ИзазСергеј Караганов: Изазови пред савременим светом (2)

 

Пети извор напетости у светском систему – већ напред поменута, по историјским стандардима готово моментална, лавинска промена глобалног односа снага; брзо опадање способности Запада да црпи светски доходак изазива бесну узвратну реакцију. Запад – али превасходно Вашингтон – уништава некадашњу сопствену привилеговану позицију у економској и финансијској сфери злоупотребљавањем економских веза и коришћењем силе да би успорио слабљење своје позиције и нанео штету конкурентима.

Баражна ватра санкција и ограничења на трансфере технологије и високотехнолошка добра нарушили су глобалне ланце снабдевања. Неометано штампање долара, а сада и евра, убрзава инфлацију и повећава јавни дуг. Покушавајући да очувају свој статус, САД поткопавају глобалистички систем који су саме створиле, али који је истовремено дао готово једнаке могућности боље организованим и вреднијим конкурентима у „Светској већини”. У току су економска деглобализација и регионализација; старe институције глобалног економског управљања слабе. Узајамна зависност – која је некада посматрана као алатка за развој и јачање сарадње и мира – све више постаје фактор рањивости и губи своју стабилизациону улогу.
Ратне припреме

Шести изазов: Покретањем очајничког контранапада – превасходно против Русије, али такође и против Кине – Запад је отпочео пропагандну кампању без преседана, која неодољиво подсећа на ратну, демонизујући противнике – посебно Русију – и систематски им ускраћујући људске, културне и економске везе. Запад је навукао гвоздену завесу, која је тежа од претходне, и изградио је слику универзалног непријатеља. Са руске и кинеске стране, рат идеја није тоталан и злокобан, али снага контраталаса је све већа. Све ово ствара политичку и психолошку ситуацију у којој Запад дехуманизује Русију и, у извесној али мањој мери, Кину (јер би прекидање веза са Кинезима било много скупље), а и ми на Запад гледамо са све већим презиром. Дехуманизација поплочава стазу према рату. Делује да је она део ратних припрема на Западу. Наш одговор ствара предуслове за немилосрдну борбу против оних који нису достојни поштовања или милости.

Седми изазов: Тектонске промене, успон нових земаља и континената и поновно распламсавање старих сукоба који су били потиснути структуром хладноратовског суочавања ће неизбежно (уколико се нови лидери не супротставе овом тренду активном мировном политиком) водити ка низу сукоба. „Интер-империјалистичке” недоследности не постоје само између старог и новог, већ такође и између нових делатника. Први одблесци оваквих сукоба могу се већ видети у Јужнокинеском мору, такође и између Индије и Кине. Уколико се сукоби буду умножили, што је више него вероватно, они ће изазвати ланчану реакцију која повећава ризик светског рата. За сада, главна опасност проистиче из горепоменутог жестоког контранапада који је покренуо Запад. Али сукоби могу и избијаће готово свугде, укључујући и територију руске периферије.

На Блиском истоку, очекивано се разбуктао израелско-палестински сукоб, претећи да обухвати читав регион. Низ ратова бесни у Африци. Мањи сукоби, који никада нису окончани, разарају Авганистан, Ирак и Сирију. Запад – који и даље ужива информациону и пропагандну надмоћ – једноставно бира да их занемарује. Јужна Америка и Азија историјски нису ратоборне као Европа – где је избијала већина ратова, укључујући два светска рата у временском распону једне генерације – али и тамо се одигравају ратови, и многе границе су арбитрарно повучене и наметнуте од некадашњих колонијалних сила. Најупечатљивији пример су Индија и Пакистан, али има још десетине сличних случајева.
Повлачење Запада

