ИВАН РАДОВАНОВИЋ: Точак се отео контроли

Када видим те застрашујуће податке – на пример да на Јутјубу људи дневно погледају милијарду сати видео материјала; или да више од 300 милиона корисника Твитера нема ниједног пратиоца; или да се на Вордпресу месечно објави 70 милиона блогова, а да се на Фејсбуку сваке секунде отвори шест нових налога – е, када све то видим, ја се сетим тог првог точка. Првог круга.

А ево и зашто:

Један од најталентованијих новинара које сам упознао, неправедно заборављени Александар Ћирић, тврдио је да проналазач првог точка није био никакав касно-неолитски превозник, него његов колега – грнчар. И заиста, археолози су, копајући по нашој прошлости, утврдили да је први точак, с рупом у средини, био онај који се користио у грнчарству.

Како год, да ли је први онај који се окретао у месту, или онај који је, окрећући се, прелазио одређену раздаљину, од точка наовамо историја нам се све време котрља, што да негде стигне, и ми са њом, што да остане, заједно с нама, тамо где је и била.

То окретање, без обзира, ипак има ону магичну моћ стварања неке нове вредности. Из бесомучне вртешке грнчарског точка, који, користећи глину, имитира божанско стварање, настају животно важне посуде, које време претвара у уметност; из шкрипе колског точка рађа се нови доживљај даљине, права мала потера за њом, која ће, када се точку придруже његови парњаци (први чамци и бродови), а затим и сва она чуда технике, од парне локомотиве до ракета, постати доказ оне тезе по којој смо ми, људи, незаустављиви. Где год да идемо. У славу, или у пораз.

Последња тачка идиле

И хајде да ту, код незаустављивости, ипак застанемо. Зато што је прича о точку, истовремено, и прича о проклетству и о благослову које са собом носи сваки напредак.

Наиме, у време првих точкова, а и пре њих, људима је, мање више, све било јасно. Од тренутка када су открили како да контролишу ватру, направе прву оштрицу од камена, убрзо затим и мотику, први плуг, искористе кожу, подигну себи заклон, припадници људског рода живели су у савршеном разумевању са својим изумима.

Точак је једна од последњих тачки те идиле. Свако је, готово свако, могао да га направи. Свако је, такође, могао да разуме тај једноставни принцип по којем точак функционише. И баш као са оштрицом, није ту било никакве тајне. Просечни неолићанин је био апсолутно способан да направи и једно и друго, као и све остало што му је омогућавало мало лакши и мало удобнији живот него његовим прецима.

Средства производње, да се послужимо марксистичком терминологијом, егзистирала су у перфектној хармонији са онима којима су служила, не захтевајући од тих произвођача ништа више од оног елементарног, нити нудећи икакву екстра вредност.

Проста прича. Треба ти склониште, направиш га сам. Нађеш добро парче земље, треба ти мотика да га обрадиш, опет је направиш сам. То што си засадио треба да пренесеш, опет направиш сам – и кола и точак.

С друге стране, све то је било довољно само за тебе и твоју породицу, уз важну напомену да је и породица изум настао тек када су људи, неких десетак хиљада година пре нове ере, ушли у пољопривредни период. Најважнији у људској историји, не само због породице, него и због првих насеља (градова), првих друштвених система, прве потребе да се ствари бележе (писмо), и, наравно, првог точка.

Оног од којег почиње тај чудни пут, ка паклу и рају напретка.

Точак је, уз оружје, део оне слагалице која се зове – масовна производња. Онај, грнчарски, брзо је престао да задовољава само сопствене потребе, задовољавао је и туђе, уз једну веома важну компоненту – ти други корисници уопште нису морали да знају како то што користе настаје. Шта покреће грнчарски точак, како се праве орнаменти, како глазура, све то уопште није било важно ономе ко је на некој пијаци куповао амфоре или посуде за храну.

Први јаз између нас и онога што производимо и користимо настао је баш ту. И као на сваком почетку, он је био милиметарски, велик тачно онолико колико је била велика, то јест развијена, и технологија (грчка реч, састављена од τέχνη – вештина, и λόγια – наука), која је коришћена. Уосталом, главни сумерско-месопотамијски изуми су, поред точка, били полуга, клин, чекрк и вијак (шраф). Врло просте ствари, из данашње перспективе, које је, опет, готово свако не само могао да користи, него и да направи. И још важније – разумео је и чему служе и шта тачно раде.

Точак, грнчарски, је ту хармонију пореметио, и то масовном производњом, не само глиненог посуђа, него и неразумевањем, непознавањем процеса. Додајте ту и ону производњу коју је изискивало оружје (од тражења руде, њеног топљења, до обраде метала), и полако стижемо да све већег јаза, између нас и онога шта користимо.

