Избор Србије, или: Предмет рачуна Виктора Орбана

Ако је Србија геостратешка инвестиција Европске уније, ко ће у том процесу пре банкротирати

Мађарски премијер Виктор Орбан ипак је попустио. Тако што је изашао из сале да у одлуци не учествује: Европска унија отвара преговоре с Украјином о уласку онога што остане од те земље у оно што ће остати од те организације, кад и ако дотичног уласка Украјине у Европску унију уопште буде.

Као компензацију за овај историјски чин изласка ради евентуалног уласка у форми обећања лудом радовања, Орбан је блокирао 50 милијарди евра за Украјину да настави НАТО рат против Русије – што ће рећи да је режим у Кијеву уместо новца добио ласкаве наслове у новинама поводом оне историјске одлуке о почетку преговора о нечему, некада – но значајнији је детаљ ове бирократско-геополитичке бурлеске у Бриселу садржан у појашњењу мађарског премијера да нема никакве везе што овом приликом Кијеву није рекао не.

Прилично поучно за свакога ко има сличне тежње. А уз то исказано и у бројкама, егзактно: има још око 75 сличних прилика у којима ће током предстојећих преговора о уласку нечега у нешто, напоменуо је Орбан, Мађарска добити прилику да Украјини каже не које је сад изостало у поменутој трампи 50 милијарди евра за неколико наслова у новинама. И то пре него што питање уласка уопште дође до националних скупштина чланица Европске уније да о томе донесу неку одлуку; што ће рећи да говоримо о, укупно, барем, више од две хиљаде предстојећих прилика за уцену, наиме, 75 прилика пута 27 чланица једнако 2.025.

Исти рачун се, наравно, односи и на сваког другог ко одлучи, или је већ одлучио, или је неко тако одлучио, да у овом смислу буде Украјина. Укључујући, очигледно, и Србију; она је у тој позицији и формално барем још откад је пре 15 година Божидар Ђелић славодобитно и у предизборне сврхе подигао оно своје пенкало којим је у Луксембургу потписао Споразум о стабилизацији и придруживању.

И то упркос члану 17 овог споразума којим је Србија дала сагласност на ”постепено усклађивање билатералних односа” по моделу чланица Европске уније са државама Западног Балкана које нису биле обухваћене Процесом стабилизације и придруживања. Замка се састојала у томе што је једини ентитет који одговара овом опису било Косово, а и тадашњи белгијски шеф дипломатије Карел де Гухт лепо нам је рекао да ССП подразумева Србију без Косова, но ко би се још сетио тих детаља…

Тим пре што нам се у међувремену догодила још гомила тих детаља тако да – ево жалосног примера – и преостали Срби на Косову и Метохији немају друге него да своје аутомобиле са српских пререгиструју на РКС таблице оне такозване државе са Западног Балкана коју је у међувремену захватио и Процес стабилизације и придруживања Европској унији; а симболична штета услед процеса пререгистрације је, наравно, пропорционална употребној користи од тог несрећног производа свих разних околности које су Србију учиниле још мање присутном у њеној јужној покрајини…

Елем, ако (још) оне 2008. године и у свим потоњим приликама досад нисмо успели да укапирамо шта заправо бирамо и какав избор Србија прави својим путем европских интеграција и покоравања, такав луксуз да се правимо необавештени више немамо. Све нам је речено, наше је да послушамо. Или не послушамо.

Ових дана из Брисела је, наиме, стигао пар различитих докумената исте садржине, закључци Европског савета о проширењу и Декларација чланица Европске уније са самита са Западним Балканом који за ове потребе није географска него геополитичка категорија.

Па нам се на тај начин и ставља до знања, цитирамо оно прво јер је исто што и друго, да је ”проширење Европске уније геостратешка инвестиција” – што све нас чини предметом инвестиције од кога се, логично, очекује профит, то јест корист, а ми зарад тога служимо да будемо искоришћени – док је, кажу даље, ”агресивни рат Русије против Украјине показао и да је проширење стратешки приоритет”.

У склопу тога, ”пуно усаглашавање са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, укључујући рестриктивне мере, представља кључни аспект процеса ЕУ интеграција и снажан израз стратешког избора партнера и њиховог места у заједници вредности”. Мноштво крупних речи које значе једноставну наредбу да се уведу санкције Русији без обзира на последице, док у случају Србије то изричито представља и ”питање највећег приоритета”.

