, књига „Човјеково трагање за смислом“, продано је у више од десет милиона примјерака.

У свом дјелу „Нечујан вапај за смислом“, Франкл се пита “ради кога” и “ради чега” су појединци преживјели заробљеништво и мучења у логорима те наводи темељну антрополошку чињеницу: „Бити човјек значи увијек бити некако усмјерен, на нешто изван себе, на сусрет с другим човјеком, на неки разлог којем треба удовољити или на вољену особу.“

 

А што се тиче многобројних савезника (политичара, менаџера, новинара, адвоката, и др.) и жртава (конзумера, потрошача, позитивиста, материјалиста, хедониста, навијача, гласача, и др.), демонске хијерархије на Земљи: „Посијали су вјетар, и пожет ће олују; жито им неће проклијати, неће брашна дати; ако га и даде прождријет ће га туђинци.“ Хошеа (Осија), 8:7.