Узимајући у обзир ток развоја прилика у Европи – које за сада, без изузетка, иду силазном путањом у погледу опадања економске активности, растуће економске неједнакости, све већих проблема са миграцијом, растуће дисфункционалности и даље релативно демократичног политичког система, као и моралног опадања – могло би се очекивати, са средњорочним високим степеном поузданости, раслојавање праћено чак и колапсом Европске уније, успон национализма и фашизација политичког система. За сада, елементи либералног неофашизма већ хватају залет, али помаља се и десничарски националистички фашизам. Потконтинент ће поново запасти у своје уобичајено стање нестабилности, чак би могао да постане и извориште сукоба. Неизбежно повлачење САД – које губе интересовање за стабилност на потконтиненту – ће појачати овај тренд. Није преостало више од 10 година. Волео бих да нисам у праву, али засад ми не делује да је тако.

Осми изазов: Ситуација је погоршана реалним колапсом глобалног управљања, и то не само економског, већ и политичког и безбедносног: обновљено жестоко ривалство између великих сила; оронула структура УН која чини ову организацију све мање и мање делотворном; безбедносни систем у Европи уништен ширењем НАТО пакта. Покушаји САД и њихових савезника да оформе анти-кинески блок у Индо-пацифичком региону и борба за контролу поморских праваца такође повећавају шансе да дође до сукоба. Северноатлантски савез – који је у прошлости обично био безбедносни систем који је углавном играо стабилизацијску и уравнотежујућу улогу – претворио се у блок који је извео неколико аката агресије и који тренутно води рат у Украјини.

Нове организације, институције и коридори осмишљени да, између осталог, осигурају међународну безбедност – као што су Шангајска организација за сарадњу, БРИКС и континентални Појас и пут, као и Северноморска рута – за сада су били само делимично кадри да надоместе растуће мањкавости постојећих механизама за одржање безбедности. Овај дефицит појачан је колапсом – превасходно због деловања Вашингтона – некадашњег система контроле наоружања, који је играо ограничену али корисну улогу у спречавању трке наоружања, али још увек обезбеђује приличну транспарентност и предвидљивост, чиме у извесној мери умањује сумњичења и неповерење.

Девети изазов: Повлачење Запада – посебно САД – са доминантног положаја у светској култури, економији и политици, иако охрабрујуће по томе што се отварају нове прилике за друге земље и цивилизације, носи непријатан ризик. Повлачећи се, САД губе интерес за одржавање стабилности у многим регионима и, последично, почињу да изазивају нестабилност и сукобе. Најочигледнији пример је Блиски исток, након што су Американци обезбедили своју релативну енергетску независност. Тешко је замислити да је садашњи палестинско-израелски сукоб у Гази пука последица очевидне израелске неспособности и неспособности америчких безбедносних служби. Али чак и да је то случај, овај пример такође указује на губитак интереса за мирни и стабилни развој. Међутим, оно што је заиста важно је да док се полако повлаче у неоизолационизам, Американци ће током дугог низа година живети у складу са психолошком парадигмом империјалне доминације и, уколико им буде допуштено, изазиваће сукобе у Евроазији.

Америчка политичка класа ће остати, барем током још једне генерације, у интелектуалним оквирима Мекиндерових теорија подстакнутих 15 година дугом али пролазном геополитичком доминацијом. Прецизније, САД ће покушати да ограниче успон нових сила – превасходно Кине, али такође и Русије, Индије, Ирана, заливских арапских земаља и у најскорије време Турске. Стога, њена политика, за сада успешно, провоцира и изазива оружани сукоб у Украјини; покушава да увуче Кину у рат око Тајвана (за сада неуспешно); распирује кинеско-индијске размирице, стално се напреже да изазове сукоб у Јужном кинеском мору, у основи стварајући га ни из чега; подбуњује ситуацију у Источном кинеском мору; систематично поткопава међукорејско зближење и подстиче (за сада неуспешно) транскавкаски сукоб и сукобе између арапских заливских држава и Ирана. Можемо очекивати исто у заједничком комшилуку Русије и Кине.