Престанак усхићења

Системи за наводњавање, такође настали у та времена, већ су повећали разлику, а да не причамо о прављењу опеке, првим пловилима, или о свему што је убрзо следило, а зове се – чуда Старе Грчке.

Довољно је да вам кажем: Архимедов вијак, па да вероватно уопште не знате о чему причам. А реч је о великом вијку, у исто тако великој цеви, која се, под одређеним углом, стављала у мочварно земљиште, у неки канал, и служила њиховом исушивању. Када се окреће, уз помоћ ветрењаче, стоке или људи, вијак сакупља течност по ободу и помера је на горе, ка крају цеви, одакле можете или да је сакупљате или просто пребаците у други канал.

Стари Грци су измислили и воденицу (воденичко коло и зупчасти преносник), и катапулт, и водени сат, дизалице и разна друга технолошка чуда оног времена.

После њих су дошли Римљани, са вијадуктима, путевима, млиновима, разним војним справама, новим начином грађења, па је, затим, средњи век, колико год мрачан био, људима донео алхемију, хемију (хвала алхемичарима), самострел, ватрено оружје које и дан-данас убија а нико не зна како. И на истоку, у Кини, у древна времена, стварају барут, компас, свилу, порцулан, а у муслиманским земљама настају библиотеке, астролаб и права пољопривредна револуција захваљујући којој данас имамо патлиџан, лубеницу, памук, спанаћ, лимун и разне друге биљке, воће и поврће које је до тада постојало само у свом дивљем облику.

Негде у шеснаестом веку настају први механички часовници. У осамнаестом веку створени су механички разбој (први пут су људи могли да праве шире тканине) и парна машина. У деветнаестом имамо врхунац индустријске револуције. Све више производа, за све више људи. Пароброди, железница, фабрике, робне куће препуне ствари о чијем настанку не знамо ништа.

Ствари које су, полако, престале да нас усхићују.

Свет узбуђених

А можете ли замислити колико је било узбуђење када је створена прва ватра? Први точак? Када је неко схватио да ће, ако направи рупу у центру округлог парчета дрвета и у ту рупу гурне мотку – све то моћи да се окреће?

Избезумљеност америчких староседелаца када је гвоздени коњ зазвиждао преријом? Запањеност оних који су гледали како Архимед, користећи глатке штитове као огледала и сунчеве зраке, спаљује непријатељске бродове. Опчињеност европских посетилаца египатским пирамидама.

И да ли увиђате још једну закономерност? Како иде у нове технологије, човек се све више, када је о разумевању реч, одваја од њих, и она постају исто оно што су била на почетку. Чудо, какво је била ватра.

С том разликом што су ова наша чуда престајала да изазивају не само страх, него и било коју другу емоцију, што су распрострањенија и развијенија била, то јест што је њихово коришћење свима нама било приступачније. Човек који данас купи најновији ајфон узбуђен је једино због поседовања, а не било којим делом стварања истог тог ајфона. Онај точак, грнчарски, све је то направио. Масовну производњу масовних добара, њихово масовно коришћење и масовно неразумевање. Увео је у игру те чаробне речи – елита и маса.

Основна карактеристика елите је племенитост, која јој даје право на владање. Да ли је то она племенитост која се носи у крви, код династија и аристократије; да ли она која се стиче знањем, генијалношћу која ствара нове точкове; или она коју даје богатство; или она која се стиче учествовањем у неком покрету, партији – свеједно, она је основ на којем потиче право, убеђеност да управљање, владање, припада искључиво изузетнима, онима који су „племенити“.

С друге стране, основна карактеристика масе јесте та жеља за учествовањем, кроз поседовање, без икакве жеље за разумевањем. Оне имитирају туђе стварање, туђу изузетност, туђу моћ. Зато, масама није потребно да схвате. Њој је потребно да има. А то „имање“ подразумева и учествовање у сваком поседовању.Од најновијих добара до информација. Од културе до политике. Од спорта, до рата.

Све захваљујући том точку. Откотрљао се до онога што је Хосе Ортега и Гасет звао Побуном маса, и Владавином маса. До онога што је, у уметности, Валтер Бенјамин приметио, у сјајној студији Уметност у доба техничке репродукције. Ту је рекао како је филм омогућио свима да учествују, као критичари, не тражећи од њих никакво знање о филму.

Од њих се, једноставно, тражило да то учествовање купе. И то су тражили, све више, припадници елите, они племенити, који су у томе видели и профит и нови начин управљања масама, убеђеним да саме одлучују, саме бирају, саме владају.

Наравно, масовност није у историји, сама по себи, увек значила само продукцију незнања и неразумевања. Папир и штампарска машина су најбољи пример.

