ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Издајаство интелектуалаца

Криза елита у Србији је очигледна и одређујућа чињеница која кључно утиче на известан суноврат српског друштва и државе. Она је сасвим логична последица конформизма и преовлађујућег одсуства осећаја одговорности интелектуалаца за судбину сопственог народа.

Београдски универзитет, дуго година претваран и најзад претворен у антинационални сервис, односно интелектуално и морално сметлиште, ефикасан је само у обрачунавању са малобројним делом наставног кадра који још увек није заборавио ком народу припада. Дефицит патриотизма оличен, између осталог, у прогону професора Ковића, бива, међутим, уредно надомешћаван суфицитом корупције и непотизма, тако да за баланс не морамо да бринемо.

Српска академија наука и уметност, за коју је, мање упућенима и недовољно информисанима, изгледало да је само недостојно вођена од стране недостојног лица, упадљивим и дегутантним избегавањем да се изјасни о кључном националном питању – судбини Косова и Метохије, показује да је криза много дубља, а да ће последице бити неупоредиво погубније од првобитно уочених.

То што је Владимир Костић – несрећном игром судбине председник САНУ, интелектуалац таман онолико колико је Никола Јокић афроамериканац, и тачно толико колико је блаженопочивши патријарх Павле био црноберзијанац, кап је у мору у односу на чињеницу да су, поводом његових шибицарских и штеточинских иступа о будућности Косова и Метохије, изјашњавање САНУ тражила свега четири академика – Бећковић, Данојлић, Пипер и Тешић.

Околност да се малобројни део интелектуалне јавности лоциран ван САНУ гласно и веома аргументовано и јасно залаже за оставку Владимира Костића, само додатно потцртава заглушујуће ћутање академика, као и армије универзитетских професора. Они, од којих се у сваком нормалном друштву очекује да буду снага нације, сопственим избором постају њена слабост и срамота.

На сву се несрећу, готово идеално, наслања кандидовање за избор нових академика које, иако формално није ни започело, увелико траје. Одбијање нашег чувеног и планетарно прослављеног режисера Емира Кустурице да буде кандидован за чланство у САНУ од стране Одељења за језик и књижевност, изнова отвара кључно питање које гласи: шта је данас САНУ и чијим интересима ова институција служи?

С једне стране, одбијање онога што би, иначе, требало да представља почаст и огромно признање, одговор је на омаловажавајућу чињеницу да се Емир Кустурица за чланство у САНУ предлаже као писац, а не као филмски стваралац.

Предложити Кустурицу за чланство у Одељењу за језик и књижевност САНУ, а не у новоформирано Одељење за уметност, и то као првог, је исто што и номиновати Новака Ђоковића за спортисту године због постигнутих резултата у скијању, а не у тенису. Јер, Новак, је л’ да, осим што не скија лоше, помало игра и тенис. И то, како рече онај италијански новинар, не тако лоше.

С друге стране, одбијање“почасти“ од стране Емира Кустурице експлицитан је и прилично отрежњујући одговор на, како је ту несрећу срећно формулисао чувени песник Раде Драинац, издајство интелектуалаца, који се, како исти песник рече, понашају као да им је „глад бескрајна, а руке вечно празне“.

Истине ради, када су у питању помињани интелектуалци, тачан је само први део стиха. Глад им је, несумњиво, бескрајна. А када је у питању празнина, која се, у датом случају, готово подудара са ништавилом, она је овог пута, уместо за руке, резервисана за њихово место у будућој историји српског народа. А тамо их, уз сва звања и титуле, ипак неће бити.