Најочигледнија рањива тачка је Казахстан. Већ се одиграо један овакав покушај. Спречили су га руски миротворци из Организације за колективну безбедност (ОДКБ) који су приспели на захтев казахстанског руководства. Али ово ће потрајати све док не буде отишла садашња генерација америчких политичких елита и, уколико се то уопште буде догодило, на водећа места не дођу мање глобалистички и више национално оријентисани људи. За то ће бити потребно најмање 15-20 година. Али наравно, овај процес се мора охрабривати у име међународног мира па чак и интереса америчког народа, иако ће им бити потребно доста времена пре него што постану свесни својих интереса. То ће се десити ако и када деградација америчке елите буде обустављена, а САД претрпе још један пораз – овога пута у Европи, у борби око Украјине.

Борећи се очајнички да сачувају светски поредак из последњих 500, а посебно последњих 30 до 40 година, САД и њихови савезници – укључујући и нове којима се чини да су се прикључили победницима – провоцирали су и сада одржавају рат у Украјини. Прво су се надали да сломе Русију. Сада када је тај покушај пропао, они ће настојати да продужавају сукоб, надајући се да ће исцрпети и сломити нашу државу – војно-политичко језгро „Светске већине” – или да ће јој барем везати руке, спречавајући њен развој, и умањујући привлачност алтернативе коју она нуди (која још увек није јасно формулисана, али је прилично очигледна) западној политичкој и идеолошкој парадигми.

За годину или две, специјална војна операција у Украјини ће се окончати одлучујућом победом тако да ће садашња америчка елита и са њом повезане компрадорске елите у Европи морати да се суоче са губитком доминантног положаја и да прихвате много скромнији положај у будућем међународном поретку. Дугорочни али ургентни задатак јесте да се заступа мирно повлачење Запада са његове некадашње хегемонистичке позиције.
Трка наоружања

Десети изазов. Током више деценија, релативни мир на планети одржаван је захваљујући страху од нуклеарног наоружања. Последњих година, међутим, навикнутост на живот у миру, гореспоменута интелектуална деградација и фрагментација мисаоног процеса широм друштава (clip thinking; размишљање које карактерише фрагментација, брзина и површност; интелектуална регресија у великој мери везана за дигиталну зависност од геџета који формирају нове когнитивне способности, усмерене на перцепцију и анализу великог броја малих неповезаних информационих блокова; прим. прев), а посебно међу елитама, је довело до пораста „стратегијског паразитизма”. Људи се више не плаше рата, чак ни нуклеарног наоружања. Већ сам писао у овоме у мојим претходним чланцима. Али нисам једини који је тим поводом огласио узбуну. Ову тему редовно је истицао и истакнути руски спољнополитички мислилац Дмитриј Тренин. [1]

И на крају, једанаести и најочигледнији изазов, или прецизније речено скуп изазова. Нова квалитативна али такође и квантитативна трка наоружања је у току. Стратешка стабилност – индикатор који указује на могућност нуклеарног рата – поткопана је са свих страна. Нове врсте наоружања за масовно уништење, које нису обухваћене споразумима о ограничењу и забранама, појавиће се или су се већ појавиле. Ово обухвата многе врсте биолошког наоружања које је усмерено како на људе и поједине етничке групе, тако и на животиње или биљке. А могућа сврха овог наоружања јесте да изазову глад и да рашире људске, животињске и биљне болести. [2] САД су оформиле мрежу биолошких лабораторија широм света и друге државе су вероватно учиниле исто. Нека биолошка оружја су релативно лако доступна.