У Европи, у V веку, објављено је само хиљаду примерака књига. Преписивачке школе и технике, жеља за знањем и папир који је у Европу стигао у X веку, увећале су тај број, да би у следећим вековима, нарочито с почетком ренесансе, број примерака стигао до неких пет милиона (XIV век), а онда је, у XV веку (Гутенберг), број примерака прешао десет милиона, а у XVI веку и свих сто милиона примерака. У XVIII веку број штампаних примерака прешао је цифру од једне милијарде.

Још боље, када је о позитивним ефектима масовности реч: Током XV века, више од 50 одсто књига одштампаних у Стразбуру (у којем је штампарска машина и настала) биле су религијске, а само 10 одсто књига имало је класични (латински, грчки, хуманистички) садржај. Већ у XVI веку, у његовој првој половини, књиге хуманистичких аутора чиниле су 33 одсто продукције, а религијске су спале на 27 одсто. У Паризу 1549. године, што је још јаснији пример, штампано је 56 наслова са религијском тематиком, и чак 204 наслова хуманистичких аутора.

Штампарска машина и папир су масовном продукцијом заиста не само промениле, него и унапредиле свет. Исто, свакако, можемо да кажемо и за вакцине, антибиотике, антисептике, за изуме из области физике, хемије, биологије…

Па у чему је онда проблем?

Не у томе што данас постоји, и свакако је боље. Просечни животни век, наводи Јувал Ноа Харари, 1900. године износио је 40 година. Данас је готово дупло дужи. Исти аутор каже како данас глад постоји само као политичка категорија (када неку земљу намерно изолују, или се сама изолује), а некада су милиони од ње умирали. И више људи, тачно саопштава Харари, данас умре од гојазности, него у ратовима.

И опет – па у чему је онда проблем?

Па лепо сам вам рекао. У точку.

Он не врти само напредак. Он врти, кроз масовно учествовање свих у свему, и оно што је Хаксли звао – продукцију неквалитета. Неквалитет се – и то је један од сурових закона тржишта – и лакше производи и лакше продаје. Одговара, дакле, и онима који га стварају да зараде, и онима који га троше без обзира на његов повратни утицај и на чињеницу да мање квалитетнима чини и своје творце и своје конзументе.

Пароле, пароле

Простије речно, напредак је бацио бисерје пред оне Орвелове свиње. Пред оне једнакије, и оне мање једнаке. Сви ту учествују. Зато што, да све буде још горе, без истих тих свиња, Орвеловских, напретка не би било. Људи су створили сва та добра. Да их други људи доживе као нешто што им природно припада. Њихово је, и мисле да могу с тим да ураде шта год хоће, па да га и разбију.

Број оних који све знају о свему, и то само кроз поседовање, без разумевања, данас се мери милијардама. Толико је оних који учествују, користећи технологију, у свему ономе што је, до не тако давно, била привилегија одабраних.

Мобилни телефони, компјутери, интернет и друштвене мреже омогућили су масама живот у много већем биоскопу од оног који би Бенјамин могао и да замисли. Учествовање у непрекидном филму, и то кроз позицију критичара који све може да уздигне и све да сруши у блато, критичара који не верује никоме и који верује у све што му се свиди.

Маршал Маклуан и његова тврдња да је медиј порука превазиђени су и то у фарсичном облику. Медији су постали парола, пошто је и порука, одавно, исто то – парола. Елита је, на крају, такође претворена у паролу. Да би се боље продала.

Масама, при том, одавно не треба ништа у шта треба да се уживе, да га одгонетну, схвате. И оне производе пароле, да би следиле пароле. И пароле су, као и све остало, њихово имитирано власништво. Најједноставнији, најмање захтеван облик комуникације. И то и за једне и за друге. И за елите и за масе.

Свест о томе, опет, мучи нас – неке од нас тачније речено – већ више од сто година.

Жорж Дијамел, којег и Бенјамин цитира, био је од оних који су схватили да исти онај точак покреће и филм (ролне су се намотавале на точак и одмотавале се док се он врти), па је рекао, огорчен: „Не могу више да мислим шта хоћу. Покретне слике надомештају моје мисли“.

За њега је зато филм „разбибрига хелота, разонода за необразоване, бедно израђена створења раздерана бригом … игра која не захтева нимало концентрације, не претпоставља способност мишљења… која не пали светло у срцима и не буди у њима никакву наду осим смешног очекивања да би једног дана могли постати звезде у Лос Анђелесу“.  (Као да је гледао Инстаграм, а не покретне слике. Или је то исто?)

У једном истраживању које сам недавно прочитао, утврдили су да сваки лајк, или скрол на друштвеним мрежама „код испитаника изазива екстремно осећање среће, еуфорију“. У можданим таласима испитаника забележено је усхићење и узбуђење, велика посвећеност садржају, уз мали замор мозга, што доводи до „савршене олује“.