Насупрот томе, узгред буди речено, здушно је похваљено самозвано Косово због ”снажне осуде Русије, његове јасне геостратешке оријентације као и добровољног усаглашавања с политиком Европске уније, што је снажан израз стратешког избора и места Косова у заједници вредности”, какве вредности таква им и заједница.

А додатно се с тим у вези баш од власти у Србији тражи да се ”суздрже од акција и изјава против ставова Европске уније о спољној политици и осталим стратешким питањима”, шта год да иначе о томе мисле. Наиме, у процесу европских интеграција нема да се мисли него да се ради онако како је речено. Свака мисао је сувишна, дакле непожељна, зато што би размишљање могло и да нас наведе на закључак да није нарочито мудро радити у корист сопствене штете како би се исплатила туђа инвестиција.

Па зато тамо, у циљу спречавања настанка непожељних мисли, закључака и ставова, пише и да је ”важан приоритет” и супротстављање дезинформацијама, уз најаву да ће Европска унија са партнерима ”интензивирати рад” на супротстављању ”лажним наративима Русије”.

Што значи да је, примера ради, нормално кад немачки ”Дојче веле” негодује јер се ”Русија снажно меша у изборну кампању у Србији” – иначе, ”моћни мотор те пропаганде су два руска државна медија, ’Спутњик Србија’ и РТ Балкан, који имају велике редакције у Београду”, Боже здравља, биће и још веће – али док им дакле није нормално што се наводно Русија снажно меша у изборну кампању у Србији, истовремено им је сасвим нормално да се Немачка снажно меша у изборну кампању у Србији, штавише, обавештава ”Дојче веле”, ”циљано радимо на јачању оних снага које се залажу за европску перспективу Србије”.

Лицемерје је, наравно, изразито, и, такође, нимало нису на то гадљиви, напротив.

У том смислу са презиром какав и приличи морамо да забележимо и следећи случај.

Европска унија, као што знамо, оштро је критиковала Милорада Додика када се усудио да крене у доношење Закона о страним агентима, да се види ко их плаћа; у овим закључцима о проширењу наглашена је ”велика забринутост” управо тим поводом. А заузврат сад Европска унија доноси свој закон о страним агентима који се зове Пакет одбране демократије и сви то поздрављају као нарочит израз посвећености демократији…

Него, да се вратимо оним папирима из Брисела.

Осим што се од Србије изричито захтева да због стратегије Европске уније и свог места у заједници њихових вредности уведе санкције Русији, у име ”стратешког избора Србије да се придружи Европској унији” тражи се и да ”без даљег одлагања” постигне ”свеобухватни правно обавезујући споразум са Косовом (и даље са звездицом и фуснотом) о нормализацији односа” захваљујући коме би се ослободило фусноте и звездице и постало нормална држава.

У том смислу су превасходно истакли споразуме из Брисела и Охрида из фебруара и марта ове године које ”без даљег одлагања и условљавања” и једна и друга страна морају да ”у потпуности поштују и имплементирају”.

Те је у то име покренута и процедура да се наведени споразуми уврсте у Преговарачки оквир Србије и Европске уније, што ће бити учињено ”пре краја јануара 2024”. И ето га. Будући да ови споразуми представљају фактичко признање самопроглашене косовске независности ако буду потписани или имплементирани у потпуности, ово значи да нам за месец дана фактичко признање ”Косова” постаје и формалан услов за наставак европских интеграција као њихове геостратешке инвестиције на наш рачун.

Што нас враћа на цитирану рачуницу Виктора Орбана. Ово око Косова је, ако добро рачунамо, тек један од оних, за почетак, 75 пута 27 момената у којима свако од њих може од нас да тражи шта год хоће а ми то морамо да испунимо, минус оно што смо им већ у ту сврху испунили.

Другим речима, није Косово тачка на њихове услове него само један у низу зареза у поступку њиховог испуњавања.

Да ли то себи желимо? Ово је једини важан избор који Србија треба да направи, и то брзином мереном оном њиховом заповешћу да им све што овом приликом траже испунимо под хитно и без даљег одлагања. Да бисмо онда на миру могли да пређемо на испуњавање наредног захтева са оног списка. Јер, ако је Орбан добро избројао, има још много тога што можемо за њих да учинимо на европском путу да банкротирамо како би се исплатила њихова геополитичка инвестиција у нас. Ако одлучимо да тако хоћемо…