Поред ширења и драматичног повећања броја и домета ракета и других оружја различитих типова, у току је и револуција дронова. Беспилотне летелице су релативно и/или потпуно јефтине, међутим, оне могу бити и носачи оружја за масовно уништење. Најважније, њихово масовно ширење, које је већ отпочело, може да учини уобичајени живот неподношљиво опасним. Као што је граница између рата и мира постала замућена, ова оружја су савршена алатка за терористичке нападе и пуки бандитизам. Скоро било која особа у релативно незаштићеном простору може да постане жртва оних који се воде злокобним наумом. Ракете, дронови и друга оружја могу да изазову огромну штету цивилној инфраструктури са свим пратећим последицама за народе и државе. Можемо да посведочимо како се ово одиграва већ током рата у Украјини.
Високопрецизно далекометно не-нуклеарно оружје поткопава стратегијску стабилност „одоздо”. Истовремено, у току је рад (који је изнова отпочет у САД) да се смањи нуклеарно наоружање, што поткопава стратегијску стабилност „одозго”. Све је више и више назнака да се трка наоружања одвија и у свемирским пространствима.

Хиперсонично оружје – у којем, захваљујући Богу и нашим конструкторима, ми и наши кинески пријатељи и даље имамо преимућство – пре или касније ће се раширити. Време лета до мета биће минимизовано. Ризик обезглављујућег удара на командне центре ће драматично порасти. Стратешка стабилност ће претрпети још један разарајући ударац. Ветерани се сећају како смо ми и НАТО паничили у вези са СС-20 и ракетама Першинг. Међутим, садашња ситуација је много гора. У случају кризе све далекометније, прецизне и непобедиве ракете ће угрозити најважније поморске комуникације као што су Суецки и Панамски канал. Баб eл-Мандеб, Хормуз, Сингапур и Малачки мореуз.

Текућа неконтролисана трка наоружања у готово свим сферама може да доведе свет до тачке када ће ракете и противваздухопловни системи морати свуда да се распореде. Природно, далекометне и високопрецизне ракете, попут неких других оружја, могу да појачају безбедност и да, на пример, коначно неутралишу борбени потенцијал америчке флоте носача авиона, као и да умање могућност Вашингтона да води агресивну политику и подржава своје савезнике. Али они ће ти савезници такође пожурити да се домогну нуклеарног наоружања – што је, уосталом, више него извесно у случајевима Републике Кореје и Јапана.
Вештачка интелигенција

На крају, најпомоднији али такође и истински опасан чинилац: Вештачка интелигенција у војној сфери не само што је знатно повећала опасност од наоружања, већ је такође створила нове ризике ескалације у локалним сукобима, када људи, друштва и државе губе контролу над оружјима. Већ можемо да видимо аутономно наоружање распоређено на бојном пољу. Ово питање захтева одвојену, темељну анализу. У овом тренутку, вештачка интелигенција у војно-стратешкој сфери носи више опасности. Али можда, такође, ствара нове прилике како би се ове опасности спречиле. Било како било, ослањање искључиво на вештачку интелигенцију уместо на традиционалне начине и методе одговарања на све веће изазове било би будаласто, чак и немарно.

Могао бих да наставим да набрајам чиниоце који доводе до ивице рата или чак до ратних војно-стратешких ситуација у свету. Свет је на ивици или је већ прошао криз низ катастрофа, ако не и кроз глобалну катастрофу. Ситуација је екстремно – ако не и без преседана – забрињавајућа, чак више него што је икада била у данима Александра Блока, који је наслућивао 20. век, тако застрашујући за нашу земљу и цео свет. Овим путем позивам читаоца да не запада у панику и малодушје. Постоје начини [за излаз из ове ситуације] и већ се ради на неким решењима. Говорићу о њима у свом наредном чланку.

Све је у нашим рукама. Али морамо да схватимо колико су дубоки, озбиљни и јединствени тренутни изазови, како бисмо им били дорасли, не само тако што ћемо им одговорити, већ и тако што ћемо увек бити један корак испред. Понављам: Русији је потребна нова спољна политика, нови приоритети у унутрашњем развитку и нови друштвени приоритети, за сваког одговорног грађанина ове земље и све становнике света. О томе ћу писати у наредном чланку.