Разумете? Као код гледања Марвелових Осветника. Мали замор мозга – немаш шта много да се удубљујеш, размишљаш, одгонеташ – али уз усхићење и узбуђење (емоција). И то је „савршена олуја“. Она коју смо сами створили, за нас, претварајући нас у бесмислена створења, ослобођена жеље за знањем, али зато узбуђена. Тиме што поседујемо. Телефон, компјутер, интернет и информацију, на пример, о томе шта је нека позната личност јела.

Савршена олуја је стање у којем само осећамо, а не размишљамо. То је вожња на точковима које нити разумемо, нити би могли да их направимо, али вожња која узбуђује. И која нам омогућује да учествујемо, што је такође узбудљиво. Лајкујемо, преносимо, ширимо, и кроз све то не само да учествујемо оцењујући, него и сами креирамо, тако што своје оцене делимо.

Зато, по истраживањима, највећи број лажних вести генеришу управо друштвене мреже. Другим речима, ми сами. Зато што нам је омогућено да учествујемо, без обзира на то колико знамо. Штавише, што мање знамо, често нам је и утицај већи. У ширењу незнања. О вакцинама, књигама, историји, медицини, политици, култури, уметности, посматрању птица, пецању, вожњи, спорту, науци, свемиру, Богу, прављењу ручка, Земљиној кугли, биохемији, квантној физици, теорији струна, дадаизму, експресионизму, кубизму, филму, музици, гајењу оваца, акцентима, теорији скупова, хиперболама, рату, миру, Марсу…

И све то радимо користећи уређаје, алгоритме, о којима ништа не знамо. И не само ми. У документарном филму Друштвена дилема, приказаном недавно на Нетфликсу, људи из компанија Гугл, Фејсбук, Твитер, Инстаграм причају како алгоритме који све то покрећу, у свакој од тих компанија разуме, можда, по двоје људи. И то не скроз, јер вештачка интелигенција већ уме сама да учи и алгоритми се и сами развијају, мењају, независно од својих твораца.

Не разумемо средства која користимо, одвојени смо од њих. Не разумемо, одвојени смо и од ствари о којима говоримо, пошто нам је и за једно и за друго довољно само узбуђење, само поседовање. Што је најсмешније, више та средства не разумеју ни они који су их створили.

Побуна технике

Елита, откривши чари масовне производње и зараду и моћ које из ње настају, побегла је од своје основне улоге, од изузетности, од рада на напретку због напретка самог, опште добробити, и доживела је да више не контролише та новостворена средства, ни када је реч о њиховом даљем развоју, ни када је реч о њиховом коришћењу.

Коју поруку ће, и зашто, неки алгоритам да пошаље тинејџеру у било ком делу света, од развијене Америке до неразвијеног Конга, нико више не зна, па ни творци алгоритма. Како ће он на ту поруку да реагује, да ли ће себе да убије или неког другог, да ли ће направити нешто лоше или добро, да ли ће постати бољи или гори, такође више нико не зна.

Точак се, другим речима, отео контроли. Елите и масе су за њега једно те исто. Ни једни ни други га не разумеју, нити знају како функционише, а најмање – где се котрља. И, ако је то тако, остаје само једно питање:

Докле ће точак – који смо покренули да би он покренуо елите и масе, да би оне у једном тренутку почеле без разумевања да га врте – докле ће, дакле, тај точак да се окреће, без наше контроле?

Бенјамин је тврдио да се крај окретања већ догодио, још у његово време: „Империјалистички је рат устанак технике која људским материјалом намирује потребе, јер јој друштво ускраћује њен природни материјал. Уместо да каналише реке, она потапа људе у рововима, уместо да сеје семе из својих авиона, она расипа запаљиве бомбе над градовима, а у рату гасом налази нов начин уништавања ауре.“

Побуна технике, много после Бенјамина, приказана је и у већ култном Терминатору, мада је мени ближи његов став – да се одавно већ догодила. И да нас техника ко зна од када користи, смешно убеђене да ми покрећемо точак, незаинтересовани за њега, без икаквог разумевања, убеђени да све и постоји само за нас, и за наше поседовање, и узбуђење.

Није тако.

Друштвене мреже, наше бесомучно учествовање кроз њих у свему, наша потреба да све имамо, све оценимо, а не да знамо, представљају вожњу на једном другом точку, оном који нико од нас није направио.

И када једног јутра, било да сте сенатор, продавац на пумпи, богаташ или сиротан, укључите телефон, и отворите неку од оних иконица иза којих су Твитер, Фејсбук, Инстаграм, и ту нађете поруку да је, док сте спавали, рат и почео и завршио се вашим поразом, и да сте заробљеници, немојте да се чудите.

Уместо тога, сетите се точка.

И где смо све могли, када смо га измислили. Да би вајали глину, као Богови.

Можда је у томе штос. У прецењивању.